Intervju: Igor Bogićević, ko-osnivač i CTO u Seven Bridges Genomics

Igor Bogićević je ko-osnivač i Chief Technical Officer Seven Bridges Genomicsa, bostonsko-beogradskog startapa koji za cilj ima da omogući istraživačima i lekarima da na jednostavniji način analiziraju uzorke genetskog materijala, posredno povećavajući mogućnosti za pronalaženje uzroka i terapija za retka i maligna oboljenja.

U ovom interjuu nam priča kako je SBG nastao, čime se tačno bavi ova kompanija i u kom pravcu će se kretati u narednom periodu.

Kako je nastao Seven Bridges Genomics i otkud ti u toj priči?

Deniz i ja smo se upoznali onlajn još pre desetak godina, zajedno smo radili na nekoliko malih opensource projekata i vremenom smo postali prijatelji.

Tokom godina su nam se putevi razišli i pre dve godine mi je prišao i zatražio nekoliko saveta u vezi sa startapom koji je počeo da gradi pre nekoliko meseci sa još dva ko-osnivača, Džonom i Dagom. Ispostavilo se da je ono što pokušava i želi da napravi daleko veće i ozbiljnije nego što smo obojica u prvom trenutku shvatili.

Tokom sledeća tri meseca Deniz me je ubeđivao da im se pridružim i na kraju sam pristao.  Napustio sam Vast u prvoj polovini 2010. i ubrzo shvatio da je ovo daleko najambiciozniji poduhvat kojeg sam se ikada prihvatio.

Zašto si odabrao bioinformatiku i baš ovaj projekat?

Jedan od razloga je što sam znao jako malo o bioinformatici i genetici i sama mogućnost da naučim više delovala je jako primamljivo, kao i celo obećanje ove grane nauke koja je eksplodirala pre nekoliko godina.

Sama misija koja je deo našeg startapa je jedan od glavnih razloga zašto sam se upustio u ovu avanturu. Velika je privilegija raditi na tehnologiji koja bi mogla pomoći velikom broju ljudi pri detekciji i lečenju malignih i retkih genetskih oboljenja, kao i da manje cene dobijanja genetskih informacija neophodno vode ka personalizovanoj medicini i daleko kvalitetnijem životu.

Kako ste se odlučili na to da vam inženjerski odeljak firme bude stacioniran u Beogradu?

Nastala je spontano. Nismo imali mnogo sreće u zapošljavanju kvalitetnih inženjera u Bostonu, pogotovo sa budžetom kojim smo raspolagali. Sa druge strane, meni je bilo mnogo lakše da formiram kvalitetan inženjerski tim u ekosistemu koji dobro poznajem.

Još jedan od bitnih razloga je to što je i meni mnogo lakše da vodim i radim sa timom sa kojim sedim u istim prostorijama, jedem za istim stolom i delim najveći deo dana.

Naravno, i troškovi su značajno niži nego što bi bili kada bi celokupne naše operacije bile locirane samo u Bostonu. Neka gruba procena je da bi nas inicijalno koštalo dva do tri puta više da formiramo inženjerski tim sličnog kvaliteta u Bostonu.

Situacija nije idealna budući da distribuirane kompanije (one sa više od jednog ofisa u više država) po definiciji imaju set problema koji proizilazi iz razlika u kulturi, vremenskoj zoni, jeziku, operativi i zakonima, tako da je to cena koju plaćamo u ovom slučaju.

Pomenuo si talenat – za 6 meseci se veličina ekipe skoro udvostručila, kako se snalaziš sa nalaženjem novih ljudi?

Na početku je bilo teško formirati prvi, stalni, tim i prvi inženjer koji je deo sadašnjeg tima nam se pridružio početkom 2011. Prošlo je oko šest meseci pre nego što smo zaista uspeli da se operativno postavimo u Beogradu i privučemo talentovane inženjere.

Perica Milošević (Director of Engineering) je došao u martu 2011, a do kraja leta je bila postavljena osnova celokupnog tima koji i danas postoji. Trenutno nas ima dvadesetak u Beogradu sa tendencijom daljeg rasta.

