Osnivač Pirate Art-a: Želeo sam da budem „kul” upravo zato što sam drugačiji, a ne uprkos tome

„Nikada nisam imao problem s time što nosim protezu. Otvoreno sam pokazivao samo ‘golu’ šipku jer nisam želeo da glumim da imam nogu. Taj nedostatak je nešto što ne može da se sakrije, koliko god da pokušavate. Zašto ga onda uopšte sakrivati? Tako je i došlo do ideje da pravim estetske obloge za proteze”.

Ovako za Startit Dnevnik govori mladi preduzetnik i nekadašnji parakajakaš Arsen Arsenović, koji je javnosti postao poznat pre tri godine, kao osvajač zlatne medalje za Srbiju na Svetskom kupu u kajaku i kanuu. Nedugo potom, veslo je zamenio 3D štampačem, a kasnije i drugim proizvodnim mašinama, i sa svojim kolegom i prijateljem sa studija Nikolom Matićem pokrenuo je startap Pirate Art koji proizvodi specijalne estetske obloge za proteze. U međuvremenu, tim se proširio, a proizvode iz Beograda plasira u inostranstvo.

 “Želeo sam da budem ‘kul’ upravo zato što sam drugačiji, a ne uprkos tome. Ako sam u stanju da ‘iznesem’ upadljivo ukrašenu protezu, svako ko me vidi mora da bude svestan toga”.

Pre osam godina, Arsen je izgubio nogu u saobraćajnoj nesreći. Posle rehabilitacije, posvetio se parakajaku, a vrhunac njegove sportske karijere bilo je osvajanje najsjajnijeg odličja na prestižnom svetskom takmičenju. 

U preduzetničke vode uplovio je zato što nije bio zadovoljan dostupnim ortopedskim pomagalima.

„Nisam želeo da nosim sunđere koji bi imitirali nogu”, počinje priču Arsen. „Hteo sam sebi da kreiram estetski atraktivnije rešenje. Kolega i ja smo učili o industrijskom dizajnu i još u sobi studentskog doma nacrtao sam svoju prvu skicu. Celu mesečnu stipendiju dao sam na štampanje prototipa”.

U tom periodu, 2017. godine, kod Arsena i Nikole budi se preduzetnički duh, i oni uskoro s velikim uspehom učestvuju na nekoliko takmičenja za startape. Osvojene nagrade za tehnološku inovaciju, ali i društveni uticaj, uveravaju ih da su na ispravnom putu. U međuvremenu su dobili grant Fonda za inovacionu delatnost i prostor u Naučno-tehnološkom parku na Zvezdari. 

„Obojica smo bili deca sa sela i studenti Visoke škole elektrotehnike i računarstva, pa nam rad sa mašinama i alatom nikada nije bio stran”, nastavlja Arsen. „Paralelno s početkom našeg startapa, zaposlio sam se u vodećoj svetskoj kompaniji za proizvodnju ortopedskih pomagala i u tom periodu ulagali smo u projekat sve što smo imali. Živeli smo zajedno kako bismo uštedeli što više novca”.

Proizvod su testirali na osobama sa Bliskog istoka koji su ekstremitete izgubili na ratištima. Njihov „feedback” Nikoli i Arsenu bio je dragocen. Ustanovili su da imaju potencijal da se usmere na inostrano tržište. U početku su obloge štampali 3D štampačem, a trenutno koriste tehnologiju termoformiranja plastike, budući da su se tako proizvedeni „kaveri” pokazali izdržljivijim i mogu da traju do deset godina. Proces proizvodnje je kompleksan, a 70 odsto mašina koje koriste napravili su sami kako bi troškove sveli na minimum. 

„Mislim da ćemo ostati na toj tehnologiji”, kaže Arsen. „Uskoro počinjemo da proizvodimo i ‘skinove’ koji se ‘čičkom’ lepe za oblogu pa mogu da se skidaju i menjaju po želji. Pandemija nas je privremeno omela u planovima, ali u skorijoj budućnosti ‘napadamo’ Severnu i Južnu Ameriku, ali i južnoafričko tržište”.

„Jede se u trpezariji, a ne u krevetu”

Prema Arsenovim rečima, ljudi različito reaguju na gubitak delova tela. Zbog toga što je bio mlad kada se nesreća desila i zahvaljujući velikoj podršci okruženja, njegov period navikavanja na novonastalu situaciju bio je manje bolan nego što je mogao da bude.

„Tek što sam izašao iz bolnice, otac je rekao da se jede u trpezariji, a ne u krevetu, pa sam, hteo ne hteo, onako izranjavan, odmah počeo s normalnim životom. Nisam imao osećaj da manje vredim, niko me nije sažaljevao niti sam mogao sam sebe da sažaljevam. Život nije mogao da mi stane u 19-oj godini”.

Nije to slučaj sa svima, dodaje Arsen. Neretko se osobe sa invaliditetom povlače u sebe i prikrivaju svoj hendikep strahujući od reakcija okoline. Estetske obloge za proteze, kaže, mogu osobama sa invaliditetom da pomognu da se bolje integrišu u društvo.

„Svi smo različiti, treba gledati kakav je ko čovek, bez obzira na veroispovest, seksualnu orijentaciju ili — hendikep”, poručuje Arsen i dodaje da je potrebno menjati društvenu svest, i osoba sa invaliditetom i drugih ljudi.

Prema rečima mladog preduzetnika, često se dešava da ljudi kod njega dođu neodlučni i nesigurni da li uopšte žele da nose estetsku oblogu, pogotovo ako su noge izgubili odavno, usled osteosarkoma, kancera kostiju koji se javlja kod dece pre puberteta.  

„Njihov preobražaj je za mene najlepši. Osmeh se ne vidi odmah, ali se pojavi posle nedelju ili mesec dana. Ljudima s invaliditetom često problem predstavlja i promena obuće na koju su navikli, a utoliko više promena tako važnog dela, koji ih na neki način predstavlja”. 

Zadovoljstvo, dodaje Arsen, dolazi nakon „osluškivanja okoline”, kada se uvere da su doneli ispravnu odluku.

Koliko je jak borbeni duh koji Arsen poseduje i želi da ga prenese na ljude oko sebe, možda najbolje opisuje sledeći primer:

„Jedna devojka, koja je naš ‘ambasador’, izgubila je nogu pošto je pogođena metkom, zato što se igrom slučaja našla na proslavi na kojoj je došlo do pucnjave. Došao sam kod nje u bolnicu i rekao joj: ‘Ili ćeš samu sebe da sažaljevaš, ili ćeš da ustaneš i da živiš”.

Sa zadovoljstvom konstatuje da devojka koju je tada posetio u bolnici, danas živi život „punim plućima”.