Peđa Rusić: Svako može da nauči da dizajnira, talenat je samo izgovor

Peđa Rusić je mladi beogradski dizajner koji je svojevremeno privukao dosta pažnje u domaćim dizajn krugovima ne samo svojim radovima već i tutorijalima koje je postavljao onlajn. Istovremeno je aktivan u zajednici dizajnera, kroz česte događaje na kojima podučava dizajn uživo i kao kreator najveće grupe domaćih dizajnera na Facebooku.

Od pre godinu dana je prestao da se bavi dizajnom za klijente i firme u kojima je radio i prebacio se na full-time podučavanje ljudi u svojoj školi koju je nazvao Tipsy Pixel i koja nudi obuke za čitav niz profila, od grafičkog dizajna do video produkcije. Pored prostora za učenje, u svojoj kancelariji na Vračaru održava i coworking prostor, a u ovom intervjuu pričamo s njim o nizu tema u vezi sa dizajnom i dizajnerima, od egzistencijalnih do konkretnih.

Kako se uči dizajn?

Skontao sam da sam i dalje previše mlad da imam iskren i precizan odgovor na takvo pitanje.

Radije gledam po sebi, kako sam ja krenuo, i mislim da je to jedini način da nekome prezentujem kada uče nešto kompletno novo. Moj put ka dizajnu je krenuo početkom 2000-tih godina, gde sam u suštini gledao šta drugi ljudi rade. Tu je prvobitni ukus krenuo da se razvija — sposobnost da prepoznam kvalitet, šta je dobro i šta nije toliko dobro.

Nakon tog novog znanja krenulo je da me zanima kako ljudi dolaze do tih dobrih rezultata. Posle pet godina krenuo sam i da kopiram tuđe radove, da vidim da li sam mogu napravim istu tu stvar, kako bih otvorio vrata za nove nivoe. To se i desilo nakon 2 godine rada i učenja, okuražio sam se da se dovedem na visok nivo oblasti koja me je u tom trenutku zanimala. To je bio dizajn ikonica za mobilne aplikacije, napravio sam prvu ikonicu kao official release da ljudi mogu da je skinu, koriste itd.

Prva Peđina open-source ikonica

Isto princip primenjujemo u Tipsy Pixelu, gde u prvih mesec dana pokušavamo da razumemo kako je neko došao do vizuelnih rešenja. Dok to radimo shvatamo probleme koji nastaju tokom rada i tako se mnogo bolje upoznajemo sa kreatorom, radom i procesom. To nam daje sigurnost i snagu da pređemo na originalne radove i posle toga ostaje na samim učenicima šta žele da rade sa tim znanjem.

Da li je za dizajn potreban talenat ili može da se “nabuba”?

Ja i dalje mislim da je talenat pojam koji se koristi kao izgovor za to kada je nešto teško i u suštini novo nama, a pritom nam fale informacije o tome kako to zapravo funkcioniše.

Neću da kažem da nisam upoznao apsolutno talentovane ljude, postoje, ali ih ima 0.3314124%, barem kod nas, i ovo pričam za svoju kategoriju posla. Siguran sam da ima talentovanih ljudi iz svih kategorija na planeti. Moje viđenje talenta jeste da ta “talentovana” osoba bez mnogo vremena i truda može “lako” da dođe do fenomenalnih rezultata.

S tim na umu ja onda nisam talentovana osoba, pošto kao što sam već napomenuo meni je trebalo mnogo, mnogo vremena da krenem. I tada to nije bio wow početak, bio je samo ok, bio je na putu da uz rad i trud postanem bolji. Mislim da je miks bubanja i pitanje koliko vremena želite da posvetite nečemu, najiskrenijoj direkciji ka sledećem koraku, a to je da sa stečenim znanjem pravite nešto svoje.

Da li svako može da nauči dizajn?

Stvarno mislim da svako može i ovo samo govorim iz ličnog iskustva. U proteklih godinu i po dana su ljudi sa kojima sam radio stvarno dolazili iz raznih kategorija — medicinske sestre, ljudi koji ugrađuju klime, trgovci itd.

Njihovo tehničko znanje je stvarno na nivou nakon rada sa njima, sad sve zavisi od samih ljudi da li žele da rade nešto više sa tim znanjem, to je najbitnije pitanje. Bavio sam se raznim stvarima u životu, ali je tek podučavanje ljudi ono što mi je zapravo privuklo pažnju, želim da se bavim time ceo život, a na to me motiviše upravo to kada vidim kako ljudi stiču potpuno nova znanja i primenjuju ih.

Zašto je dizajn bitan?

Dizajn je stvarno super u tom smislu što je u isto vreme bitan, a možda i ne toliko bitan.

Možda zvuči malo čudno, ali u mojoj glavi dizajn je pre svega slaganje informacija — kako da složimo sve to što želimo nekome da prezentujemo. Dizajn nije subjektivna stvar, dizajn je namenjen drugome. Nikada nije namenjen samoj osobi koja radi na tom dizajnu.

