Preispitivanje korisničkog iskustva: Šta je stvarno u virtuelnoj realnosti?

Virtuelna realnost kao novi medij zahteva ponovno osmišljavanje korisničkog iskustva. Izazov sa kojim se stvaraoci VR sadržaja suočavaju je pričanje priče u kojoj gledaoci i sami učestvuju.

Korisničko iskustvo ovde postaje iskustvo aktivne publike — nešto što u prethodnim oblicima medija: televiziji, radiju, internetu, nije došlo toliko do izražaja.

Kako bi što dublje prodrle u iskustvo publike, producentkinje i dizajnerke Kejti Njuton i Kerin Soukup, obavile su tri serije eksperimenata sa preko četrdeset učesnika iz različitih disciplina: arhitekture, novinarstva, nauke, filma, dizajna, i dr.

Tom prilikom, one su ispitivale tri segmenta iskustva: kako publika spoznaje sopstvenu ulogu u virtuelnoj realnosti, kako uključenost i pozicija utiču na shvatanje priče i kako vizuelna ograničenja utiču na iskustvo. Na osnovu ovih eksperimenata naučile su nekoliko ključnih stvari:

Stvarnost je konstruisana

Ako publici predstavite ograničeni prostor na uvid, oni će se fokusirati na inače nebitne detalje pokušavajući da u njima pronađu značenje. Kada je učesnicima bila predstavljena soba kroz 90 stepeni umesto 360, fokus je bio na stvarima direktno ispred.

Za stolom je sedeo mladić oko kog se vrti priča, a pažnju su odvlačili smrvljeni kolačići na stolu i ostali, naizgled, nehajno ostavljeni predmeti.

“Zašto su kolačići baš tako smrvljeni? Ko bi ih još tako jeo?”, neka su od pitanja koja su gledaoci postavljali.

Eksperiment im je pomogao da dođu do tri zaključka:

Kada je publika izložena ograničenoj količini vizuelnih infomacija, duplo više truda će uložiti u pridavanju značaja svemu što vide;

Stvari koje odudaraju od njihovih očekivanja, često će im onemogućiti uživljavanje;

Ograničeni vizuelni prostor stavlja gledaoce u detektivski režim — sve otvara pitanja i izaziva sumnju.

Imati telo znači postojati

Drugi eksperiment je od učesnika zahtevao da posmatraju glavnog lika kako igra igrice u svojoj sobi. Iako se od posmatrača nije zahtevalo da se na bilo koji način aktivno uključi u scenu, oni su tome težili. Zapravo, težili su da samima sebi zadaju značenje u prostoru, ne bi li se osećali prijatnije.

Neki su sebi zadali ulogu “muve na zidu”, dok su se drugi opisali kao voajeri. Neki su se osećali nelagodno i neprijatno zbog utiska uzurpacije tuđeg prostora.

Zaključak proizašao iz drugog eksperimenta bio je da posmatrači moraju da razumeju svoju ulogu u prostoru, kako bi se osećali telesno prisutnima. Kejti i Kerin poručuju:

Pitajte se: “Kako možemo dati publici dovoljno konteksta da se osećaju dovoljno komforno u određenoj sredini?”

Gledati znači činiti

Dve osobe nikada ne percipiraju istu scenu podjednako. Iako posmatranje prostora u VR-u ne daje učesnicima mogućnost da je menjaju (barem ne kada su isključeni džojstici), samo posmatranje je delanje jer osoba može u svakom trenutku da bira na šta će se fokusirati.

Učesnici su pokazali i ono što se i u svakodnevnom životu naziva “strahom od propuštanja” — više od jedne stvari vam odvlači pažnju, ne dozvljavajući da se fokusirate na jednu stvar, ali ni da bilo šta oko sebe kvalitetno percipirate.

Za one koji grade priču u VR-u ovo je bitno jer će samo dobrim naglašavanjem najbitnijeg dela prostora omogućiti gledaocima da dođu do srži priče.