Osnovan Fond za nauku — koliko je to dobra vest za domaću naučnu zajednicu (i privredu)?

Skupština Srbije je u petak usvojila Zakon o Fondu za nauku Republike Srbije. Osnovna uloga novoosnovanog Fonda za nauku biće finansiranje naučnoistraživačkih projekata.

Iako nemamo često priliku da pišemo o naučnoistraživačkoj delatnosti, nesumnjiv je njen značaj za napredak i prosperitet jednog društva. Kroz naučnoistraživačke projekte se gura granica mogućeg u naučnom smislu na način na koji je to teško isplativo ili moguće izvesti u projektima istraživanja i razvoja unutar privrede. A čak i ako pogledamo neke od najuspešnijih preduzetničkih poduhvata, videćemo da su mnogi od njih nastali kao rezultat naučnoistraživačkog rada. Google je možda najpoznatiji primer toga, ali nije da ih nema ni na domaćoj sceni: proizvod prve firme Nikole Božinovića, MotionDSP nastao je na osnovu njegovog doktorata, a slično je i sa Nordeusom i Seven Bridgesom koji su u velikoj meri potekli sa akademije. Zbog toga je ovu oblast veoma važno pažljivo i ispravno urediti. Stoga, nazad na Fond za nauku.

Ideja je da osnivanje Fonda donese niz koristi kao što su: veća konkurentnost i kvalitet rezultata, efikasnija primena istraživanja, otvorenost i dostupnost svih programa i projekata, razvoj naučnih kadrova, učešće na međunarodnim projektima, saradnja sa naučnom dijasporom…

Pored pomenutog zakona, sada je i nacrt njegovog krovnog zakona – Zakona o nauci i istraživanjima dat na javnu raspravu koja će trajati od 3. decembra do 3. januara iduće godine. On će zameniti dosadašnji Zakon o nauci donet 2005. godine.

Kao osnovni razlog za donošenje novog zakona o nauci navodi se promena modela finansiranja naučnoistraživačke delatnosti. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja će se, između ostalog, baviti i institucionalnim finansiranjem.

Ali, kako je to finansiranje naučnoistraživačke delatnosti uopšte funkcionisalo do sada i zašto to treba da se promeni?

Kako finansiranje nauke trenutno funkcioniše?

Pomenuto institucionalno finansiranje treba da obezbedi stabilnost naučnim radnicima, koji su do sada bili u dosta nepovoljnoj situaciji, pošto je njihova plata zavisila isključivo od uspeha na javnim konkursima. Kako objašnjava Milovan Šuvakov, naučnik i bivši pomoćnik Ministra prosvete.

Nauka se u našoj zemlji finansira projektno. To znači da se naučnici udruže u projekte i konkurišu za novac na javnom pozivu. Da biste mogli da budete deo ove igre potrebno je da imate „ulaznicu“, odnosno da ste ili nastavnik sa fakulteta ili naučnik u nastavnom zvanju. Drugim rečima, samo jedan određeni broj građana može da učestvuje na ovom konkursu. Nastavnici sa fakulteta kroz projekte dobijaju sredstva za manji deo plate dok istraživači na institutima, i manji broj istraživača u naučnim zvanjima na fakultetima, dobija punu platu kroz ovaj vid finansiranja.

Šta se onda dešava sa naučnicima koji ne dobiju sredstva na javnom konkursu, a to im je jedini način da ostvare prihode?

Ako bi istraživač sa instituta ostao bez projekta, on bi izgubio posao ukoliko institut ne nađe novca da ga drugačije finansira. Sa druge strane Zakon o radu sprečava instituciju da da otkaz stalno zaposlenom zato što nije obezbedio finansiranje.

Ovo očigledno stavlja državu, institute i istraživače u pat poziciju sličnu meksičkom obračunu na kraju filmova “Dobar, loš, zao” i “Ulični psi”. Ipak, i u ovoj priči postoji zanimljiv rasplet.

Jedan u nizu problema u dosadašnjoj praksi je to što konkurs zapravo i nije konkurs pošto na njemu prođu svi ili skoro svi. Poslednji se desio 2010. godine i prolaznost je bila bliska 90% za projekte, ali pošto su istraživači mogli da budu na dva projekta i, ukoliko im jedan ne prođe, da svoje angažovanje „prevuku“ na onaj koji je prošao, prolaznost istraživača je zapravo bila 100%.

Da stvari budu još gore, od 2016. godine se konkurs nije ni desio. Iracionalan strah od toga da prolaznost neće biti 100% bio je dovoljno jak da se izvrši politički pritisak da konkurs bude oboren na Vladi. Posledica je da nam naučna zajednica ulazi u devetu godinu sa istim projektima, koji su na konkursu bili planirani i odobravani za 4 godine. Za tih devet godina su se stvari u dinamičnom svetu u kom živimo drastično promenile.

Koje su prednosti novih zakona?

