Infostud: tajne iza 18 godina uspešnog razvoja biznisa

Kako se biznis razvija uspešno tokom 18 godina: intervju sa osnivačima Infostuda.

Vukašin Stojkov - 4. Decembar, 2018.

Pre sto godina, a konkretno pre 11 godina, kada sam bio na jednoj konferenciji koja me je inspirisala da pokrenem Startit, jedni od glavnih govornika su bili ljudi iz Infostuda. Oni su bili jedni od ljudi čija energija i način razmišljanja su me inspirisali da se u potpunosti pokrenem u smeru tehnologije, i kao profesionalac i kao aktivista.

I njihova priča zaista daje dosta lekcija i inspiracije, jer je to priča koja traje 18 godina, što nije malo vremena za jedan biznis, a posebno nije malo vremena za jedan IT biznis koji je jedna nova industrija, posebno u zemlji koja je i mala i koja nije imala jaku poslovnu i preduzetničku kulturu.

Infostud je krenuo od toga što je jedan od osnivača dobio ideju tako što je pročitao jedan članak u (štampanoj) dnevnoj novini, a danas je najveća snaga njihovog biznisa poslovni model na koji su se nekada oslanjali (štampani) mediji. Infostud je krenuo kao grupa entuzijasta vođenih misijom, koji su podatke o rezultatima prijemnih ispita sa fakulteta slali disketama koje su zatim slali autobusima, da bi ih prekucavali i objavljivali na sajtu. Za njihov najuspešniji biznis, Poslove, je najvažnija veština kod prvih zaposlenih bila brzina kucanja, jer su ručno prekucavali oglase i ručno slali njuzletere.

Da je ovaj pristup bio mudar mogu da pokažu i neke brojke. Prve godine poslovanja, 2000, Infostud je imao prihod od 5000 dinara, pa zatim 20.000, pa 48.000, pa 138.000, da bi već 2004. porastao skoro 10x za godinu dana i prešao milion dinara i 2005. stigao do 5 miliona, i do danas stigao dosta dalje. Danas njihovih 9 različitih onlajn proizvoda posećuje milion i po ljudi svakog meseca, a preko četvrt miliona svakog dana.

U njihovoj priči ima dosta mudrosti i lekcija za startape, ali je to pre svega jedna interesantna priča za sve poslovne ljude, koji žele da vide kako izgleda razvoj jednog biznisa tokom 18 godina, šta su vrednosti i motivacije koje vode preduzetnike iz dana u dan i iz odluke u odluku.

Pred vama je razgovor koji smo imali pre svega na te upravo spomenute teme, i pre nego što vam preporučim da nastavite da čitate želeo bih da skrenem pažnju dve napomene — u pitanju je razgovor, pre nego tradicionalan intervju, te je ton verovatno malo neformalniji, a i budući da je razgovor i budući da je tema 18 godina razvoja biznisa, članak je poduži, verovatno i najduži koji smo ikada objavili na Startitu. Nadam se da će vam čitanje razgovora biti vredno, korisno i prijatno kao što je meni bilo njegovo obavljanje, a ljudima iz Infostuda se zahvaljujem na ovoj lepoj prilici i radujem se nekom narednom intervjuu za 35. rođendan?

Šta je Infostud danas, 18 godina nakon što je pokrenut?

Branimir: Ja bih rekao da je primer da možeš da napraviš preduzeće u Srbiji iz Subotice na internetu i da budeš fer prema svima, prema zaposlenima, prema klijentima, prema dobavljačima i da postaneš primer kako treba poslovati.

Branislava: Ja bih dodala da smo primer da možeš da izgradiš neke sjajne ljude ispočetka, zato što u vreme kada smo mi to počinjali i dugo godina kasnije nisu postojali kadrovi koji su nama bili potrebni, jer niko nije obrazovao ljude da postanu osobe za razvoj, osobe za menadžment koji vodi digitalne biznise i slično. U tom smislu mislim da smo dobar primer kako možeš da gradiš ljude da se oni razvijaju zajedno sa tobom i zajedno sa tržištem.
Ono što bih ja dodala za mene je to da je Infostud sada postao grupa biznisa, i to grupa biznisa koja nije centralizovana u smislu korporacija kakve često poznajemo, nego jedna decentralizovana grupa biznisa u kojoj su ljudi shvatili da ne može jedna ili tri osobe da ima centralno poznavanje svega i da bude najbolja u svemu.

Stefan: Za mene je Infostud, rekao bih pokušaj, pokušaj da neke stvari u društvu, u prvom redu, napravimo boljim. Mi smo to od starta pokušavali u onom nivou u kojem smo mogli. Na primer, kada smo krenuli sa informacijama o studentskim putovanjima i stipendijama, što i danas imamo, jedna od želja nam je bila da olakšamo našim ljudima da odu u inostranstvo, prikupe iskustva i vrate se. Da ta iskustva koja su prikupili na zapadu, a danas bih rekao i na Zapadu i dalekom Istoku, primene u Srbiji i da kroz to zaista učinimo da kompanije u kojima ti ljudi budu radili budu bolje i funkcionišu sa više iskustva.

