Kako Petnica može da povrati poverenje i kredibilitet? 

Da se seksualno nasilje dešavalo u dve poznate institucije neformalnog obrazovanja javnost je saznala u poslednjih šest meseci. Dok se u postupku mladih glumica želja za popularnošću učitavala kao navodni skriveni motiv, u postupcima nekadašnjih polaznica Istraživačke stanice Petnica neki su učitali pokušaj da se uništi taj vodeći centar za stvaranje mladih naučnika. 

„Petnica je samo jedna u nizu obrazovnih institucija sa vrsnim stručnjacima i nikako ne treba čitavu instituciju poistovećivati sa pojedincima koji su vršili nasilje. Ovde je reč o tome da treba da se spreči, zaustavi i kazni svaki oblik nasilnog ponašanja, a ne da se osuđuje sama ustanova”, objašnjava Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra. 

U cilju da se zaštiti ugled Petnice otišlo se u pogrešnom pravcu

Ona ukazuje da ne smemo da izgubimo iz vida odgovornost rukovodstva, posebno zato što su žrtve podnosile prijave, a odgovorni su govorili kako priču ne treba širiti i na njih nisu adekvatno reagovali. Štaviše, rađeno je na normalizaciji i negiranju nasilja i guranju čitave priče pod tepih. 

„U cilju da se zaštiti ugled Petnice otišlo se u pogrešnom pravcu i sada je kredibilitet ustanove dodatno poljuljan. Nažalost, česta je zabluda ako nešto gurnemo pod tepih da se ono više neće dešavati, a zapravo ono nastavlja da se dešava i problem postaje sve veći dok na kraju ne eskalira”, navodi sagovornica Startit Dnevnika. 

U Petnici se reakcija svodila na lični osećaj i odluku jednog ili dva čoveka

U Petnici nisu postojala jasna pravila, kakva postoje u formalnom obrazovanju, kaže Milovan Šuvakov, jedan od polaznika Petnice, kasnije saradnik, predavač, a dve godine i rukovodilac programa matematike. Kao nekadašnji pomoćnik ministra prosvete zna da se ni u školama i pored svih procedura problem seksualnog nasilja nije adekvatno rešavao, ali ukazuje kako je važno da pravila postoje.   

„U Petnici se reakcija svodila na lični osećaj i odluku jednog ili dva čoveka koja se ispostavila potpuno pogrešnom. No, to ne znači da Petnicu treba staviti pod okrilje države. To je potpuno u suprotnosti sa onim što ova ustanova jeste. To bi bilo slično situaciji da se neki uspešan startap, koji se suočava sa problemima u radu, nacionalizuje kako bi ga država spasila. Petnica je nastala i menjala se potpuno nezavisno od bilo kog formalnog sistema obrazovanja. Uvođenje u sistem bi promenilo njenu suštinu”, tvrdi Šuvakov. 

Sagovornici Startit Dnevnika su saglasni da je neophodno da ustanova i oni koji su u njoj zaposleni bez odlaganja preuzmu odgovornost i učine sve što je u njihovoj moći da se žrtvama pruži adekvatna podrška. Lacmanović kaže da jedini način da se povrati kredibilitet i poljuljano poverenje u Petnicu jeste to da se zajedno s profesionalcima, koji se bave ovom temom, uspostave jasne procedure i protokoli, kako bi se sprečilo da se ovakve situacije dese i u budućnosti. 

Ko i kako treba da transformiše Petnicu? 

Ko bi to trebalo da učini, ključno je pitanje, jer kako ukazuje Šuvakov, čovek koji je odgovoran za to što je Petnica postigla uspeh jeste njen nekadašnji dugogodišnji direktor Vigor Majić. No, Majić je istovremeno i čovek kome su se žrtve obraćale, a on po sopstvenom priznanju u tom trenutku nije adekvatno reagovao. 

Šuvakov ukazuje da je desetine hiljada stručnjaka to postalo upravo zahvaljujući Petnici. Nažalost, uspešnom razvoju obrazovnog dela je nedostajala jasna organizaciona struktura. Zato naš sagovornik smatra da transformaciju treba izvršiti tako da se uvedu pravila ponašanja i procedure, te učiniti rad i strukturu javnim, ali paziti da se sam obrazovni proces ne menja mnogo, „pošto je to ono što ovu ustanovu čini posebnom i uspešnom”. 

„Moj stav je da to treba da urade mladi rukovodioci i saradnici koji su trenutno aktivni u Petnici. Oni sa jedne strane poznaju način rada, a sa druge su pokazali veću senzitivnost za ove probleme i ozbiljnost u nameri da se stvari rešavaju, a ne da se guraju pod tepih”, kaže Šuvakov. 

On se nada da će starije kolege razumeti da je vreme kada su mogli nešto da urade davno prošlo i da treba da dođe do smene generacija. No, kako je Petnica samo jedan od slučajeva, Lacmanović napominje da treba urediti ceo institucionalni sistem, jer je čitav sudski proces za prijavljivanje seksualnog nasilja prilično traumatizirajući za same žrtve, koje nekoliko puta moraju da ponavljaju iskaze, a većina njih to čini pred nasilnikom u istoj prostoriji. Korak pre prijave je da se uopšte seksualno nasilje prepozna kao takvo, pa je zato važno seksualno obrazovanje. 

„Nasilnici u slučajevima obrazovnih institucija zloupotrebljavaju poziciju autoriteta, uzora i kulta ličnosti. Ta pozicija nasilniku daje moć, koju onda on smišljeno i sistematski zloupotrebljava. Žrtve su često izolovane i misle da su jedine kojima se to dešava, a nekada im se nasilje predstavlja kao nešto ‘što je normalno, što svi rade’. Metode koje nasilnici koriste su iste, a to su ucene, pretnje, zastrašivanja, prinuda, manipulacije, a u ovom slučaju to je bilo posebno opasno jer je devojčicama to na neki način predstavljeno kao ‘istraživanje sopstvene seksualnosti’. U tom smislu daleko je teže za žrtve da nasilje prepoznaju, imenuju i prijave, a naročito posmatrano iz perspektive njihovog razvojnog perioda u kome stupaju u prve veze i seksualne odnose što ih dodatno čini ranjivim”, zaključuje Lacmanović.