Institucionalno finansiranje je način da se reši upravo ovaj problem. Institucijama se daju sredstva – naučnici koji ne prođu na konkursima odatle ipak dobijaju platu – problem je rešen, prolaznost više ne mora da bude 100%.

Kao što je za list “Danas” izjavio prof. dr Vladimir Popović, državni sekretar u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, osnivanje Fonda će imati i konkretnu korist za privredu Srbije.

Jedan od glavnih programa Fonda za nauku se zove „razvoj“. To je program usmerenih istraživanja i tehnološkog razvoja koji odgovara na konkretne potrebe društva i privrede. Program se realizuje kroz jasno definisane tematske projekte u okviru odgovarajućeg javnog poziva. Teme kroz konsultativni proces definišu različiti akteri uključujući privredni sektor, društvo, državnu upravu, Vladu Srbije i druge. Privrednim subjektima će biti ponuđeno da predlože teme koje su njima interesantne, i da potom, zajedno sa Fondom za nauku, učestvuju u sufinansiranju takvih istraživanja. Time bi na konkretan način Fond za nauku podržao privredne subjekte u finansiranju istraživanja koje je njima potrebno.

Takođe, Fond za nauku bi trebalo da pomogne i da se način distribuisanja novca u nauci udalji od politike. O tome je na četvrtoj sednici drugog redovnog zasedanja 28. 11. govorio ministar Mladen Šarčević.

Naravno da će se kroz fond dodeljivati sredstva najboljim projektima. Fond će imati svoju nezavisnost i imaće direktorat, svoje upravne i nadzorne organe, tako da je ono što je naučna zajednica davno očekivala, sada je prilika da se sve to realizuje.

Ovo potvrđuje i odeljak na 19. stranici usvojenog Predloga zakona o Fondu za nauku.

Na rad Fonda neće uticati politički ciklusi i biće razdvojen proces definisanja strateškog i zakonskog okvira za nauku i njegovo sprovođenje. Ovakvo razdvajanje je i dobra praksa razvijenih zemalja gde ministarstva definišu okvire javnih politika a nezavisne agencije sprovode ciljeve Vlade na nezavistan i ekspertski način.

Čega treba da budemo svesni?

Što se tiče institucionalnog finansiranja, Šuvakov skreće pažnju na način na koje će se ono sprovesti.

Može se naslutiti da je zakon pisan tako da se finansira zatečeno stanje, bez ikakve evaluacije i procene šta društvu treba, a šta ne. Tako će se stanje koje u nekim oblastima nije prešlo polovinu prošlog veka zacementirati tamo gde jeste.

U šestom poglavlju zakona o Fondu, definiše se ko spada u nezavisne organe Fonda. To su: Nadzorni odbor, Upravni odbor, direktor i Naučni savet Fonda. Ali, definiše se i da:

Nadzorni odbor ima predsednika i dva člana koje imenuje i razrešava Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za naučnoistraživačku delatnost… Upravni odbor ima predsednika i četiri člana koje imenuje i razrešava Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za naučnoistraživačku delatnost… Direktora Fonda imenuje i razrešava Vlada na predlog Upravnog odbora Fonda, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra nadležnog za naučnoistraživačku delatnost… Naučni savet Fonda imenuje i razrešava ministar nadležan za naučnoistraživačku delatnost…

Nažalost, službe Ministarsta prosvete, nauke i tehnološkog razvoja još uvek nisu stigle da nam daju odgovor na koji je to tačno način garantovan rad Fonda nezavisan od političkih ciklusa, mada smo više od sedam dana pokušavali da od njih dobijemo odgovore na postavljena pitanja.

Novi Zakon o nauci (koji je, podsećamo, na javnoj raspravi) ima i svoje žrtve.

Prelaznim odredbama novog zakona o nauci ukida se finansiranje istraživačima u naučnim zvanjima na fakultetima. Na njih se neće odnositi institucionalno finansiranje. Radi se o hiljadu do dve kolega koje su, usudiću se reći, često i bolji od okruženja, što je ponekada i razlog zašto nisu birani u nastavna zvanja. Ništa od ideje kompetitivnosti gde je jedino bitno koliko je neko dobar.

Određeno je da budžet Fonda za nauku bude 500 miliona dinara godišnje i to: za aktivnosti osnivanja i rada Fonda; uspostavljanje i održavanje internet stranice; i uspostavljanje informacionog sistema i baze podataka o programima, projektima i drugim aktivnostima u oblasti koje Fond finansira kroz aktivnosti sprovođenja pojedinačnih programa podrške Fonda.

Pretpostavljam da se ovaj iznos odnosi samo na administraciju i druge troškove Fonda koji nemaju veze sa konkursom pošto u toku sledeće fiskalne godine teško da će biti raspisan i realizovan konkurs. U tom smislu ovo je verovatno cifra koja se uklapa u praksu drugih zemalja od oko 5% imajući u vidu da će Fond, ako zaživi na pravi način, distribuirati oko deset milijardi dinara (toliko sada novca ide kroz konkurs).

