Kodiranje ljudskog sećanja — čipom protiv zaborava

Kao posledica šloga, Keti Hačinson je ostala paralizovana od vrata nadole. Pre nekoliko godina, po prvi put je uspela da se bez pomoći druge osobe posluži vodom. Svojim mislima, dala je instrukcije robotskoj ruci.

http://33.media.tumblr.com/5c077b9eb3be8fa09f32d71a4e5ba1b5/tumblr_inline_nnblcjcWHp1qzgziy_500.gif

Od kada postoje kompjuteri, postoji i ljudska želja da ih kontrolišemo svojim mislima. Još šezdesetih godina bilo je pokušaja da se ovo ostvari: navodno, naučnik sa Oksforda je uspeo da moždanim talasima pomeri slajd na projektoru.

Negde u isto vreme neuronaučnik Hose Delgado ušao je u ring sa bikom, ne bi li dokazao da može da uspori snažnu životinju i primora je da se okrene koristeći uređaj koji je izumeo — “stimoceiver”.

Naredni korak, nadao se Delgado, biće kontrolisanje ljudskih misli, a za New York Times je 1970. izjavio:

Ljudska rasa je na evolutivnoj prekretnici. Izuzetno smo blizu mogućnosti da konstruišemo sopstvene mentalne funkcije.

Pitanje je, kakvo ljudsko biće, idealno želimo da konstruišemo?

Napredak je, nasuprot Delgadovom optimizmu, bio mnogo sporiji, a dostizanje krajnjeg cilja u ovoj oblasti — kontrola ponašanja implantima koji će stimulisati moždane talase, umesto eksternim aparatima, mnogo teže dostižan.

Početkom dvehiljaditih istraživači u laboratoriji Univerziteta u Arizoni uspeli su da kontrolišu ponašanje majmuna implantima u mozgu, a nekoliko godina kasnije istraživači na Braunu su koristeći implante uspeli da pokrenu delove tela paralizovanih pacijenata.

Međutim, uprkos naprecima, implanti su i dalje visoko rizični — operacija mozga može ostaviti trajne negativne posledice na pacijenta, bez garancije uspeha, tako da šteta prevazilazi pozitivne efekte ugradnje. Recimo, komunikacija moždanim talasima je i dalje sporija od “normalnog” govora ili tipkanja, te svaka invanzivna intervencija na ljudima nije vredna rizika.

Grafik koji je Wired objavio u opsežnom članku na ovu temu lepo ilustruje koliko su alternativne pomoćne metode komunikacije sporije u poređenju sa govorom.

Neuroprostetika u pomoć pamćenju

Krajem prošle godine počela su ispitivanja na ljudima koja bi trebalo da pokažu u kojoj meri elektronika implantirana u mozgu može da poboljšaju pamćenje ili pomogne u zadržavanju određenih sećanja uprkos povredama i traumatičnim iskustvima.

U svojoj osnovi, pamćenje je niz električnih pulseva koje generišu neuroni, što znači da naučnici mogu da ih predstave kroz matematičke jednačine i računarske okvire. Programiranjem čipa pokušaće da dovedu do toga da mozak prihvati čip kao dodatno skladište za memoriju.

Neuronaučnici  pokušavaju da imitiranjem električnih obrazaca premoste izgubljene veze među neuronima, tako čuvajući krucijalne veze između različitih sećanja. Implanti bi trebalo da beleže moždanu aktivnost i da aktiviraju određene grupe neurona.

Zbog već pomenutih rizika koji postoje pri ugrađivanju elektronike u mozak, ispitivanja se vrše na ljudima obolelim od epilepsije koji već imaju ugrađene elektrode.

Krajnji cilj je razviti uređaj koji će detektovati kada hipokampus – deo mozga zadužen za izgradnju sećanja — ne pretvara kratkotrajna u dugotrajna sećanja valjano, kako bi elektronika pružila podršku u tom procesu.