Kako smo rasli, rekao bih i da je ta naša moć da pokušavamo da utičemo rasla. Mi sa te strane naravno utičemo, a da li je to dovoljno i da li je to dovoljno za ono što bismo hteli da Srbiju učinimo drugačijom i da promenimo percepciju u glavama mnogih ljudi da treba otići i da je teško ostati ovde, taj deo i dalje traje i to i dalje pokušavamo, jer nismo uspeli do kraja i to je nešto za šta se borimo. Po meni to je vrlo inspirativna stvar i da upotpunimo ove slike sa biznis aspekta.

Branislava: Ono što bih ja tu dodala je da mislim da smo na lokalnom nivou napravili jako veliki korak tu, jer smo postali jedan solidan poslodavac na nivou Subotice i za nekih skoro 150 porodica mi obezbeđujemo primanja i jedan lep život u ovom, da kažem, ipak malom gradu.

Spominjete važnost fer odnosa — šta to znači u vašem slučaju?

Branislava: Temelji fer odnosa su među nama troma, a ranije je to bilo i sa drugim ljudima koji su bili u početnoj priči u Infostudu, neki osnivači koji su bili tu, pa su izašli. Prvo i ključno je da mi međusobno fer funkcionišemo i da to onda prenosimo na ostatak firme, pogotovu kako firma raste. Ako ljudi vide tebe, nekog ko je krovni menadžment, i ako vide da ti je stalo do toga da stvari budu koliko god je moguće fer, jer život nije baš uvek fer, ne možeš uvek terati mak na konac, i ako ti prenosiš tu sliku i oni je vide kao bitnu.

Onda se to prenosi i na sve druge pore poslovanja, na fer odnose prema dobavljačima, na fer odnose prema klijentima, u smislu da ih poštuješ, da ako si zeznuo nešto da ispraviš grešku.

Stefan: Ja bih dodao još jednu komponentu, što je za mene fer, jer ulazimo u brojna partnerstva i neretko tu pregovaramo sa ljudima koji nemaju ni blizu biznis iskustva kao mi, dosta su neiskusniji i ne umeju da procene stvari. Dešavalo se više puta da shvatimo u procesu pregovaranja da su uslovi koje nam oni nude suštinski za njih loši, pa ih zaustavimo u tome, a bar jednom smo dramatično promenili ugovor i povećali naše obaveze, jer smo shvatili da je tako bolje i da je više novca trebalo da damo za neke stvari i neke investicije. To nismo morali da radimo, ali postupanje na fer način je na neki način dugoročna investicija.

Branimir: Ne možeš da budeš fer samo kad to tebi odgovara, jer suštinski nisi fer. Treba da tretiraš fer sve zainteresovane strane uvek i sa tim fer odnosom ideš ka maksimizaciji opšteg dobra. Ne gledaš nužno uvek kratkoročnu dobit, OK postoje pregovaranja i segmenti kada ne može sve da bude idealno i moraš da gledaš kratkoročnu dobit, ali nije to sad priča. Ako se trudiš da budeš fer gledaš interese svih zainteresovanih strana i praviš dogovore tako da svi dobiju.

Branislava: Biti fer ti zaista omogućava da gradiš partnerstva, to što je Stefan rekao, ali ne samo sa partnerima u biznis sferi, nego na svim nivoima — partnerstvo sa zaposlenima, partnerstvo sa klijentima, itd. čak i prema konkurenciji, i tu biramo da budemo fer. Nikada nismo “podmetali nogu”, jednostavno to je tržišna utakmica i svako bije svoju bitku. Naravno da hoćeš da budeš prvi i svi se trudimo da budemo prvi, ali i tu nam je uvek politika bila da budemo borbeni, ali fer borbeni.

Branimir: I fer prema Infostudu, jer Infostud nismo mi, Infostud je entitet i moramo u ponašanju prema Infostudu da se odnosimo fer. Ne možemo da radimo stvari koje su u korist bilo kog pojedinca, a na uštrb Infostuda.

Tako se vidite vrednosno, a šta je Infostud u brojkama?

Branimir: Infostud ima oko 180 zaposlenih, dve kancelarije u Subotici sa nekih 2100 kvadratnih metara, Infostud Hub sa Startit Centrom Subotica na 400 kvadratnih metara. U Beogradu imamo dve kancelarije i prvi put otvaramo centralno Infostud mesto, kancelariju sa oko 300 kvadrata, plus Osiguranika koji je u Beogradu. To je što se tiče prostora. Mislim da samo blizu brojke od 20 službenih automobila.

Što se broja biznisa tiče imamo 5 oblasti biznisa, a ključna je oblast oglašavanja — po čemu smo najprepoznatljiviji i u čemu smo lideri. Tu su oglašavanje zapošljavanja, prodaja automobila, prodaja nekretnina — tu se borimo i napredujemo lepo, ušli smo na tržište kao četvrti, a sad smo treći i približavamo se drugom igraču na tržištu.

Paralelno sa sektorom oglašavanja imamo e-commerce sektor, s tim da tu ima dve podgrane. Jedan je Osiguranik, a to osiguranje i finansiranje je jako blisko sektorima oglašavanja, jer se radi o prodaji usluga putem interneta i dopunjuje se sa našim oglasnim delom. Imamo i pravi e-commerce proizvod u vidu internet prodaje guma, koja trguje sa fizičkom robom u Srbiji.

