Za Nenada Milanovića bi moglo da se kaže da prati globalne trendove dok ih u lokalnom, srpskom kontekstu, pravi. 

Na globalnom planu, u industriji softvera je već 20 godina jedna od najbrže rastućih kategorija izrada SaaS rešenja. Nenad i njegova ekipa nisu napravili prvi, ali su svakako napravili jedan od najpopularnijih takvih proizvoda iz Srbije, Clockify. Kako nam je ekskluzivno otkrio, svakog meseca ovaj softver koristi preko 2 miliona korisnika.

U srpskoj IT industriji se godinama priča o tome kako se prostor za rast vidi u tome da da se deo uslužnih biznisa transformiše u proizvodne biznise. Ovakva transformacija bi mogla da omogući veću profitabilnost i da vodi većem stepenu inovacija, ali ju je izuzetno teško postići. Nenad je sa svojom firmom COING uspeo da napravi ovakvu transformaciju sa izvanrednim uspehom za samo nekoliko godina. 

Ovde dolazimo i do jednog trenda koji pokrenuo, koji je već nedeljama vidljiv mnogim pratiocima dešavanja na domaćoj IT sceni. Trend je nešto što se moglo primetiti preko Atlantika na proleće prošle godine, nakon ubistva Džordža Flojda u Mineapolisu. Pored masivnih protesta koje je taj čin izazvao širom Amerike, a i izvan nje, promenio je ponašanje javnih i privatnih kompanija, koji su preko noći izvrnuli aksiom da se brendovi ne mešaju u politiku. 

Nenad taj trend, da se kompanije javno, jasno i glasno, određuju po pitanju društvenih promena, pokreće u Srbiji. U prethodnom periodu je COING, sa Nenadom kao njenim direktorom, bila veoma glasna i angažovana, za neke i do granice agresivnosti, u promovisanju uvođenja istopolnih zajednica u Srbiji. U javnosti su stajali iza stavova da aktivno „diskriminišu diskriminatore” time što odbijaju da zaposle homofobe. 

Deluje da su tek na početku ovog puta, a na nama bi ostalo da se pitamo da li će, ili koliko brzo, društvena angažovanost firmi postati trend u Srbiji. Pored ove njihove odluke, sa Nenadom smo pričali o preduzetništvu i biznisu, u nadi da će ponuditi inspiraciju i obrazovanje koji će podstati i druge na uspeh sličan Clockify-ju. 

Kada si započeo svoj preduzetnički put?

Mislim da je to bilo sa 15 godina. U to vreme, pre 19 godina, internet u Srbiji nije bio lako dostupan. Ljudi su uglavnom imali dial-up, možda kablovski, ko je mogao da priušti i ko je bio u zoni za to. 

Tada sam uspostavio lokalnu wireless mrežu u Novom Sadu – može se reći da je to bio moj prvi preduzetnički poduhvat. Podigao sam omni antenu na krov zgrade od devet spratova i pustio signal preko kog smo delili internet, igrali igrice, razmenjivali fajlove…

Nakon toga sam, na osnovu stečenog iskustva, jedno vreme proveo u Severnoj Americi radeći mrežni inženjering. Imao sam iluziju da ću moći da se vratim u Srbiju i radim isto. Međutim, ovde su klijenti bile banke, država i velika državna preduzeća. Nisam hteo da učim kako da igram u tom sistemu, i brzo sam shvatio da od toga neću uspeti finansijski da se održim. Prešao sam na konsalting u razvoju softvera, jer je to tada bilo nešto što sam mogao da ponudim tržištu. To je bilo negde 2009. godine. 

Krenuli smo da radimo sajtove, praktično sve autorske poslove koje smo mogli da nahvatamo. Onda se desila jedna bitna promena regulative za FM emitere i radio stanice su se suočile sa novim zakonskim problemom koji se ticao prenosa signala iz studija. Za taj problem smo napravili naš prvi proizvod. 

Napravili smo uređaje koji su služili za strimovanje tog radio signala, od studija do predajnika uz malu latentnost. Taj prvi proizvod smo prodali velikom broju radio stanica na Balkanu.

Problem je bio što smo napravili uređaj tako da radi dobro i pouzdano. To je hardver i softver istovremeno i ništa se nije kvarilo i pravilo probleme. Međutim, tržište je bilo ograničeno — mi smo prodali dvocifren broj toga i više nismo imali kome da prodajemo. Onda smo se vratili u konsalting.

Zvuči kao da je možda bila greška što ste napravili previše dobar proizvod?

Ne, definitivno ne. Ali je trebalo napraviti nešto čime smo mogli da obuhvatimo veće tržište. 

