Kako globalni startapi koriste tehnologiju da pomognu parovima koji žele da dobiju bebu

Na leto ove godine dogodile su se dve velike investicije u startape koji uz pomoć tehnologije rešavaju probleme u polju plodnosti. Dadi je, posle dva miliona dolara na početku godine, u avgustu sakupio još pet miliona, a Legacy je u junu zatvorio rundu u kojoj je dobio 1,5 milion dolara.

Ovo su samo dva primera trenda koji sve više uzima maha, u kome se traže inovativni načini da se unapredi industrija plodnosti. Procenjuje se da svaki šesti par ima problema da zatrudni tokom godinu dana pokušavanja. Među takvim parovima je ravnopravno raspoređen broj onih koji imaju problem sa plodnošću muškarca, žene i kombinacijom jednih i drugih.

Startapi kao što su Dadi i Legacy nude setove koji se koriste kod kuće, u kojima muškarac može da sakupi svoj uzorak i pošalje ga nazad kompaniji, kako bi dobio pun izveštaj o svojoj plodnosti. Obe kompanije nude i usluge čuvanja uzoraka, slično tradicionalnim bankama sperme.

Banke sperme nisu nov koncept, ali mesečna pretplata i praćenje poslatih paketa svakako jesu. Ideja je da se čitav proces olakša tako što se zaobilazi odlazak u kliniku i smanjuju cene, što podstiče otvorenije razgovore o, još uvek, pipavoj temi planiranja porodice.

Da li privatni sektor treba da ulazi u polje medicine?

Polje u koji su ovi startapi ušli je, prirodno, vezano za medicinu i profesionalne klinke. Zato ne čudi briga koju izvesni stručnjaci iskazuju zbog upliva privatnog sektora. Osnivači Dadija, na primer, nemaju nikakva prethodna iskustva u zdravstvu, a jedan od njih je pre ovoga pokrenuo biznis sa emodžijima.

Uzevši u obzir da su se i u tradicionalnim bankama sperme, sa svim njihovim medicinski potkovanim zaposlenima, dešavali skandali poput gubljenja uzoraka i laganja donora ili tehnički problemi kao što je nestanak struje i uništavanje uzoraka, razumljivo je zašto se pomenuti startapi posebno strogo procenjuju.

Nisu u pitanju ni samo tehnički problemi i ljudski faktor. Pre IVF procesa (in vitro fertilization, vantelesna oplodnja) uzorak se u banci sperme zamrzava. Međutim, to je kompleksan i dugotrajan proces, koji se, naravno, ne svodi na puko zamrzavanje. Jedan bitan deo procesa je evaulacija uzorka. Postoji strah da se zarad jeftinog čuvanja uzoraka koje ovi startapi nude (a koje je stvarno najmanje pet puta jeftinije od tradicionalnih klinika), zanemaruje upravo puna evaulacija uzoraka, što kasnije može da dovede do problema u pokušajima da parovi zatrudne.

Povećanje šansi za uspešnu vantelesnu oplodnju

Dok su osnivači Legacy-a ranije radili u zdravstvu, a neki od njih čak i na klinikama za plodnost u Kolumbiji, Dadi je svoj nedostatak poznavanja polja rešio na drugi način. Napravili su savetodavni odbor za nauku i tehnologiju u kome učestvuju stručnjaci poput profesora urologije iz Stanford medicinskog centra.

U međuvremenu su se pojavili i startapi koji svoje servise baziraju upravo na rešavanju problema u IVF procesu. Takav je i Mojo, koji je u novembru zatvorio prvu rundu investicija u visini od 1,8 miliona dolara. Ideja iza Mojo-a je da se koristi veštačka inteligencija i robotika u proceni kvaliteta sperme i jajne ćelije, selekciji i oplodnji.

Deo tehnologije baziran na veštačkoj inteligenciji procenjuje spermatozoide i jajne ćelije, posmatra podatke i osigurava da par koji želi da zatrudni dobije najbolji mogući tretman i embrion koji će jednog dana biti zdrava beba. Uloga robotike je da se procedure obave precizno i za manje vremena nego što je trenutno moguće.

Osnivač Mojo-a je na ideju za startap došao kada je od doktora saznao da muška plodnost još uvek nije dobro istražena, tako da se malo zna o procenjivanju kvaliteta spermatozoida i predviđanju da li će beba biti zdrava ili će, možda, doći do pobačaja. Razlog tome je što je za IVF proces od muškarca potreban praktično samo jedan spermatozoid, a čitava procedura se vrši na ženi.

Sama procedura je velikim delom nepoznanica. Sve se radi manuelno i sve se, maltene, radi nasumično. Spermatozoid se bira nasumice, kao što se bira i jajna ćelija. Zbog toga je vantelesna oplodnja uspešna samo u 25 odsto slučajeva. Za tako niske šanse da procedura uspe dosta je šokantan podatak da u nekim poznatijim laboratorijama u SAD svaki pokušaj košta između 40.000 i 100.000 dolara.

Želja osnivača Mojo-a je da do 2030. dostigne procenat uspešnosti od 75 odsto. To bi trebalo da se postigne kompletnom automatizacijom procesa. Mojo-ov sistem za analizu koji se bazira na računarskom vidu (computer vision) se fokusira na broj spermatozoida u uzorku i neke od osnovnih pokazatelja kvaliteta — morfologiju i brzinu. Sistem, na primer, može da razazna spermatozoide sa dve glave ili dva repa i tako obeleži ih kao „loše”.

Njihov prvi proizvod Mojo Pro još uvek čeka na odobrenje od strane EU da sme da se koristi kao medicinski uređaj. Ako sve prođe po planu, na tržištu bi trebalo da se pojavi sledećeg leta u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde će biti prodavan klinikama za plodnost, po modelu pretplate.

Krajnji cilj ovog, kao i ostalih sličnih startapa, jeste razumevanje uloge individualnog spermatozoida i jajne ćelije u stvaranju zdravog embriona. Kako ljudi zalaze u tridesete i četrdesete godine, kvalitet spermatozoida i jajnih ćelija sve više opada i sve su manje šanse da se začne zdrava beba. Zato i ne čudi što se ljudi sve češće okreću tehnologiji kako bi rešili ovaj problem.