To je oblast gde tek stavljamo jednu nogu i koja je skroz odvojena tema. Istina je dopunjuje se negde sa Polovnim automobilima, ali to je samo neki marketinški potencijal, a u suštini je jedna kompletna odvojena grana biznisa. Odškrinuli smo vrata i videćemo kako će ta priča da se razvija, a za sada ide poprilično lepo.

Branislava: Što se tiče posete na sajtovima, na sajtu polovniautomobili.com ima oko 14, 15 miliona poseta na mesečnom nivou. Poslovi imaju oko 4 i po miliona i to su najveće posete na našim veb sajtovima.

Da li je ono što je Infostud postao danas ono što ste planirali kada ste kretali?

Branimir: Da.

Branislava: Pa meni ne. Zato što u početku iskreno nisam bila sigurna kuda će to da vodi. Mogla sam čak i da zamislim da mi to u nekom trenutku prodamo i da izađemo iz te priče, jer si na početku i ne znaš šta će biti od toga. Posebno sam srećna što nismo otišli u tom pravcu i što smo odlučili da ostanemo u priči.

Stefan: Mislim da je svako od nas barem imao drugačiji pristup. Nas troje smo u nekim stvarima slični, a u nekim stvarima se potpuno razlikujemo, a ovo mislim da je jedna od njih. Mislim da Bane i ja nemamo toliko različite poglede na stvari, ali smo što se toga tiče dijametralno suprotni. On je imao, maltene zacrtano sve.

Branimir: Ne finansijsku viziju, ali, teško je verbalizovati. Nisam nikad imao zapisano koliko XY miliona ili nečega želiš da ostvariš, ali subjektivni osećaj uspeha biznisa i postavke iz moje perspektive je ispunjen 2016. godine. Tada je biznis postao dovoljno velik, dovoljno stabilan — daleko od toga da je bilo šta završeno — ali tada je struktura bila postavljena da se kreće u, po mom mišljenju, zdravom pravcu. Jedno vreme smo malo lutali i život nas je odveo u malo pogrešnu postavku strukture i bilo je potrebno vreme da se to koriguje.

Sada dolaze novi ciljevi i ja prvi imam potrebu da definišem i definisao sam prvu sledeću strategiju za naredni period, ali sledeći nivo ciljeva je nešto što već sada mogu da verbalizujem, a to nije nešto što je bilo zacrtano 2000. godine. Sad prelazimo na novi nivo i na novi nivo ciljeva.

Šta je sledeći nivo?

Branimir: To je nešto što će da se dešava narednih godina i cilj je konkretizovan za 2030. godinu. Postoji jedna rečenica koja nije do kraja usaglašena, a to je da Infostud bude dovoljno velika, visokoprofitabilna grupa internet biznisa na međunarodnom nivou, koja omogućava bavljenje neprofitabilnim društveno odgovornim aktivnostima i unapređivanjem Srbije i ima pozitivan uticaj na društvo baziran na toj svojoj veličini i profitabilnosti i uticaju.

Grupa koja može da postavlja primer i uticaj na društvo i da se bavi nekakvim aktivnostima i uticajem na društvo, ne političkim, već edukativnim i preduzetničkim. Međunarodnim zato da bismo se diverzifikovali i dobili određen nivo geografske stabilnosti. Sada smo već kao grupa diverzifikovani u nekoliko oblasti i ukoliko dođe neka nova kriza mnogo ćemo lakše to amortizovati, ali sve nam je u Srbiji.

Kakve neprofitabilne aktivnosti?

Branimir: Tu ima puno toga, ali generalno mislim da možemo puno toga da uradimo. Podrška preduzetništvu, obrazovanje IT zajednica na lokalu…

Stefan: Pomaganje zajednicama poput DSI, Petlje, pomažemo i drugim zajednicama i organizacijama, pomagali smo Petnici, vama, svima koji idu u istom smeru, naravno u skladu sa našim mogućnostima, mi se trudimo da pomažemo svima koji idu u smeru modernizacije i digitalizacije.

Branislava: Mene lično najviše zanima sistem obrazovanja i lokalni razvoj. To su neke stvari gde vidim sebe kada budem imala dovoljno vremena da ne moram operativno da budem u poslovanju, da bih više volela da se bavim time i da mogu da poguram nešto i da obrazovanje krene napred zato što dok god klinci uče na nekom nedovoljno dobrom načinu obrazovanja teško je ići napred. Moraš krenuti od klinaca i omogućiti im malo šire poglede na svet.

Zvuči kao da trideset godina radite da biste mogli da se bavite neprofitnim aktivnostima?

Branislava: Pa nije samo to, ali između ostalog da. Realnost preduzetništva je takva da ti prosto radiš ono što treba da se radi. Ideš i trpiš udarce, sviđale ti se te stvari ili ne sviđale, ali radiš. Kako prolazi vreme raste ta želja da se malo više posvetiš i svom razvoju i onome što je neka tvoja ljubav.