Kad se baviš IT konsaltingom, tj. kad si programer za nešto drugo, što nije tvoj proizvod, ti si poslednja karika u lancu ishrane. Moć u odnosu klijent-izvođač je nesrazmerno distribuirana u korist klijenta — zamenjiv si, mnogo je rizičnih stvari i lako se desi da ti neko ne plati. 

Takođe, marže su male — ceo prihod skalira po broju ljudi koji učestvuju celoj organizaciji. U toj jednačini, jedina dobra stvar je bila to što je ta usluga bila IT, pa nije bilo dovoljno ljudi koji to rade. Samim tim si mogao da imaš dobru cenu koja eliminiše negativne faktore koje sve druge industrije imaju. 

Dakle, set parametara je svuda isti, samo što u IT-u imaš malo skuplju uslugu i onda ta neto marža, iako procentualno slična, bude malo veća. Iz toga je nastala poplava konsalting firmi, u to si najbrže mogao da uđeš. Sve što ti je potrebno su računar i znanje.

Time sam se bavio od 2009. godine i imali smo stotine projekata i klijenata, nekad i do 70 ljudi. Ali po mom mišljenju to nije lukrativno, pogotovo ne danas. Mislim da ko danas u Srbiji uđe u to, je apsolutno pogrešio. Možda je okej da se preživi za neko vreme, dok nešto drugo radiš, ali da to bude cilj, nikako. Batalite konsalting.

Možda to zvuči lakše reći nego uspeti — kako si ti znao da je pravljenje proizvoda put za vas?  

Proizvod je nešto što sam od samog starta znao da mora da bude krajnji cilj i da će sve ostalo biti večna frustracija ili večno bežanje od bankrota — tako sam ja zvao naš biznis, večno bežanje od bankrota. Ono što je meni pomoglo jeste što sam bio apsolutno neumoran u pokušavanju. Mi smo sav profit investirali u interne proizvode. Bukvalno. To je bila apsolutna posvećenost tome, dok nismo uboli. 

Sigurno smo napravili bar pet stvari, interno, a u otprilike još tri smo bili koinvestitori. Neko se pojavi, nešto nam se svidi i mi hoćemo da budemo deo toga. 

Prvi proizvod smo izbacili 2012. godine. Znači, to sve traje od 2012. godine, ukoliko ne računamo onaj prvi proizvod što smo napravili za radio stanice. I od tada, kako koji fejluje, tako pređemo na sledeći. 

Odmorim mesec, dva, mislim da više neću. Prođe tih par meseci, pojavi se nešto, i onda opet hoću, i tako svaki put. Pokušaj, pad, razočarenje, odmor, novi influks energije i novi pokušaj. To je bio ciklus, dok se nije desio Clockify.

Kako se desio Clockify?

Vrlo spontano. Mi smo imali u firmi jedan princip – ako imaš ideju za startap ili proizvod, dođi da pričamo. Jedan kolega je došao i rekao: hajde da napravimo naš time tracker, umesto što koristimo tuđi. Inicijalno sam to odbio, jer smo malo para trošili na taj alat i smatrao sam da je tržište prezasićeno i da ih ima previše. To je bila činjenica i taj projekat sam odbio. 

Pola godine kasnije, imali smo osmoro ljudi “na klupi” — nisu bili zaduženi ni za jedan projekat. I u tom momentu dok nismo imali projekat nam je došao mejl od alata koji smo do tada koristili. U mejlu je pisalo da više neće koštati pet dolara po korisniku, već će biti dvadeset dolara. 

Tada to malo što smo plaćali odjednom više nije bilo malo nego dosta više i onda sam rekao celoj toj ekipi koja nije imala posao “hajde da napravimo time tracker“. To je bio mart 2017. godine, tad smo počeli da pišemo Clockify. 

Kako je izgledao taj proces?

Pogledali smo šta radi konkurencija i izvukli sve najbolje od njih. Zatim smo napravili nešto naše, što je bilo sklop svega što nam se svidelo kod ostalih. Imali smo mnogo interne potrebe za tim, i onda smo tačno znali šta nervira, šta je korisno. Zbog iskustva u korišćenju takvog softvera smo napravili odličan inicijalni set funkcionalnosti.

Da nismo koristili takav softver, nema šanse da bismo ga napravili kako treba. 

Zar nije poenta kreiranja uspešnog tehnološkog proizvoda u inovaciji? 

Sviđa mi se to pitanje. Mislim da apsolutno nije. Zavisi šta su ti ambicije. Ako želiš da budeš milijarder i napraviš nešto što menja ponašanje svake osobe na ovoj planeti, to su proizvodi koji rezultiraju kompanijama koje vrede milijarde. Doći do tako neke pozicije je ekstremno teško.

