Pet pitanja za preduzetnika #2: Filip Bajović

Filip već godinama aktivno posluje u modnoj i industriji odeće, a trenutno radi na relaciji Beograd-Njujork. U nastavku teksta čitaćete šta je naučio u svojoj 25 godina dugoj karijeri.

Sanja Vatić - 16. Oktobar, 2019.

Filip Bajović je preduzetnik sa 25 godina iskustva u modnoj industriji. Ili još preciznije biznisu pravljenja etiketa za odeću.

Njegov preduzetnički put počeo je kada je pre nešto više od dve i po decenije iz Beograda otišao u Njujork. Tada je nakon nekoliko meseci rada u restoranu pokrenuo kompaniju koja je dostigla veće razmere nego što je očakivao njegova firma za proizvodnju etiketa, Label Kings, postala je jedna od dominantnijih u modnoj industriji u Americi.

Za kompanije iz ove industrije Label Kings je proizvodio markice, etikete od papira, kese, kutije za cipele… pri čemu je nastanak kompletnog proizvoda bio u rukama Filipove organizacije od dizajna preko proizvodnje do distribucije. Tako je poslovanje teklo 25 godina, sve dok Filip nije shvatio da je industrija odeće ušla u period stagnacije usled prezasićenosti tržišta i pre dve godine rešio da pokrene spin-off startap Cacotec.

Sam Cacotec je digitalna platforma koja omogućava naprednije obeležavanje odevnih predmeta uz pomoć QR, NFC i blockchain tehnologije i predstavlja Filipov pokušaj da ide u korak sa svetom i industrijom koja se menja i prelazi u digitalne tokove. Njegova namera je da ovim putem poveže modnu industriju sa tehnologijom i reši neke od problema industrije u kojoj godinama posluje — problema poput dobijanja informacija o pranju proizvoda na jeziku zemlje u kojoj se potrošač nalazi, rešavanja problema zagađivanja životne sredine, nedostatka transparentnosti, društvene svesti o uslovima u kojima zaposleni u industriji rade i mogućnosti potrošača da direktno komuniciraju sa brendovima.

Trenutno rade sa agencijom u Novom Sadu i upravo se nalaze pred pilot testiranjem za nekoliko brendova u SAD, čime sa ovim startapom zapravo ponovo kreću od nulte tačke. 

1. Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

Mislim da ništa ne zaboravljamo. Kada nešto zaboravite to znači da ste to nešto ranije znali pa ste zaboravili. Stvar je u tome da na početku većina nas ne zna u šta se upušta. Zato mislim da se ništa ne zaboravlja, već da mnogi ljudi kad krenu u svoj biznis nisu spremni i ne shvataju da će biti dosta spoticanja na tom putu i da će biti puno grešaka, ali i da se iz tih grešaka uči. 

Ako malo posmatrate istoriju i najuspešnije biznismene, shvatićete da je u toj nekoj ranoj fazi njihovo znanje o samom biznisu bilo elementarno. Da ne kažem da neki od nas nismo znali ni neke najosnovnije postulate. Većina uspešnih ljudi kada ih pitate da li bi ponovo pokrenuli biznis da su tada znali šta znaju danas, rekla bi ne. To je zato što sada znamo koliko elemenata može da ide u pogrešnom pravcu i koliko treba energije. 

Ja nisam znao ništa. Mislio sam da znam sve kada sam došao u Ameriku pošto sam već imao biznis ovde. Tek kada sam otišao tamo u stvari sam se susreo sa realnošću i shvatio da je i ono malo što sam znao o biznisu u stvari ništa. Doduše, ja nisam krenuo sam, imao sam partnera našeg porekla koji je Amerikanac, Ivana Mandukića, koji je već imao neko predznanje u biznisu i meni je time bilo lakše da uđem u ceo taj svet. 

Čak imam anegdotu sa svojim advokatom iz vremena kada je trebalo da otvorim firmu. Tada je on mene pitao na engleskom „Pa dobro, koju ćeš vrstu firme, da li ćeš ovu vrstu korporacije, ili onu vrstu korporacije ili ćeš da radiš na keš ili ukalkulisavanje?” i tako neka pitanja. Pravo da vam kažem, nisam znao značenja ni na srpskom, pa sam rekao da uradi šta god misli da je za mene najbolje. I tako smo otvorili firmu. Ali sam zato kao i svaki nadobudni beograđanin rekao „Pazi, nikad se ne zna, jednog dana ćeš ti doći kod mene u penthaus u moju kancelariju”. I to je bila velika šala dok se pre jedno osam, devet godina to stvarno nije dogodilo. Tada smo stvarno uzeli penthaus i tu otvroili kancelariju. 

2. Zamisli da niste imali ni jedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta bi drugačije morali da uradite? 

Faktički mi nismo imali ništa. Kada smo ušli u priču sredstva za otvaranje firme i nisu bila potrebna. Mi nismo ni znali koliko novca nam je potrebno, pa smo se vrlo brzo suočili sa problemom kako da kupimo mašinu koja je tada koštala 7.000 dolara, a mi nismo imali više od 350 dolara. 