Stefan: Mislim da je to jedini dugoročni motiv. Ne znam, ali mislim da smo tu nas troje slični, jer ako je novac motiv onda napraviš i prodaš.

Branimir: Uzeo si mi rečenicu iz usta. Da je novac motiv — sreća i nesreća su dve odvojene dimenzije. Nedostatak novca te čini nesrećnim, a onog trenutka kada imaš dovoljno novca, a to nije puno novca, ti nisi nesrećan zbog novca. Ostatak se svodi na sreću, a sreću stvaraš nekim stvarima koje radiš. Ako je motiv samo novac onda prodaš firmu i ne moraš da radiš na celoj toj priči. Ako bismo mi prodali firmu onda treba da krenemo nešto iz početka, a sa Infostudom možemo da širimo pozitivan uticaj i pri tom, slažem se sa Branislavom, radimo ono što volimo. Meni je čitav ovaj biznis kao igranje igrica — sa nivoa na nivo. Dođeš do problema, rešiš jedan problem, ideš na sledeći problem, a uz to pomažeš društvu.

Stefan: U mojoj igrici je jedan od planova to da uspemo da napravimo nešto što će biti međunarodni proizvod, kada ćemo uspeti da izađemo iz domaće lige i da budemo u regionalnoj, ako ne i svetskoj. To je nešto što mene zaista motiviše i to bi meni bila jedna od stvari da ja u glavi osećam da sam tu igricu poslovanja, ako ne prešao, onda zaigrao na dovoljno visokom nivou da me to više ne zanima na taj način.

Da se vratimo na kratko na početak — kako je nastao Infostud?

Branimir: Pročitao sam članak o studentima u Engleskoj koji su pokrenuli sajt za informisanje studenta — Infostud.

Gde si ga pročitao?

Branimir: U Politici, 1999. godine, kod mame i tate u dečjoj sobi. Sećam se stola, sećam se momenta kada sam pročitao, to ostaje urezano, i sećam se da sam ga isekao iz novina. Dalje se ne sećam.

Stefan: Nosio si ga u novčaniku.

Branimir: Nosio sam ga veoma dugo. Sećam se momenta kada sam pročitao članak, sećam se momenta čitanja Politike i momenta kada se javila ta ideja. Dalje nastaje vakuum. Onda sam skupio ekipu i onda smo pokrenuli celu tu priču. Pročitao sam članak o grupi studenata u Engleskoj koja je pokrenula sajt za informisanje studenata o studentskom životu. Onda sam video da u Srbiji većina fakulteta tada, krajem 1999. godine, nema sajtove sa informacijama za studente, programima nastave, prijemnim ispitima, e-mail-ove, ništa. To je bio prvi korak. Digitalizacija i pravljenje sajta koji će skupiti sve informacije o tim fakultetima.

To je bila nulta tačka, a nulta A tačka je prenošenje rezultata prijemnih ispita, jer kad smo već imali informacije o fakultetima onda se videlo da one liste sa prijemnih nema nigde. To je bilo već 2000. ili 2001. godine. Sajt je lansiran 2000. godine, a već tada ili 2001. godine smo pešački išli i skupljali, obilazili sve fakultete, skupljali diskete, slali busevima ili modemom i rezultate prijemnih ispita objavljivali online, koji nisu u to vreme postojali online.

Stefan: Sem za retke fakultete, tipa ETF.

Branimir: Da, otprilike tri fakulteta u celoj Srbiji je tada te liste objavljivalo online. Infostud je bilo jedino mesto gde si mogao da vidiš rezultate prijemnih ispita. Kada je prvo napravljena baza prezentacija fakulteta, onda su napravljeni rezultati i sa njima je napravljena prva veća trakcija, tačnije u jednom kraćem periodu veća poseta je došla zbog toga. Kada se već napravila prva trakcija, dalje se to krenulo razvijati.

Branislava: To zvuči kao potpuno normalna stvar da to imaš online, ali onda je to bio apsolutni hit. Možda ne iz ugla svakog Beograđanina, ali kad si ti iz Smedereva ili si išao u Beograd da polažeš prijemni, a iz Novog Sada si ili Subotice, onda ti je to olakšalo život.

Branimir: Zanimljivost je da se sajt trebao zvati studinfo.com, kraće od studentske informacije, međutim do trenutka do kad smo došli do kreditne kartice, jer do tad nismo imali kreditnu karticu, neki Indijac je kupio studinfo.com. Onda smo permutovali i umesto studinfo, sajt nazvali infostud.

Branislava: I mislim da je bolje.

Branimir: Mnogo bolje ime brenda, jer bi onako bila baš previše asocijacija na studente, s obzirom na to da je sam biznis otišao mnogo dalje od samih studentskih informacija.

Da li je Infostud od starta bio biznis?

Branimir: Na početku to jeste više ličilo na hobi, ali smo ušli sa ambicijom da nešto od toga napravimo.