Ako hoćeš da racionalno investiraš novac moraš da vidiš šta su realne šanse da se nešto desi i uspe i da onda ideš ka tome. Po mom mišljenju su mnogo veće šanse da napraviš profitabilnu kompaniju ako se fokusiraš na nešto što je već poznat problem na tržištu. Tako ne rizikuješ sa product-market fitom, već samo u tome da budeš bolji od ostalih koji već nešto rade. 

Da zaključim, zavisi šta hoćeš. Ako hoćeš da budeš racionalan i realan, onda pokušaš da napraviš nešto od nečega što već postoji. Ako hoćeš da budeš poznat i uđeš u istoriju, onda moraš da gađaš ove druge stvari u kojima je šansa za uspeh mnogo manja.

Šta je poslovni model Clockify–ja? Kako pravite novac?

Ima više segmenata koje pokrivamo. Delimo ih na clouds usluge i na self-hosted usluge. 

Clouds usluga znači da mi skladištimo i vodimo računa o bezbednosti podataka. Pored besplatnog, tu postoje još četiri plaćena plana. 

Drugi segment usluga se odnosi na model gde mi omogućimo korisniku da sam hostuje aplikaciju i da na taj način obezbedi apsolutnu sigurnost i da su njegove interne bezbednosne polise ispoštovane, zato što ih on sprovodi.

Koliko je to dobar biznis? Zvuči kao da je inovacija u tome što ste napravili nešto što ranije nije bilo besplatno ili samo mnogo jeftinije nego što je bilo. 

Koliko je dobar biznis, zavisi od toga koliko si disciplinovan. Ono što je po mom mišljenju loša praksa u startap svetu danas jeste da ljudi uglavnom pokušavaju da obezbede finansije iz spoljnih izvora, da li su to VC fondovi ili neki drugi oblici finansiranja koji ne dolaze od osnivača biznisa. Ono što se desi jako često u tim situacijama je da osnivači tih biznisa izgube disciplinu i ne vode računa o trošenju. 

Mi smo bili disciplinovani, nismo trošili novac na gluposti, pazili smo na to kako investiramo svaki dolar, jer je bio naš. To je bio novac koji smo zaradili od uslužne delatnosti, što je težak posao. Nismo tretirali taj novac kao nešto za bacanje, a to se često radi u firmama koje su ga dobile iz spoljnih izvora. 

Naša finansijska disciplina je rezultirala time da smo bili profitabilni veoma rano. Nekoliko meseci nakon lansiranja smo postali keš flow pozitivni. Sve investicije smo vratili godinu i po dana kasnije. Dakle, sve što smo uložili smo vratili za godinu i po dana. 

Takođe, mi smo baš zbog toga mogli da neke funkcionalnosti koje su korisnici navikli da plaćaju, učinimo besplatnim, i da uz to budemo profitabilni — to nas je i odvojilo od konkurencije. To je to. Disciplina, opsesivno planiranje i konzervativnost u trošenju. 

Rekao si da ne bi preporučio startapima da uzimaju investicije, zašto?

Rekao sam da im ne bih preporučio da uzimaju više nego što im je neophodno. To što si uzeo investiciju ne znači da odjednom iznajmiš kancelariju u Erport sitiju i da kupiš svima Mekove i da imate masažu u kancelariji i da trošite na neograničene količine žurki, tim bildinga i ostalih stvari koje nisu bitne vašim korisnicima. To je bila poenta. 

Slobodno spoljni kapital, ali uz disciplinu. 

Tvoja biznis mantra je da ne inoviraš, već prilagođavaš. U pogledu ljudskih resursa deluje da to nije tako?

Pandemija je obeležila više od proteklih godinu dana. Kako pratimo tržište i znamo da uradimo pravu stvar, tako pratimo i svoje zaposlene, pričamo sa njima o njihovim strahovima, potrebama, težnjama.

Cele prošle godine je akcenat bio na mentalnom zdravlju, prilagođavanju novoj situaciji socijalne izolacije i potpuno remote rada. Kreirali smo različite akcije kao podršku, pomogli smo zaposlenima da se osnaže i adaptiraju što više mogu. 

Ove godine, idemo korak dalje, ovoga puta u domenu ljudskih prava. Mi smo interno vrlo osvešćeni što se tiče prava različitih zajednica, pričamo otvoreno o tome, negujemo različitost i učimo od drugih. Želimo da upoznajemo druge i bolje od sebe kako bismo i sami postali bolji.