Nije jasno jedino čemu toliko novca u prvoj godini. Ono što brine je scenario u kom se ideja o kompetitivnom finansiranju nauke izjalovi kao i što nam se više puta u prošlosti dešavalo i samo mali deo novca bude distribuiran kroz ovu instituciju. U tom slučaju ovo je prevelika cifra.

Važno je pomenuti da kao u većini propisa koji se donose i ovde nedostaju propratni podaci koji bi pomogli u razumevanju i analizi predloženih zakonskih promena. Ono što takođe nedostaje su imena autora ovih zakonskih rešenja.

Šta će biti sa Centrom za promociju nauke?

1806. godine, za vreme Prvog srpskog ustanka, vladala je glad u oslobođenom Beogradskom pašaluku. Dositej Obradović je doneo krompir. Međutim, ni sam Karađorđe i ostali velikaši nisu bili poverljivi prema ovom povrću koje je đavo prvobitno posadio po Andima. Dositej je onda učinio odličnu promociju i sve ih redom ubedio da je to spas za neuhranjene Srbe.

Par godina kasnije je ubeđeni Karađorđe naredio da se svuda po pašaluku posadi krompir. Njegov vid promocije za one koji nisu hteli da prime i posade seme bilo je bičevanje.

Pouka ove, moguće apokrifne, priče je da ponekad nije problem u znanju, već u njegovom širenju. To govori i jeziv podatak da Srbija ove godine u Evropi ima najveću stopu obolelih od malih boginja, koje se sprečavaju vakcinisanjem.

Srećom, bičevanje smo prerasli, pa je Centar za promociju nauke osnovan 2010. godine. Centar kroz predavanja, tribine, festivale nauke, izdavačku delatnost i međunarodne projekte ostvaruje cilj povezivanja naučne zajednice, civilnog društva, privrednih subjekata i javne uprave radi  boljeg razumevanja uloge nauke u društvu. I Centar je do sada to vrlo dobro radio.

Međutim, u članu 20 Zakona o fondu za nauku, spominje da se jedan od programa Fonda zove Promocija i da on treba da obezbedi podršku promociji nauke, tehnološkog razvoja i inovacija u cilju podizanja opšte društvene svesti o značaju nauke.

Ovo očigledno ulazi na teren rada Centra za promociju nauke, pa se time bavi član 133 novog Zakona o nauci, gde se navodi.

Centar za promociju nauke će realizovati sve međunarodne započete projekte najkasnije do isteka roka od pet godina od dana stupanja na snagu novog zakona, nakon kog roka će osnivač odlučiti o daljem statusu tog centra.

Nagoveštaj potencijalne sudbine Centra za promociju nauke još uvek nije stigao da nam bude poslat, a stav Milovana Šuvakova o ovoj temi je jasan.

Ne deluje racionalno spajati instituciju koja funkcioniše sa institucijom u nastajanju koja će se baviti drugačijim poslom. Možda je jedino reč nauka u nazivu ovih institucija nešto što ih spaja. Ukratko, Centar se bavi promocijom nauke, podizanjem naučne pismenosti i usmeren je ka široj populaciji. Fond se bavi finansiranjem nauke i usmeren je ka istraživačima i istraživačkim organizacijama. Metodologija rada u ove dve oblasti je različita. Takođe, ukidanje ili spajanje Centra sa Fondom je nešto što ne postoji u strateškim dokumentima i dosadašnjim planovima.

Verujem da je ovo još jedan od poteza aktuelnog ministra u ličnom ratu koji vodi sa ovom intitucijom, a koji je počeo pričom o sklanjanju Darvinove teorije iz gradiva i reakcije Nemanje Đorđevića, tadašnjeg direktora Centra, na odsustvo ministrove reakcije.

Šta se može zaključiti?

Važno je da dobijemo Fond za nauku kroz koji će finansiranje nauke zaista biti bazirano na kompetitivnosti. U tom smislu ovo je dobra vest. Međutim, predviđam da će ishod ovih očigledno loših predloga zakona biti sličan onom u Republici Hrvatskoj gde se pre desetak godina prolazilo kroz sličan proces. Velika većina novca će otići na institucionalno finansiranje kako bi se finansiralo zatečeno stanje, a Fond će distribuirati mali preostali deo uz prevelike troškove rada. Pored toga Fond neće biti nezavisan u svom radu. Po ovoj konstrukciji ministartsvo ima glavnu ulogu u upravljanju pa se postavlja pitanje u čemu je razlika između ovoga rešenja i dosadašnjeg gde ovaj posao radi sektor u ministarstvu osim što je skuplje.

Sa druge strane, verujem da će jedan deo kolega pozdraviti institucionalno finansiranje koje je očigledno projektovano da finansira zatečeno stanje. Ako se na nesreću realizuje, ovo će ih još više ušuškati u potencijalnom minimumu u kom se pojedinci nalaze decenijama.