Kada je Lesli Simons 2014. pisala o istraživanju studija slučaja lidera, počela je pričom o izvinjenju dekana Harvard Business School svršenim studentima, jer nisu imali prilike da izučavaju više o liderkama i najavio je da će u narednih pet godina podići prisutnost žena u studijama na više od 20 odsto.
Kako je tada utvrdila postoji mnogo studija slučajeva u kojima su predstavljene žene kao lideri, ali se one slabo koriste, a puko izlistavanje ne bi imalo previše smisla. Zato je odlučila da pregleda The Case Centre u kojem su pobrojane najbolje i najnagrađivanije studije, koje se koriste u hiljadama škola. Izabrala je period 2009-2013. birajući najprodavanije i najnagrađivanije i tako došla do 57 studija u kojima su primeri uspešnih lidera.
Žena uopšte nije bilo u 24 slučaja, a u samo sedam su one bile na visokim pozicijama. Pritom, među tih sedam je zapravo pet, jer su autori, shvativši da nemaju žene u studiji, samo promenili ime i pol, dvojici muških aktera. Međutim, činjenica da tek svaka deseta studija prikazuje ženu, nije kraj ove priče.
One su uglavnom prikazivane u ružičastim industrijama i ulogama, a često su i jedine žene na značajnoj poziciji. Ukoliko se u istoj studiji pominju i muškarci, ženama je dat značajno manji prostor, a one su inače površnije opisivane u svim studijama, u odnosu na svoje kolege.
U šest od sedam studija u kojima su pomenute žene, one dolaze iz tvz. 4F industija (family, food, furniture, fashion). Na taj način se ukazuje kako žene navodno nisu pogodne za tradicionalno muške industrije, iako imamo primere Šeril Sandberg u Facebooku, Merilin Hjuson u Lockheed Martinu, Virdžinije M. Rometi u IBM-u i da ne nabrajamo dalje, kao i izvršna direktorka General Motorsa Meri Bara, koja se nalazi na naslovnoj fotografiji.
U filmskoj umetnosti su žene često ubacivane kao dopuna muškim likovima. Tako je nastao Bekdel test. Da bi ga neki film položio, on mora da ima najmanje dve žene, koje će međusobno razgovarati, a da tema ne budu muškarci. Sličnu tehniku je primenila Simons, samo je na njenom testu bilo važno da žena na liderskoj poziciji priča s drugom ženom o poslu. Samo tri studije od 53 je položilo test, dok je u preostala tri slučaja u postojala samo jedna žena na liderskoj poziciji. Tom vrstom izolacije se podražava stereotip, da žene ne podržavaju ostale žene na putu do rukovodeđih pozicija.
U pet od sedam slučajeva uopšte nisu navedeni kvaliteti liderke, a u četiri studije u kojima su glavni likovi bile žene, više prostora se daje muškarcima. Bez tih bogatih opisa žena, ostaju samo muški modeli ponašanja, kao jedini put do uspeha. Samo sedam studija su napisale žene, pritom sve studije u kojima su opisivane liderke izašle su iz muškog pera.
Međutim, nijedna studija nije pokrenula pitanje roda protagosnistkinje. Moglo bi se javiti pitanje zašto je uopšte važno kog je roda, ukoliko mi učimo o primerima uspeha? Simons daje odgovor iz primera s Columbia Business School, kada su profesori odlučili da na pola predavanja promene ime studije Heidi Roizen u Howard. Na kraju su pitali studente za mišljenje i oni su govorili kako je Howard bio skromniji, dok je Heidi bila gladna moći i samopromocije. Podsetimo, u pitanju je jedna osoba.
Nedostatak ženskog uzora je važan izvor rodne pristrasnosti, ukazuje Simons, jer se prakse i obrasci ponašanja izučavaju kao rodno neutrali, ali oni su neprimetno zapravo pravljeni po muškim modelima. Pokazivanje samo jednog modela liderstva implicitno signalizira i muškarcima i ženama da žene nisu pogodne za vođstvo i lišava oba alternativna uzora za različite načine vođenja i razvoja liderskog identiteta.
Poslovne škole moraju da igraju centralnu ulogu u okupljanju muškaraca i žena da bi oni oba roda videli kao vođe. Baš kao što se danas od organizacija očekuje da imaju politike različitosti, to se i očekuje i od obrazovnih institucija. To bi u praksi značilo da pre svega u studijama slučajeva ima više zastupljenih žena. No, to nije dovoljno, sami predavači moraju da budu spremni da o tome govore i da ukazuju na rodnu pristrasnost.
Ovom studijom je Simons ukazala na jedan od centralnih problema žena u savremenom društvu. Brojne pozicije u poslovnom svetu su kreirali muškarci po svom modelu, očekujući da se za njih bore muškarci, to što do njih sada mogu doći i žene, nije ravnopravnost. Standardi i modeli su samo prividno neutralni, a iza njih se suštinski kriju muški principi, predstavljeni kao jedini mogući i ispravni. Do 2020. mnoge žene su pokazale da to ne mora biti jedini način.