Branislava: Ideja je bila da postane biznis. shvatili smo vrlo brzo gde možemo da nađemo prihode. To su bili baneri od firmi koje su shvatile da se tu skuplja neka grupa studenata i da bi mi imali nešto da im plasiramo. Onda su obrazovne institucije isto krenule da se oglašavaju preko banera. Zatim Nova godina za studente je bila jedan jako lep prihod za nas. Stefan i ja smo radili noćnu smenu kad dođe ta sezona novembar, decembar, jer tu smo mogli da dobijemo pare koje su za Infostud bile značajne pošto pokriju poslovanje nekoliko meseci kasnije.

Koliko ste mogli da zaradite za neku novu godinu?

Branislava: Ne sećam se.

Otprilike?

Stefan: Ja se toga sećam. Postavio sam sebi zadatak da bude baš profitabilno sa svim troškovima. Mislim da je to bilo 2003, 2004. godine. Znam da smo već tada imali neku strukturu i da je to bilo sigurno posle 2003, znači onda je to bila 2004. godina. Mislim da smo zaradili tipa 200.000, 300.000 dinara. To mi stoji u sećanju.

200-300.000 dinara je dosta više vredelo tada nego danas.

Stefan: Bila je to fina zarada. Moj osećaj je da je bilo tako. Brojke bolje pamtim nego ostalo, a videćemo da pronađemo taj podatak.

Branimir: Ono što je činjenica je da smo se mi, ono što je Branislava rekla, od početka trudili da nađemo način da to sve monetizujemo, jer u suprotnom nije postojala mogućnost da opstanemo i nije postojala neka utopijska ideja da će to da živi samo od sebe.

Stefan: Kad su krenuli Poslovi, tek smo se onda zaposlili.

Branislava: Pazi, Poslove nismo odmah monetizovali i oglasi za posao su dugo išli besplatno. Mi smo ih monetizovali tu negde 2004. godine. To je bila velika akcija.

A kako su nastali Poslovi?

Branislava: Nekako prilično organski, tada smo gledali sve iz perspektive studenata. U to vreme su nam oni bili primarna ciljna grupa i logika nam je bila u vezi sa tim šta je potrebno jednom studentu u to vreme. Pošto studira, potrebne su mu sve informacije oko toga, sve vezano za obrazovanje, pa smo onda ušli u tu priču oko kurseva. Zatim mu je potrebno da putuje, iz naše perspektive je to bilo tako, s tim da smo se mi fokusirali na ta studijska putovanja i razvojna putovanja, a na samo turistička putovanja. Sledeće što se nametnulo je da je studentima potrebno da rade, pa je onda to tako prosto došlo kao tema koja je ušla preko studenata, ali smo vrlo brzo shvatili da to nije tema samo za studente. Onda je došlo i izdvajanja zasebnog sajta Poslovi, pa smo se tu udaljili od fokusa na ciljnu grupu studenata, itd.

Branimir: Oko tih studijskih putovaja, pored informisanja o fakultetima u početku smo dosta promovisali te prakse i raznorazna putovanja u inostranstvo i na međunarodne konferencije, jer smo svo troje imali priliku da putujemo u inostranstvo i da vidimo, a rešili smo da ostanemo i da probamo ovde.

Branislava: Značilo nam je mnogo to što smo bili napolju.

Branimir: Značilo nam je veoma to što smo bili u inostranstvu, jer u to vreme to nije bilo toliko lako dostupno i teško su ljudi dolazili do informacija i odlazili na International student week ili na konferencije na Univerzitetu u Singapuru. Na sve te događaje se moglo otići iz Srbije, ali nije bila dostupna informacija i zbog toga smo to u početnoj fazi gurali kao informacije.

Gde ste vi sve bili?

Branislava: Svuda.

Branimir: Na puno putovanja smo bili. Stefan je išao na mnogo takmičenja. To izlaganje inostranstvu i multikulturalnosti, učenju od drugih ljudi, jako otvara vidike. Stvarno to i dan danas mislim da svi verujemo da kad bi ljudi više putovali da bi Srbija bila još bolje mesto, ali da odu, pokupe iskustva i da to znanje donesu ovde. Onda smo stalno gurali ta putovanja.

Branislava: To je uglavnom bilo neprofitabilno. Pružanje informacija zato što smatraš da je korisno.

Stefan: Ono što mene veoma nervira je taj osećaj ljudi u Srbiji kada misle da samo nešto kod nas ne valja i da je samo kod nas katastrofa. Bio sam na konferenciji za osiguranja od par miliona evra prihoda samo od ulaznica koja je sad bila u Minhenu. To je moja procena s obzirom na broj učesnika i cenu karte i uspelo im je da nemaju internet. Konferencija o tehnologiji u osiguranju i nemaju internet u sred Minhena. Mislim ima, ali izbaci te svakih pet sekundi. Posle toga, ne možeš više nikad u Srbiji da kažeš: ’’Jao, pazi ovde nema ni interneta!“ Onda shvatiš koliko si razmažen, jer mi ovde imamo internet na svakom ćošku, a u Minhenu se oteliš dok pronađeš kafić sa wi-fi-jem. Mislim da takve stvari jako fale našim ljudima i generalno to da realno posmatraju neke stvari. Da, u nekim stvarima smo katastrofa naravno, ali ne onoliko koliko mislimo.

