Novi Zakon o elektronskim komunikacijama uprkos izmenama i dalje ugrožava privatnost

Nakon što je pre četiri godine donet Zakon o elektronskim komunikacijama (ZEK), iako neustavan, tek je ove godine izmenjen. Iako ovaj zakon ne utiče direktno na poslovanje, jer se odnosi na aspekt prenosa komunikacije, a ne sadržaja, verujemo da je dosta važan i za preduzetnike i generalno biznis sferu.

Zakon se prevashodno odnosi na privatnost, ali ono što muči privatne korisnike u pogledu privatnosti, može da bude problem i za biznis korisnike. Privatnost poslovne komunikacije takođe mora da bude zaštićena, a tu je i e-poslovanje koje znantno zavisi od poverenja korisnika u transakcije na internetu.

Svakako je dobra vest da je konačno usklađen sa Ustavom (problem je bila regulacija zadržavanja podataka), ali su neka pitanja ostala još uvek nerešena u tom pogledu: pristup podacima, pravo javnosti da zna koji se podaci zadržavaju, koliki treba da bude period zadržavanja i kako treba postaviti obaveze operatora u tom procesu.

O ovom zakonu razgovarali smo sa našim prijateljima iz SHARE Defensea, koji su ga i ozbiljno analizirali u svom poslednjem postu.

Pod okriljem tajne sve može da se sakrije

Tu je svakako veliki deo problema nastao i u izmeni člana 130a, koji propisuje obavezu operatora i državnih organa koji pristupaju zadržanim podacima da dostavljaju evidencije o tome kada i kako su zahtevali neki podatak o komunikaciji korisnika i koliko je vremena prošlo od zadržavanja podatka do pristupanja podatku. Uz obavezu vođenja, propisana je i obaveza dostavljanja evidencija Povereniku.

Kako nam Miloš Stojković iz Share Defensea objašnjava, ova na prvi pogled mala izmena obesmišljava ceo član, čija je svrha upravo bila da javnost bude upoznata sa razmerama pristupa zadržanim podacima. Pritom, radi se o statističkim podacima, koji ne sadrže podatke o ličnosti i koji nemaju takvo svojstvo da ugroze nacionalnu bezbednost, pa nema opravdanja da se uskraćuje njihovo javno objavljivanje.

Ono što je u ovom članu obrisano je način objavljivanja evidencija, odnosno nije definisano kako javnost može da sazna koliko su državni organi pristupali zadržanim podacima. Prvobitna verzija člana je predviđala da su te evidencije javno dostupne, ali je ta odredba prosto nestala iz zakona.

Bez te zakonske garancije javne dostupnosti, službe mogu prosto da proglase evidencije nekim stepenom tajnosti, a to mogu i operatori (na primer oznakom “poslovna tajna”), što opet vodi ka tome da će evidencije biti dostupne samo Povereniku.

Iako su statistički podaci u pitanju, mogu dosta toga da otkriju o korisniku, a evidencija koju zakon treba da reguliše pokazala bi broj zahteva državnih organa, broj ispunjenih zahteva i vremenu koje je proteklo od kada su podaci zadržani do momenta kada je pristup zahtevan.

Na primer, ako znate da pozivam psihijatra 10-ak puta nedeljno, možete da zaključite da imam neki psihički problem koji zahteva tretman ili pošto nosim telefon svaki dan na posao, možete da znate gde radim, ili ako znate da sam poslao mejl ljubavnici, možete da saznate da sam neveran ženi.

Svi ti podaci umreženi daju profil korisnika, skeniraju njegove životne navike i omogućavaju službama da prate te navike. Samim korisnicima stvaraju osećaj da su pod stalnim nadzorom, i onemogućavaju ih tako da slobodno upražnjavaju svoje pravo na privatnost. Zato pristup tim podacima mora da bude jako precizno definisan zakonom i strogo kontrolisan.

Osim toga, zadržavanje podataka zakonski je obavezno godinu dana (iako evropski okvir dozvoljava 6 meseci) i na taj način predstavlja veliko zadiranje u pravo na privatnost komunikacije, a korisnici moraju da znaju koji od njihovih podataka se zadržavaju i u koje svrhe mogu da se koriste.

Ovu evidenciju dužni su da vode i operatori i državni organi koji im pristupaju. Paralelno vođenje evidencija je neophodno da bi se poredili podaci koje imaju državni organi i operatori na drugoj strani, a radi kontrole, dostavljaju se Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Nacrt zakona iz javne rasprave je predviđao da se statistički podaci koji se odnose na informacije iz Evidencije „objavljuju na Internet stranici organa nadležnog za zaštitu podataka o ličnosti“. Usvojeni zakon ne sadrži ovu odredbu, pa je neizvesno na koji način će se javnost upoznati sa podacima koji se odnose na broj pristupa zadržanim podacima.

Kolačiće će morati svi da jedu

Novi Zakon se na žalost ne bavi korišćenjem takozvanim cookiesima na internet stranama i nije usklađen sa E-Privacy Direktivom Evropske komisije koja predviđa obavezu za svaku Internet stranicu da korisnika obavesti o tome da se koriste cookies i da im pruži mogućnost da prihvate ili odbiju instaliranje cookies u njihove internet pretraživače.

Ovi paketi podataka nakon instalacije u internet pretraživač takođe mogu da beleže navike korisnika na mreži i potom zloupotrebljavaju te navike za agresivni targetirani marketing.

Međutim Vlada i Skupština nisu procenile da su te izmene potrebne. Pre ili kasnije će Evropska komisija zahtevati izmene u cilju usklađivanja sa evropskim acquis, zato, u našem poznatom maniru samo gubimo vreme.

Više o ovoj temi, ali i drugim koje se tiču internet prava i sloboda možete da pročitate na stranicama SHARE Defensea, koje toplo preporučujemo.