Pet uzroka neusklađenosti visokog obrazovanja sa tržištem rada u Srbiji

Usklađivanje studijskih programa i upisnih kvota sa potrebama tržišta rada je jedan od velikih izazova visokog obrazovanja 21. veka, imajući u vidu stalne promene potražnje tržišta rada usled razvoja novih znanja i tehnologija. Nažalost, naš visokoobrazovni sistem nije u stanju da odgovori na ovaj izazov. Dovoljno je da samo uporedimo kvote na Beogradskom univerzitetu danas i pre trideset godina i videćemo da se nisu mnogo promenile što implicira da ozbiljnog usklađivanja nema. Nažalost, u našem visokoobrazovnom sistemu se nisu ni razvili mehanizmi koji bi mogli da dovedu u sklad broj upisanih studenata i stvarne potrebe za određenom profesijom.

U ovom tekstu pokušaću da identifikujem glavne probleme koji su uzrok trenutnog stanja. Fokus će biti na državnim ustanovama koje dominiraju po broju studenata.

Loš model finansiranja

Finansiranje visokoškolskih ustanova iz budžeta regulisano je zastarelom Uredbom Vlade RS iz 2002. godine koja je samo vraćena i popravljena verzija uredbe iz 1993. godine. Novac koji ustanova dobija na osnovu ove Uredbe funkcija je sledećih parametara: kvadrature i broja zgrada, broja knjiga, broja i strukture zaposlenih i broja studenata na budžetu. Poslednji parametar, broj studenata, je dominantan faktor u formuli koju Uredba daje.

Upisani studenti se dele po normativno-nastavnim grupama za predavanja i vežbe, a sredstva se alociraju po broju ovih grupa. Veličine normativno-nastavnih grupa jako zavise od normativne grupe u koju je fakultet razvrstan po Uredbi tako da je raspodela sredstava veoma nehomogena. Ovo je posledica toga da je formula pravljena tako da podmiri potrebe ustanova, odnosno da finansira zatečeno stanje, a ne da bude podsticaj za dalji razvoj sistema.

Novac koji ustanova dobija iz budžeta ne zavisi od usklađenosti programa sa potrebama tržišta rada, od kvaliteta nastave ili od drugih aktivnosti koje se odvijaju na univerzitetu poput naučno-istraživačkog rada. Čak i kada bi postojala jasna slika koliko je budžetskih kvota na kom studijskom programu potrebno, to ne bi bilo izvodivo pošto bi ovaj model doveo do toga da sve ustanove u kojima dolazi do smanjenja imaju egzistencijalni problem. Posledično, decenijama se niko nije usudio da drastično menja kvote, već su se iz godine u godinu samo kopirale. Sa druge strane, sam model finansiranja direktno ne stimuliše ustanove da usklađuju programe i podižu kvalitet.

Raspodela sredstava iz budžeta na osnovu Uredbe data je u excel tabeli. Ono što se odmah primećuje u ovoj tabeli su sledeće činjenice: (1) Broj budžetskih studenata po broju nastavnika se kreće od tri do 25, što je u skladu sa standardima drugih zemalja. Međutim, kako isti nastavnici predaju i samofinansirajućim studentima, ovaj odnos se na pojedinim fakultetima uvećava i do 90 studenata po nastavniku što ozbiljno ugrožava kvalitet nastave.

(2) Država po koeficijentima iz Uredbe finansira 10% više zaposlenih nego što ih ima u sistemu — „višak” budžetskog novca kao i sopstvena sredstva se raspodeljuju u skladu sa unutrašnjim aktima ustanove.

(3) Postoji velika heterogenost u sistemu, kako u odnosu broja finansiranih zaposlenih u odnosu na njihov stvaran broj, tako i u budžetskom izdvajanju po studentu. Sopstvena sredstva fakulteta dominantno dolaze od školarina samofinansirajućih studenata. Moglo bi se očekivati da bar u ovom delu tržište koriguje upis tako da programi koji nisu traženi na tržištu rada, ne budu ni upisivani. Međutim, pošto fakultet ima punu slobodu u utvrđivanju školarine, a već su mu svi troškovi „pokriveni” iz budžeta, ovo za posledicu ima da u tom slučaju fakultet može da proizvoljno smanjuje školarine kako bi se popunila kvota.

Dubljom analizom prikazanih podataka, kao i podataka o sopstvenim prihodima, može se doći do zaključka da su primanja nastavnika na fakultetima uglavnom obrnuto proporcionalna potražnji te profesije na tržištu rada. Ovo za rezultat ima negativnu povratnu spregu u sistemu, pošto je fakultetima koji su bolje prilagođeni tržištu ujedno i teže da zadrže nastavnike pošto je i njihova tržišna cena samim tim veća.

Potrebno je što pre uspostaviti model finansiranja koji je baziran na performansama celokupnog rada ustanove, koji omogućava fleksibilniju upisnu politiku i podstiče ustanovu na modernizaciju programa. Međutim, ovo ne rešava sve probleme. Pravo pitanje je kako napraviti sliku o tome šta je potrebno, odnosno šta će biti potrebno za oko pet godina kada se studenti koji sada upisuju programe budu zapošljavali.

Nepostojanje Nacionalnog okvira kvalifikacija

U rešavanju ovog problema jako je važno imati instrument kojim se utvrđuje šta su to potrebe tržišta rada i to ne samo u smislu kvantiteta već i u smislu kvalifikacija koje su potrebne za neko zanimanje.