Branimir: Juče sam bio sa digitalnim nomadima koji su baš to pričali. Oni rade po celom svetu i kad im neko kaže da je Srbija zadnje mesto na svetu, svi kažu da je to smejurija. Poredeći se sa mnogim zemljama u Aziji i njihovim problemima. Srbija ima svoje pluseve i minuse, ali je u suštini dobro mesto.

Vratiću se na Poslove. Kad je “kliknulo” da to treba da pretvorite u biznis?

Branimir: Ulazak u tu priču i ideju je dao Vojkan.

Branislava: Vojkan Pavlović je inače bio jedan od osnivača, koji je tu bio do 2006.

Branimir: Kroz maglu se sećam da je on pričao da postoji neki Monster koji to radi i koji pravi veliki biznis, a da u datom trenutku i nama nije bilo do kraja jasno zašto bi neko oglase mogao da objavljuje kod nas. Onda smo po ugledu na to da to isto postoji napolju, vođeni logikom da je studentima potreban posao posle studija, odlučili da uđemo u tu priču. Mislim da je to logično gledanje šta je to što postoji u inostranstvu i zdravorazumsko razmišljanje kako da komplementarno proširuješ biznis. Vremenski su Poslovi ušli mislim 2003. godine.

Branislava: Te godine je izdvojen zaseban domen poslovi.infostud.com što znači da smo u to ušli pre toga, znači 2002. godine. Mi smo to radili kao potpuna gerila, prekucavali oglase, bukvalno ručno kucanje, slali smo ljude na kurs iz daktilografije, jer je tada bio kvalitet da znaš slepo da kucaš i to je bila osnovna obuka i da imaš kratke nokte!

Prvo se sve prekucavalo i samo smo generisali posetu. Nismo imali redovnu bazu. Mi smo mejling listu kucali ručno i slali mail na adrese svih ljudi koji su se prijavili na nju. Onda kad smo zaposlili prvog programera onda smo bili oduševljeni što to može da se automatizuje. Posle toga smo primetili da to generiše posetu i posetu i sve više posete i shvatili smo da tu ima nešto. Onda smo izdvojili domen, zato što smo videli da ne možemo na onaj mali sajt uguramo i poslove, jer su zauzimali sve više i više mesta. U nekom trenutku smo shvatili da je besmisleno da to radimo besplatno, jer tržište dobija mnogo vrednosti od toga.

Koliko je vremena prošlo od kada ste počeli da prekucavate do momenta kada ste počeli da naplaćujete?

Branislava: Pa recimo neke dve godine. Nisam sigurna, 2003. je izašao zaseban sajt, a već 2005. je to bilo monetizovano. Imam dokument iz 2004. u kojem smo smislili kako ćemo početi da naplaćujemo poslove i razradili kompletnu strategiju. Šta će biti cena, kako ćemo da objasnimo klijentima zašto to naplaćujemo i tome slično. Verovatno je bila neka 2004. godina.

Branimir: Imali smo sistem. Nećemo sve odjednom, jer ako odbiju, moraćemo da ih sklanjamo, a bilo je mnogo manje oglasa, nekih 10, 15 dnevno, naspram 150 danas, a onda je to bio interesantan proces da pažljivo, nit previše da nudimo nit premalo. Bilo je zanimljivo. Tad smo još svi radili, nismo imali kancelariju ni u Subotici još uvek.

Branislava: Radili smo od kuće tada, a svačiji mama i tata su znali politiku da ako se od toliko do toliko javljaš na fiksni telefon da treba da kažeš: ‘’Infostud, izvolite”. Pošto smo svi radili sa fiksnog telefona od kuće i onda su mame i tate bile instruisane ili se javiš i ćutiš, čekaš da oni nešto kažu, da vidiš da li te zove brat ili neki klijent.

Bilo je tu i zezova. Sećam se Sonjine priče. Ona je sad direktor Poslova, a počela je pre 15, 16 godina, tako što je prekucavala oglase. Posle je radila prodaju oglasa za Poslove i slično. Sećam se jednom kada se njena mama zeznula i javila se na telefon i rekla klijentu da će sad Sonja, samo da opere kosu.

Da li sam dobro razumeo da su Poslovi bili prvi ozbiljan biznis?

Branimir: U ono vreme da, ozbiljan biznis, ali i obrazovanje nam je donosilo prihode i finansiralo nas je jedno vreme.

Branislava: Mi smo živeli od prezentacije fakulteta, od prezentacije kurseva.

Fakulteti su vam plaćali??

Svi: Da.

Stefan: Počeli su ranije da plaćaju.

Branimir: Kad je došla poseta i kad su shvatili da su studenti tu ciljna grupa. Realno, prvi ozbiljniji novac je došao od prezentacije fakulteta i banera.

Stefan: I škola jezika.

Branislava: I prezentacija kurseva, baš to. Obrazovanje je naš prvi poslovni model.

Branimir: Samo što vremenom nije uspeo da se skalira da bude jako veliki i značajan sada. On je sada samo podrška i dodatak.

Stefan: Ja se sećam kada smo imali prvi ručak koji je platio Infostud, a da nismo platili sami i da sam bio tako ponosan i da smo sedeli u Boss-u i da sam jedo palačinke sa sladoledom i višnjama i da sam dugo jeo tamo.