Najvećem broju inženjera smo prišli kroz mrežu ličnih kontakata. Direktno prilazimo onim osobama za koje verujemo da će se najbolje uklopiti u naš tim i napraviti najveću vrednost za kompaniju. Priču i misiju je dosta lako prodati, pomenuo sam koliko je ovo izazovan i interesantan poduhvat na više načina i mislim da trenutno ne postoji slična kompanija u Srbiji, barem ne meni poznata.

Reci nam nešto o proizvodu i o problemu koji rešavate.

Pravimo platformu za procesiranje genetskih informacija gde korisnik ne mora da poseduje infrastrukturu za procesiranje, ili da dobro poznaje alate koji se koriste.

Tipičan primer bi bio istraživač u maloj laboratoriji ili institutu koji poseduje ogroman set neuređenih informacija koji je dobio sekvenciranjem DNA osobe sa malignim ili retkim genetskim oboljenjem. Treba mu infrastruktura da bi procesirao takvu informaciju i našao set potencijalno odgovornih mutacija koje bi pomogle u odredjivanju efikasne terapije.

Naša platforma mu omogućava da te podatke procesira bez odgovarajuće infrastrukture i da putem web interfejsa nacrta takozvani genomic pipeline, ili iskoristi već neki od postojećih genomic pipeline-ova i dobije informacije koje su mu potrebne, plaćajući samo troškove korišćenja takve infrastrukture.

To omogućava istraživačima da se fokusiraju na svoje istraživanje, a ne na sporedne probleme kao što su pravljenje i održavanje takve infrastrukture, a i značajno smanjuje troškove za najveći broj potencijalnih korisnika.

Takođe, koristimo alate i aplikacije koje su pisali vodeći univerziteti i eksperti u oblasti i nudimo jednostavno korišćenje istih kroz naš web interfejs kako bi korisnicima ponudili što kvalitetnije i proverive rezultate.

U kojoj fazi se nalazi proizvod?

Početkom godine smo otvorili platformu za jedan deo korisnika, a u februaru smo počeli da naplaćujemo platformu malom broju zahtevnijih korisnika.

Trenutno je testira oko stotinjak korisnika, a za šest do 12 meseci planiramo da potpuno otvorimo našu platformu za sve koji žele da je koriste.

Pošto je u pitanju specifično tržište sa zahtevnim korisnicima, pokušavamo da polako gradimo platformu i reputaciju kako ne bi napravili slične greške kao neki od naših konkurenata u prošlosti. Potrebno je da prođe dosta vremena i potreban je visok stepen verifikacije naše platforme pre nego što dođemo do lekara i pacijenata i budemo dovoljno kvalitetni i pouzdani da ponudimo usluge u medicini. Za sada sarađujemo sa istraživačima u malim i srednjim laboratorijama i vodećim univerzitetima.

Reci mi nešto o ovom tržištu, kakav potencijal postoji i kakva je konkurencija?

Trenutno je celo tržiste u početnoj fazi razvoja i liči dosta na rani internet i ako bi trebalo da identifikujem glavne konkurente, to bi bili DNANexus, Knome, kao i jos nekoliko startapa koji nisu izašli u javnost.

Trenutno se dešava transformacija industrije pošto je pre nekoliko godina glavni trošak bilo sekvenciranje genoma (dolaženje do neuređenih i “prljavih” informacija iz tkiva), cena sekvenciranja je $20-$40k za tzv. full sequencing ljudskog genoma, a postoje indikacije da bi mogla pasti na ispod $1000 tokom prvog kvartala 2013.

Drastičnim padom cene sekvenciranja u prethodne dve godine počeo je eksponencijalni rast količine informacija koje bi trebalo procesirati i tu je mesto gde vidimo svoju veliku šansu na tržištu. Pogotovo što verujemo da će u skorijoj budućnosti takav vid istraživanja i procesiranja informacija prestati da bude privilegija izuzetno bogatih institucija i univerziteta.

Sve u svemu, na tržištu nastupate sa više, lakših za korišćenje alata po značajno manjoj ceni od konkurencije?

To je ideja, nažalost, jeftinije ne znači jeftino i ovo nije tip industrije ili proizvoda koji je moguće bootstrapovati.

Kako ste finansirani, ko su vam investitori?

