Nove članove tima najbolje bira selektor, ne igrači

Sjajan košarkaški tim stvara sjajan trener. On ne traži od svakog igrača da glasa da li neko nov treba da se pridruži timu ili ne. Iako može delovati da ima smisla, ili čak fer dati igračima pravo da biraju sa kim će igrati, to bi bilo naivno.

Igrači nisu nužno dobri u odabiru drugih igrača. Košarkaši dobro igraju košarku. Izbor je neka druga veština. To zahteva određenu svest o psihologiji pojedinca kao i kolektivnoj kulturi tima. Izbor je, dakle, nešto u čemu bi trebalo da su dobri treneri. Njihov je posao da poznaju igrače bolje nego što igrači poznaju sami sebe. Njihov posao je takođe da znaju ko će se uklopiti u tim, a ko neće. Retko ko, pa ni sami igrači, dovodi to u pitanje kada se radi o sportu.

Zato sam se uvek pitao zašto toliko kadrovskih menadžera veruje da bi programeri trebalo da odlučuju ko će se pridružiti timu, odnosno da takve odluke uopšte žele da donose.

Kada sam u ulozi kadrovskog menadžera, trudim se da dobijem povratne informacije od ostalih članova tima. Ali jedno je pitati ih za mišljenje sa područja njihove stručnosti, a nešto sasvim drugo tražiti od njih da palac okrenu gore ili dole. Prema mom iskustvu, većina programera zapravo ne želi da budu pitana o tome. Ako se vrši pritisak da to ipak urade, često će njihova procena biti negativna, jednostavno zato što je to sigurniji izbor.

Prikupljanje povratnih informacija o kandidatima i donošenje informisane odluke je važno. Ali na kraju, tu odluku treba da donose jedna ili dve osobe (npr. VPE i CTO). Kada je više od dvoje ljudi uključeno u donošenje konačne odluke — obično kroz moć veta, glasanje ili bodovanje — onda ste dobili odbor za zapošljavanje. I kao što je slučaj sa većinom odbora, vaš motiv je da budete fer prema ostalim članovima tima poštujući njihovo mišljenje. Ali vi zapravo nikome ne činite uslugu, već samo “distribuirate” sopstvenu odgovornost.