Branimir: Častio si se.

Stefan: Daaa… Plaća Infostud, ponosno.

Zašto ste imali potrebu da pravite još biznisa pored Poslova?

Branislava: Pa diverzifikacija rizika. To je jedna stvar i što se definitivno potpuno isplatilo kad je došla ekonomska kriza 2008. i 2009. godine.

Srbiju je više zahvatila kriza 2009, nego 2008. godine, a mi smo ušli u Polovne automobile 2008. tako da se taman tu to lepo pokrilo i nama su polovni omogućili da lakše prođemo kroz to, zato što je kriza više udarila zapošljavanje i firme su otpuštale, nisu zapošljavale radnike. Bilo je potpuno urušeno tržište novih automobila, ali je tržište polovnih živelo. Slabije, ali je živelo.

Diverzifikacija rizika je bio jedan cilj, a drugi cilj je bio prosto to da se širiš i rasteš, a onda gledaš gde još ima prostora na tržištu Srbije i gledaš gde su profitabilni biznisi, jaki biznisi u inostranstvu i gledaš gde su rupe na tvom tržištu i pokušavaš da zauzmeš te niše.

Branimir: To je zaokružavanje priče. Bukvalno to, komplementarnost. Išli smo na oblasti za koje smo videli da mogu da budu komplementarne i da koriste postojeće biznise kao prednost.

Kako su Polovni automobili koristili Poslove kao prednost?

Branislava: U početku nikako.

Branimir: Znanje da, zato što ima na sličan način pristupu biznisa, oglasni model, organizacija rada je bila faktički identična.

Da li možete da me podsetite koliko biznisa imate sada?

Branislava: Pet oblasti. Zapošljavanje, Polovni automobili, Osiguranje, Nekretnine i internet prodaju.

Zašto pet, a zašto ne tri? Odnosno, zašto niste stali na drugom ili trećem?

Branimir: Pa možda sam ja tu negde najviše vukao to širenje. Čini mi se da sa ovim postojećim, plus nešto što će da se izgradi iz ovih postojećih, da je zaokružena mapa. Realno legitimna strategija je imati manje biznisa i mogli smo da stanemo sa manjih brojem biznisa. Ne znači nužno da bi bilo lošije, ali ako uspemo da zaokružimo mapu, ovo čini jednu zatvorenu, zaokruženu, celinu koja se međusobno dopunjuje.

Fale još neke stvari, pojedini delovi slagalice koji treba da se ubace, koji će se interno iznedriti oko toga, a ranije je delovalo da to nije kompletno. Konkretno oblast u sistemu oglašavanja, ljudima koji su u tom biznisu je jasno da postoje tri najveće vertikale, a to su automobili, nekretnine i poslovi. To su tri najznačajnija biznisa u celoj toj priči. Mi smo mogli da stanemo samo na jednom ili na dva, ali ovako želimo i pokušavamo da se zaokružimo i da se pozicioniramo u sve tri najznačajnije oblasti.

Branislava: Time možemo i da kompenzujemo veličinu tržišta.

Sada imate pet biznisa. Da li postoji krajnji broj biznisa koji biste želeli da imate?

Branimir: Prešli smo na drugi nivo. Ovi biznisi čine jednu zaokruženu celinu i po meni fali možda jedna celina ili možda čak jedan podbiznis, ne mora čak ni da bude biznis, koji je potreban da bi se ova priča zaokružila. Ono što je otvoreno je e-commerce, gde imamo Internet prodaju guma. Tu ako budemo jako uspešni, jednostavno možemo da se širimo u druge oblasti, što je pitanje da li ćemo hteti i koliko ćemo biti uspešni u toj oblasti. To je znak pitanja i tu ne možemo da kažemo nešto više. Ako pričamo o tržištu oglašavanja ja bih rekao da nam fali još jedan segment koji bi nam bio zanimljiv da se pokrije.

Koji je to segment?

Branimir: Ne želimo da ulazimo u horizontalu, opšte poslove tipa Kupujem Prodajem, jer to nije tema, već želimo da se držimo naših vertikala. Time je postojeći model zaokružen. Ako uspemo i kada kompanija bude finansijski rasla i da iz postojećeg modela može da se širi. Pošto ostali biznisi čine nekoliko nogu jednog stola, e-commerce je jedan potpuno odvojeni stub. U teoriji za 15, 20 godina mi možemo da se odlučimo da se bavimo na primer proizvodnjom hrane, što je treći odvojeni stub, jer ne možemo da znamo kako će život da nas vodi. Definitivno bismo voleli, ono što je Stefan spominjao, da odemo u inostranstvo.

Mislim da ne postoji ispravan odgovor što se tiče broja biznisa.

Branislava: Ako nekog trenutka krenemo u inostranstvo, onda mislim da ćemo u tom periodu morati da zaustavimo širenje u Srbiji, ne u smislu širenja postojećih biznisa, nego u smislu širenja u neke druge oblasti, jer jednostavno mislim da nije realno gurati na obe strane intenzivno.