U trenutku kada sam došao u SBG imali smo seed investiciju od $50k i tokom dve godine uspeli smo da dobijemo izmedju 1 i 2 miliona dolara investicije kroz desetak malih i srednjih angel investitora.

Da li u Srbiji postoji neki poseban potencijal za bavljenje bioinformatikom i genetikom, da li bi druge ekipe trebale da se inspirišu vama?

Trenutno ne postoje nikakve prednosti, onaj segment industrije kojim se mi bavimo nije deo formalnog obrazovanja, niti postoje uslovi za isto kod nas.

U Evropi su značajniji centri naše industrije u Velikoj Britaniji i Nemačkoj i verovatno će tako ostati još neko vreme. Sekvenceri i prateća infrastuktura još uvek su previše skupi za siromašnije nacije.

Ova grana industrije ne bi trenutno bila isplativa kod nas pošto nemamo ni tehničku ni obrazovnu infrastrukturu kao ni uslove da se bavimo istom, a trenutno imamo i mnogo veće probleme i izazove tako da je ovo u potpunosti periferna grana industrije za nas.

Šta je po tebi najveći problem kod pokretanja startapa u Srbiji?

Spora, kompleksna i neefikasna birokratija, bolja nego ranije, ali i dalje daleko od idealne. Geopolotičika situacija koja čini region neatraktivnim i nestabilnim za tech investitore koji generalno slabo poznaju ovaj region, nedostatak pozitivnih primera, širi krug ljudi sa kojima možeš da razmeniš pitanja i probleme, naročito onih sa velikom kilometražom.

U neku ruku, mi smo generacija koja probija led.

Vidimo da se ipak pokreću uspešne priče, ima li pozitivnih strana, prednosti osnivanju tehnološke kompanije ovde?

Svakako postoji, pre svega daleko bolje poznajem okolinu i imam daleko bolju mrežu kontakata u ovom regionu.

Takođe, inicijalni troškovi mogu biti značajno manji, oko dva do tri puta manji nego što bi bili u odgovarajućim lokacijama u USA-u (SF/Valley, Boston) i daleko je lakše privući kvalitetne inženjere posto je veoma mala konkurencija u u domenu high-tech startup-a.

Sve ove prednosti u sebi inherentno sadrže i mane – infrastruktura je daleko lošija, formalno obrazovanje je lošije, veliki investitori nisu prisutni u regionu i veoma su bojažljivi sa ulaganjem u kompanije koje imaju značajan deo van njihovog horizonta poznavanja. Takođe, zahteva mnogo ulaganja u svakom smislu da bi izgradili sličan nivo kvaliteta i rutine.

Potrebno je investirati vreme i resurse u ljude, pošto formalno obrazovanje na našim univerzitetima značajno kasni za vodećim univerzitetima i po pitanju strukture i po pitanju kvaliteta, pogotovo imajući u vidu specifičnost industrije u kojoj se mi nalazimo.

Šta bi savetovao mladim i talentovanim ljudima koji žele da pokrenu tehnološku kompaniju ovde, da li bi mogao da izdvojiš ključ?

Da rizikuju, da ne odustaju, da prihvate da znaju veoma malo, da pokušaju da bootstrap-uju svoj proizvod, da apsolutno nikoga ne zanima njihova ideja do prvog funkcionalnog prototipa.

Da inoviraju – ne kopiraju i da nemaju apsolutno ništa da izgube i da budu svesni razlika i problema koje će imati ovde u odnosu na neke druga mesta na ovoj planeti.

Takođe, da pravljenje kompanije i proizvoda nije rock’n’roll/hipsteraj, nego težak i dugotrajan proces sa mnogo izazova, malo kontrole i mnogo grešaka i da je ključna veština umeti da se dočekaš na noge.

Šta je plan za dalje za SBG, gde se nalazite za 10 godina?

Trenutno smo u fazi soft-launch-a, za puni komercijalni launch je potrebno šest do dvanaest meseci kako bi bili sigurni da smo adresirali sve probleme koji mogu da nastanu skaliranjem veoma zahtevnih korisnika.

Veoma je teško planirati break-even i profitabilnost kompanije i nadamo se da je to ostvarivo u sledece dve godine, a potencijalni IPO je trenutno dovoljno daleko da nam je trenutno van fokusa.