U mnogim zemljama ovo se rešava kroz Nacionalni okvir kvalifikacija koji treba da utvrdi nivoe kvalifikacija, ali i mehanizme kojima se utvrđuju standardi kvalifikacija. Na ovaj način se izbegava da sama visokoškolska ustanova definiše šta neko zanimanje podrazumeva.

Praksa je da standarde kvalifikacija donose sektorska veća u kojima su dominantni predstavnici poslodavaca. Pored toga, sektorska veća imaju važnu ulogu u ustanovljavanju potreba i donošenju upisne politike. U sklopu pregovora sa Evropskom unijom, zarad mobilnosti radne snage, Republika Srbija će morati da uspostavi ove mehanizme i da ih referencira ka Evropskom okviru kvalifikacija. I pored brojnih radnih grupa, donatorskog novca i projekata koji su se bavili ovom temom, još nema naznaka kada možemo očekivati Zakon o nacionalnom okviru kvalifikacija i njegovu implementaciju.

Uspostavljanje okvira kvalifikacija i njegovo referenciranje ka evropskom je sigurno najvažniji korak za uspostavljanje valjane upisne politike i politike zapošljavanja. Međutim, kako bi jednom uspostavljen ovaj sistem mogao da funkcioniše efikasno neophodno je da donosioci odluka imaju pouzdane i aktuelne podatke.

Nedostatak podataka

Velika prepreka unapređivanju upisne politike je nedostatak podataka. Razvoj jedinstvenog informacionog sistema u prosveti i aktuelne izmene zakona koje centralizuju podatke o visokom obrazovanju sa nivoa univeziteta na nivo Ministarstva mogu biti naznaka da će se ovo menjati na bolje. Međutim, kako bi se došlo do indikatora zaista značajnih za kreiranje obrazovnih politika važno je da državni organi međusobno „ukrštaju” podatke što vrlo često nailazi i na pravne prepreke.

Radi ilustracije, zamislimo sistem koji bi za svaki studijski program dao statističke informacije o prosečnom vremenu čekanja na zaposlenje i prosečnoj zaradi. Ovaj sistem može da se razvije ukrštanjem registra iz prosvete sa informacijama o studentima i Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja. Ovakvi i slični indikatori bi omogućili nacionalno ili čak regionalno rangiranja studijskih programa. Drugi važan aspekt je otvorenost podataka ovog tipa kako bi što veći broj aktera, a svakako i sami budući studenti, bili upoznati sa svim empirijskim činjenicama.

U slučaju naših univerziteta postoji još jedan problem koji sprečava fleksibilnost upisne politike i efikasniji rad ustanova.

Neintegrisanost univerziteta

Skoro svi državni univerziteti su neintegrisani. Šta ovo znači? Fakulteti u sklopu jednog univerziteta su nezavisna pravna lica koja raspolažu samostalno sa svojim finansijama, ljudskim resursima i imovinom, dok su ingerencije univerziteta male i uglavnom se svode na protokolarne. Ovakva organizacija univerziteta je neefikasna, prepreka je mobilnosti i nastavnika i studenata, a takođe ima loše efekte na sprovođenje upisne politike.

Svedoci smo da u poslednje vreme pojedini fakulteti, uglavnom iz IT sektora, traže dodatni prostor od države i iznose to kao glavnu prepreku za povećanje kvota. Sa druge strane, ukupan broj studenata na Beogradskom univerzitetu nije rastao pa je za očekivati da mesta ima za sve, a država nema racionalno opravdanje zašto bi izdvajala dodatni prostor kada studenata nema više. Integrisani univerzitet bi optimizovao resurse kojima raspolaže dok slaba zajednica fakuteta to ne čini. U slučaju kada je to moguće, univerzitet treba učiniti suštinski integrisanim. Kada to nije moguće, treba raditi na povećavanju integrativne funkcije univerziteta.

Teško je pričati o upisnoj politici, a ne pomenuti još jednu veoma lošu posledicu važećih propisa.

Nepravičnost upisa

Uzmimo na primer ustanovu koja ima dva akreditovana studijska programa: program A koji je jako tražen na tržištu rada i program B koji je manje tražen. Odlukom Vlade fakultet dobija budžetsku kvotu koju sam preraspodeljuje na ova dva programa. Logično je da će fakultet na traženiji studijski program staviti manje mesta iz dva razloga: (1) na popularnijem studijskom programu mogu da imaju veću školarinu pošto je traženiji; (2) traženijem studijskom programu je potrebno više novca da bi zadržali zaposlene nastavnike kojima je cena na tržištu rada takođe veća.

Da se ovo zapravo i dešava možemo videti na primeru beogradskog ETF-a, koji na smeru „Elektrotehnika i računarstvo” od 530 studenata upisuje 400 (75%) budžetskih, dok na popularniji smer „Softversko inženjerstvo” od 120 je samo 30 budžetskih (25%). Pored broja budžetskih mesta, zbog načina na koji fakulteti formiraju školarinu, samofinansirajući studenti plaćaju više modernije studijske programe.

Na ovaj način studenti iz siromašnijih porodica imaju manje šanse da upišu studije koje su traženije na tržištu rada. Ukoliko se nešto ne promeni ovo će zasigurno biti jedan od mehanizama koji će voditi ka još većoj nejednakosti u društvu.

Milovan Šuvakov je viši naučni saradnik Instituta za fiziku i bivši pomoćnik ministra za razvoj i visoko obrazovanje. Tekst koji prenosimo je originalno napisao za platformu Monitoring socijalne situacije u Srbiji (MONS).