Funkcija i dizajn mozda nisu toliko u istim merilima, ali je balans između njih vrlo bitan. U toni postojećih proizvoda, servisa itd. imamo priliku da vidimo nešto što ima mnogo dobar dizajn, a lošu funkciju, i obrnuto.

Zato kažem da ponekad nije toliko bitan, pošto u slučaju kada nešto radi i radi dobro, taj dizajn je u sustini šlag na torti, zar ne? Može da bude bolji, ali nije nužno da i mora da bude. To su oni primeri koji su kao talentovani ljudi — ima ih jako malo. Dizajn je samo bitan da upotpuni funkcionalnost i da prezentuje informacije.

Kome je bitan?

E sad, malo kontradiktorno prethodnom odgovoru — bitan je kao nešto što čini promene dobrodošlim, a dosta nas na prvu loptu mrzi promenu. Kada se desi neka dobra promena nekako zaboravimo da je to bilo nekada drugačije, ponekad i mnogo drugačije.

Mi kao ljudska rasa se prilagođavamo dosta dobro raznim stvarima i dizajn kao takav je super zato što te stalno tera na nešto novo. Na pitanje zašto bi nešto menjao ako dobro radi, odgovor je zato što bi voleo da saznam da li mogu da ga unapredim još više.

Korisnici možda nemaju takav pogled na već dnevno konzumiranje dizajna koji se menja stalno. Ako uzmemo primer svih social aplikacija koje dnevno gledamo na svojim telefonima, i to što im se promene vizuali i pozicije funkcija koje su sad na jednom sutra na drugom mestu. Nije nam ta nova kontrola i drugačiji dizajn toliko problem, tu je navika na udaru, a navika ne voli promene. No, bez promena nema progresa.

Skoro sam gledao avatare na našoj Facebook strani, izmedju prvog i poslednjeg avatara je takav skok u vizuali, u razmišljanju, u direkciji itd. Meni je to sagledavanje evolucije dobar alat koji mi pomaže da znam u kom smeru idem i kuda mogu dalje da odem.

Zašto je bitan za proizvode i startape?

Kako prolaze godine bitan je za svakoga ko želi da da bude dobar, pregledan, lako da se čita, ko želi da proda svoju priču nekome drugom. Postoji trend da se dobro prođe ako je sama vizuala super. Ali, ponovo, ako je dobra funkcija i sama ideja, dizajn može da bude na drugom mestu, bitan je na duže staze.

Čist primer su sve sprave koje su ikada postojale, koje imaju prelep dizajn — prve faze toga će uvek biti nešto veliko, kabasto, ali nešto što radi. Moj neki savet je da imate proizvod koji iskreno radi, za dizajn ćete se snaći.

Uspešan si dizajner, zašto si se odlučio da se baviš podučavanjem?

Bavim se profesionalno ovom strukom više od 10 godina, što možda i nije toliko puno, ali je to skoro pola mog života. Želim još stvari da probam. Kada sam odlučio da ne želim više da radim kao zaposlen ili da jurim poslove/klijente, seo sam da razmišljam šta ja iskreno znam da radim i razočarao se jer samo ovo znam da radim dobro.

Tako se edukacija se pojavila kao ideja, jer ne krecem iz kompletnog početka, samo treba da pričam ono sto znam. Iskreno nisam ništa toliko očekivao od toga, ušao sam na slepo uz osećaj koji sam zaboravio, osećaj svežine u nečem novom, neupeglanom, gde fali dosta toga. To me trenutno i održava, to što želim dalje da idem sa ovim, da vidim gde će da odvede mene i sve ljude koji su deo ove priče.

Koliko pratiš srpsku dizajn scenu? Kakvo ti je mišljenje o istoj?

Napravio sam grupu na Facebooku pre jedno 4 godine, za taj period smo skupili 400+ ljudi koji su u sličnim pričama, dizajna i developmenta. Kada gledam druge slične grupe isti su brojevi (ne računam studente i učenike koji tek kreću), a od tih 400+ ljudi 200 radi, ali ne i nešto originalno i još 100-150 su ljudi koji nisu ništa uradili, ali prate dešavanja.

Ostaje nam 50-100 ljudi u Srbiji da znam da su uradili nešto mnogo dobro i ispostavi se da su svi samouki, i meni je to porazno iskreno. To je toliko mali broj da prosto padneš na kolena i pitaš se da li je moguće. Stvarno bih voleo da ovo mentorstvo koje radimo rezultira povećanjem tog broja kroz nekoliko godina. Verujem da svi treba da se bavimo kvalitetnijom edukacijom i da se dignu standardi — ipak je ovo kolektivna priča i svi treba da radimo na tome da poboljšamo situaciju.