Saosećanje i podrška su neizostavni deo našeg rada, a opet smo profesionalno usmereni ka razvoju karijere i ličnog autentičnog doprinosa kako razvoju pojedinih proizvoda, tako i celoj kompaniji u ljudskom smislu.

Poslednjih nedelja se vaša firma veoma aktivno bavi društvenim aktivizmom, konkretno LGBTQ+ pravima, možda i kao prva firma u Srbiji sa takvim stavom. Kako je došlo do te odluke?

COING posluje na globalnom tržištu i sramota me je da bilo ko vidi Srbiju kao zemlju u kojoj primitivni stavovi manjine formiraju politiku i zakone. Ako zanemarimo sve ljudske parametre i ljudska prava, čisto ekonomski i biznis posmatrano, biti brendiran kao kompanija koja dolazi iz zemlje gde debate oko LGBTQ+ prava i dalje traju je nešto što konkurenti mogu da iskoriste protiv vas.

LGBTQ+ zajednica u Srbiji je usamljena u svojoj borbi. Kompanije se boje da zauzmu javni stav koji je ispravan, zato sto što se plaše da će da izgube prihode i sposobnost da zaposle ljude. Želimo na našem primeru da pokažemo svim kukavicama menadžerima u Srbiji da se neće desiti ništa loše. 

Problem je što ljudi sa ispravnim pogledima ćute, a oni su ogromna većina. Naši sugrađani sa srednjovekovnim pogledom na položaj LGBTQ+ populacije u Srbiji su izuzetno glasni, iako predstavljaju stav manjine. 

Zbog tišine većine, manjina je u zabludi da je većina i onda je još glasnija. Kao dodatni vid podrške smo ove godine donirali milion dinara dvema organizacijama koje se bore za prava LGBTQ+ manjine.

Koliko vas „košta” politika nezapošljavanja homofoba, ako znamo da je talenat oskudan?

Štedimo vreme i novac time što smo javno objavili našu politiku. Homofobi se više ne prijavljuju što je odlično, a pravi intelektualci koji dele iste vrednosti nam prilaze u većem broju nego ranije.

Zašto ste se baš odlučili za LGBTQ+ prava, a ne prava nekih drugih manjina?

Srbija ima mnogo problema za koje su potrebne milijarde evra da se poprave. Da rešimo problem ljudskih prava LGBTQ+ manjine nam ne treba ni jedan dinar. Ako nešto može tako lako da se reši, odmah i bez para, zašto čekati? Posebno me motiviše kada vidim pećinske stavove koji dolaze sa uticajnih mesta i smatram da je potrebno da iz pozicije privrede jako odreagujemo u takvim situacijama kako na ličnom tako i na institucionalnom nivou, da treba da ukažemo na loše primere koji ne bi trebali da su deo naše industrije. 

Srećko Stamenković, osoba koja je na istaknutoj i javnoj poziciji direktora Komore za menadžere ljudskih resursa, kada podeli ovako nešto, biznis iskustvo mi govori da nikada nije radio, bar ne u realnom, HR sektoru. Ljudi sa problemima prirodno gravitiraju svojim ispovestima zračećoj empatiji HR profesionalaca čija je dužnost da vode brigu o svim ljudima. Smatram da su takvi nastupi veoma štetni i da je potrebno javno ih osuditi. 

Deset posto svake kompanije čine pripadnici LGBTQ+ populacije i njihovi realni problemi i usamljenost bi smekšali i najzatucanijeg homofoba kada shvati da je ljubav i tuga istinska, bez obzira odakle je došla i ka kome je usmerena. Stamenković očigledno nije imao priliku da smekša u svojim stavovima, i definitivno treba da bude izbačen iz Komore menadžera ljudskih resursa zbog nedostatka iskustva. Kako će on i njegova ekipa moćnih, starijih mačo muškaraca slaviti ako ne prođe zakon o istopolnim partnerstvima? Zaklaće jednoroga?

Ovo što predlažeš bi moglo da se protumači kao neka vrsta lova na veštice, uvođenje „cancel” kulture u Srbiju?

Ne bih je tako nazvao, pre bih rekao potrebna količina međugeneracijskog konflikta. Crkva, komunisti i desničari treba da batale svoje religijske dogme i sociološke ideologije, a ako svi ćutimo i pustimo ih da slobodno maltretiraju manjine, to se nikada neće desiti.

Napomena redakcije Startit Dnevnika: Stupili smo u kontakt sa gospodinom Stamenkovićem iz Komore za menadžere ljudskih resursa za komentar povodom Nenadove tvrdnje kako bismo isti preneli u okviru ovog članka, međutim nismo dobili taj komentar.