Priča Keti, mlade advokatice iz Bostona, kojoj je zbog velikog stresa na poslu dijagnostifikovana depresija, inspirisala je socijalnu radnicu Karolin Oglvi, da testira aplikaciju Companion MX.
Ovaj monitoring sistem, koji sakuplja podatke sa telefona u svrhu praćenja korisnikovog zdravlja, zapravo beleži svaki pokret tela, zvuk glasa, lokaciju, poruke, aktivnost na socijalnim mrežama i kontakte. Aplikacija, nakon sakupljanja, podatke svrstava u kategorije koje ukazuju na promenu ponašanja kod pacijenata.
SMS može mnogo da otkrije o nečijem mentalnom zdravlju
„Digital phenotyping”, odnosno, izvođenje zaključaka o zdravlju jedne osobe na osnovu toga koliko često piše poruke ili izlazi iz kuće postaje oblast koja se sve više istražuje. Ovaj termin se sada upotrebljava i za sveobuhvatne podatke koje ljudi ostavljaju o sebi na internetu. Pametni telefoni i ostali uređaji koji nas okružuju pružaju veliku količinu podataka o ponašanju jedne osobe.
Juka Peka Onela, network scientist sa Harvarda, koja je pomogla u studiji o upotrebi podataka sa mobilnih telefona u medicinske svrhe, objašnjava da nešto tako malo i jednostavno kao što je sms poruka može mnogo da otkrije o nečijem mentalnom zdravlju. Ona smatra da bi u budućnosti digitalna fenotipizacija mogla da pomogne doktorima u dijagnostifikovanju mentalnih bolesti poput anksioznosti i depresije, kao i drugih bolesti poput Parkinsonove.
U terapiji se često prate pokreti, izrazi lica i konkretne reči
Naša sagovornica, Sanja Živković, psihološkinja iz centra „Psihološko jezgro” kaže da su inicijative ovog tipa smelije i češće – one iz velikog broja podataka, a kroz veštačku inteligenciju, pokušavaju da dođu do zaključaka vezanih za mentalno zdravlje njihovih korisnika. Veštačka inteligencija se u ovom slučaju oslanja na to da dovoljnu količinu podataka, prati i kombinacija faktora koja može da nam da status nečijeg mentalnog zdravlja.
Studija je otkrila da podaci akcelerometra sa telefona i pametnih satova, koji mere kako se uređaji kreću u prostoru, mogu proceniti ozbiljnost drhtanja koju Parkinsonova bolest izaziva i samim tim proceniti i ozbiljnost situacije i pomoći pacijentima da uvide koliko brzo bolest napreduje.
„Zaista, more je podataka koje svakodnevno emitujemo o sebi. Možemo da zamislimo da kroz njih, telo i um pokušavaju da tajnim jezikom ukažu svetu na to šta nam u tom trenutku fali i pozovu u pomoć. U terapiji, često na odgovore nailazim pomno prateći pokrete, izraze lica, ili konkretne reči koje osoba bira. Znanje i jedinstveno iskustvo psihologu omogućuju da vidi, čuje ili oseti nijanse, koje su drugima nevidljive. Nekad ni sama osoba nije svesna nekih telesnih manifestacija, a čak i ako jeste, za osobu su skriveni njihov značaj i značenje.
Aplikacije mogu da „kupe” vreme
Međutim, problem je što se potreba za terapijom javi tek kada ljudi već počnu da se osećaju nelagodno u svojoj koži ili imaju neobične fizičke manifestacije, recimo usled potiskivanja. Srž ove aplikacije je da prikupi telesne signale pre samog korisnika i dovodeći pacijenta na naš prag poveća učinkovitost posledične terapije.
Već poznata akademska istraživanja ukazuju da je depresiju moguće identifikovati čak i iz javno dostupnih podataka – naše aktivnosti na društvenim mrežama su čest fokus ovakvih studija. Naravno, kada je reč o izgubljenim godinama ili životima, svaki dodatni promil, a kamoli procenat uspešnosti je nemerljivo vredan. Slično, vredan je i svaki trenutak koji aplikacija „kupi” svom korisniku, usmerivši ga npr. na naše Psihološko jezgro ranije, ona omogućava pravovremeniju dijagnostiku i samim tim uspešnije suočavanje sa problemom”, kaže Živković.
Razvoj tehnologije, uz neupitno pozitivne aspekte ovakvih inicijativa, uvek prate i skeptični pogledi na drugu stranu medalje. Iako uzbuđeni potencijalom da se ljudima pomogne, moramo biti oprezni i mudri.
Aplikacije mogu da zloupotrebe znanja o nama
„Tako tehnolozima i tehničkim, te pravnim licima, moramo ostaviti na popunjavanje svojevrsni upitnik, pre nego što se lupi pečat odobrenja za rad sa ljudima. Da li postoji i ako da, ko pruža garant privatnosti od korporacija kao što su osiguravajuće kuće, koje bi mogle da povećaju cene svojih usluga? Da li smo spremni da budemo deo eksperimenta, u kome će aplikacija neminovno grešiti; bilo kroz propuste da identifikuje problem, bilo kroz „lažne uzbune”? Da li su ovakve aplikacije pre-nametljive, do nivoa da bi se naše ponašanje menjalo, jer znamo da smo posmatrani, pa iako samo od algoritma? Da li bi maliciozni akteri, kroz neprimetno „hakovanje” aplikacije, mogli da imaju značajan upliv na naš”, pitanja su koja naša sagovornica želi da dobro razmotrimo, pre nego što dozvolimo da aplikacije tumače naša stanja.