Tada sam se igrom slučaja sreo sa veoma dragim prijateljem Stivom Kepintijem, Italijanom koji je nešto prepoznao u meni i koji mi je pomogao. On mi je rekao „nemoj ništa da se brineš, ja ću da ti dam mašinu, pa kad budeš imao pare, ti plati”. I to je ta priča gde ljudi nisu svesni u šta se upuštaju i u tom smislu je bolje što ne znamo šta nas sve očekuje. Prošlo je skoro godinu dana pre nego što sam je isplatio jer u poslu imate i neke druge troškove. 

U to vreme sam paralelno radio u restoranu od 15, 16 časova do ponoći, a pre podne sam bio u kancelariji. Taj posao u restoranu gde sam završio kao bartender je bio lukrativan. Ipak, ovde smo zarađivali jako dobre pare, pa sam se u onom trenutku kada sam video da možemo da pokrijemo osnovne troškove povukao iz restorana. I onda smo nastavili da radimo sa Label Kings-om. Prvih godinu, dve je bilo manje para nego što smo pravili u restoranu. Ali to je bio neminovan potez ako hoćete da napravite nešto ozbiljnije nego što je restoranski biznis. 

3. Kako ste došli do svog prvog klijenta?

Ono što u našem slučaju jeste pomoglo je to što je Ivan već imao kontakte. On je prethodno radio za jednu korporaciju koja se bavila izradom etiketa i onda je bio u poziciji da nam dovede prvog većeg klijenta, Donu Karan. 

Kada smo se nas dvojica upoznali, on je mene pitao da li bih želeo da radimo nešto zajedno i kada smo se dogovroili oko svih stvari i toga kako bi sve trebalo da funkcioniše, on je lagano počeo da mi prebacuje posliće od Done Karan. I onda je Dona Karan faktički postala izvor budućih biznisa. Oni koji su radili za Donu Karan bili su jako zadovoljni kvalitetom naših usluga i proizvoda, tako da su nas oni odvodili do nekih drugih brendova i tako se naš biznis organski širio. 

Tako je to krenulo. Kada smo krenuli da radimo posao, novac je počeo da prstiže i onda je postalo mnogo lakše. 

4. Koji je najznačajniji problem koji si prevazišao u poslu?

Biznis ima puno problema, ali mislim da je generalno najznačajniji problem ego. Posle određenih godina, pogotovo kad ste u nekim tridesetim, kada počne da dolazi novac i kad ste stekli određenu količinu znanja, ego počne da raste sa tim znanjem. To može da bude problem i u razvitku vas kao osobe, ne samo kao biznismena. 

Nije bila samo jedna situacija u kojoj se moj ego ispoljavao, ali jedna od specifičnih je bila ona kada sam imao prilike da razgovaram sa jednim gospodinom koji je radio za jednu od eminentnih kompanija iz industrije. On je imao jako veliko znanje, a ja sam smatrao da znam sve o industriji etiketa. U jednom trenutku je postavljao neka pitanja koja su, kako sam ja tada shvatao, bila lične prirode. On je bio stariji i jako lepo je uspeo da kanališe moj nastup koji nije bio adekvatan u toj situaciji. On je prešao preko toga i uspeo na veoma lep način da me usmeri i da mi objasni lepim rečima da ništa nije bilo usmereno protiv mene nego da je jednostavno postavljao pitanja koja su bila relevntna za taj naš prvi susret. I posle toga naše druženje se nastavilo. 

Tako da jednostavno uz pomoć nekih ljudi i situacija shvatite da ima mnogo boljih, i bržih, i lepših, i pametnijih ljudi nego što ste vi i da postoji samo jedna vodilja u biznisu. Ta vodilja je znanje. Ja sam uspeo da stavim taj moj ego, koji je neminovno počeo tako da raste, sa strane i da pratim put znanja koji nam je kasnije pomogao da dođemo gde smo sada. 

5. Kada bi morao da izdvojiš jednu poslovnu situaciju iz koje smatraš da si mogao da izvučeš više nego što jesi, koja bi to bila?

Nema nijedne, sve smo izvukli šta treba (smeh). Šalu na stranu, kada postavljate pitanje takve vrste zapravo se postavlja pitanje šta je to nešto više — da li je to više znanja ili je to više novca. Bilo je situacija kada smo mogli da izvučemo više. Kada sam donosio neke odluke dva, tri puta se dogodilo da smo mogli da napravimo više para, ali sam smatrao da je u datom trenutku to bila jedna od onih situacija kada učite da kažete ne.

Iako smo mogli da napravimo dosta para, tada sam procenio da nećemo moći da pružimo našoj mušteriji ono što traži. Jednostavno je bilo pod znakom pitanja. Da li smo mogli? Da, mogli smo, ali je postojala velika šansa da mi to ne isporučimo. I onda da bih zaštitio pozitivnu karmu koja se gradila oko Label Kings-a i naše reputacije u industriji, jednostavno sam doneo odluku i rekao: „Mi ovaj put nećemo to da preuzmemo zato što nemamo pravo da sutra direktno utičemo na vaš biznis u slučaju da ne isporučimo na pravi način sve što vama treba”. 


Ovaj tekst je rađen u okviru projekta „Za inovativne mlade Srbije” koji je podržan od strane Kabineta ministra bez portfelja za inovacije i tehnološki razvoj. 

Pridruži se → prvo predstavljanje rada Tesla Nationa