Branimir: Ja još želim da pojačam. Mi smo završili primarno širenje u Srbiji. Ovo je bio jedan agresivan period. Pitao si zbog čega ne manji broj biznisa. Manji broj biznisa je mogao da se desi i možda bi nam bilo lakše, ali sa postojećim brojem biznisa mislim da zaokružujemo tu jednu celinu. Fali nam ta jedna pod-oblast, ali mimo toga ja ne vidim potebu za našim daljim širenjem u Srbiji unutar ovog stuba. Mislim da je momentalno veći fokus na konsolidaciji, dokazivanju i uspehu u svim oblastima, i da to treba da obeleži naših narednih pet godina. Tako da moj motiv ka širenju u Srbiji teži ka nuli. Sem, naravno, ako se ne namesti baš nešto i nikad ne reci nikad. Ja, kao neko ko je možda najagresivnije gurao tu priču, nemam u narednih pet godina ni jednu naznaku povećanja broja biznisa.

Stefan: Bukvalno samo ako imamo neko zdravo partnerstvo i da osećamo da možemo negde i nekome da pomognemo u nekom biznisu.

Branimir: Negde gde bismo mogli da budemo manjinski partner, jer ovo pričamo o našim biznisima, a ne u delu u kojem smo mi manjnski partneri, gde možemo da damo medijski ili finansijski podsticaj celoj toj priči, a da mi ne vodimo taj biznis.

U koliko biznisa ste manjinski partneri i šta su prednosti rada na taj način?

Branislava: Tri. Prednosti zavise od biznisa, od toga šta njima treba, a šta mi možemo da ponudimo. Tamo gde mi ne možemo ništa da ponudimo, samo osim para, mi nismo pravi partner.

Branimir: Ako nam se nešto svidi možemo da budemo finansijski partner.

Branislava: Finansijski da, ali to nije ključna stvar. Možeš da nađeš i veće međunarodne firme koje će ti dati više para, ali nisu samo pare bitne. U jednom slučaju je bilo korisno naše organizaciono znanje za širenje. U drugom slučaju je na primer bila potrebna marketing podrška, tamo gde ciljaju domaće tržište, pa mi imamo ljude koji su njima potrebni. U trećem slučaju znanje o biznis modelu. Zavisi sve od biznisa.

Stefan: Šta je prednost? Vremenom shvatiš da je jedna od najtežih stvari koje možeš da nađeš kod nas na tržištu su ljudi koji mogu da vode. To je strašno.

Branimir: Pričali smo o preduzetništvu i to je jedna oblast vraćanja društvu, i to je ne samo početno preduzetništvo nego i menadžment preduzetništva, jer Srbija je u ozbiljnoj tranziciji.

Mi smo izašli iz perioda socijalizma i komunizma, kada je privatan biznis nestao. Određen nivo menadžmenta veština koji je postojao u drugom sistemu je drugačiji od onoga što nam je potrebno, nije kompletan, upotrebljiv. Imali smo tranzitni period ratova i uništavanja starih preduzeća, i ljudi koji su krenuli u privatan biznis devedesetih, a pogotovu početkom ovog veka, i mi smo realno svi ušli u biznis bez predznanja, bez akumuliranog znanja kako se vode privatni biznisi. To je presečeno pedeset godina. Ko je u Srbiji imao znanje u vođenju privatnog biznisa — pekari, automehaničari i neke zanatlijske radnje koje su opstajale u tom periodu. Za razliku od drugih društava gde je to postojalo. To se sve iznova formira u Srbiji i to je neophodno.

Branislava: Mislim da je prednost za naše partnere u tome što zapravo to što smo mi u startu mentalno spremni da budemo manjinski partneri, pri čemu oni onda zadržavaju motivaciju da to zaista vode i grade kao biznis. Često velike korporacije idu na to da one budu većinski partner i da kompletno vode priču. Mi to želimo i potrebno nam je kad god je reč o biznisu koji nam je strateški bitan ili vezan za naše biznise, ali ukoliko je prosto reč o biznisima u kojima ta druga strana ima veće znanje o tome, veće kapacitete i veće resurse onda je bolje da oni vode tu priču, a da mi budemo manjinski partner, što nije uvek lako naći.

A zašto do sada već niste otišli u neki međunarodni biznis?

Branimir: Ne može sve odjednom.

Stefan: I teško je. Igrali smo se pre pet, šest godina s nečim, ali to je baš bila igra da steknemo osećaj. Generalno moraš da imaš jasno definisan proizvod. Prednost Infostuda u Srbiji i ono što mislim da će biti prednost i osnova za još neka partnersta u neko naredno vreme je upravo to što mi imamo pristup klijentima, najviše preko poslovi.infostud.com. Ne mogu da zamislim veliki broj biznisa kojima će dileri polovnih automobila biti klijent, a mogu da zamislim ogroman broj biznisa kojima su HR-ovi svih biznisa u Srbiji potencijalni klijenti.

Sa druge strane, u inostranstvu sve gradiš od nule i moraš da ideš sa velikom sigurnošću da znaš šta želiš da napraviš, taj biznis model i da znaš kako da ga postigneš. Gađati svetsko, globalno tržište je, u mom slučaju i po mojim ambicijama i po mom znanju naprosto van toga. Ja to ne umem i mislim da Infostud to ne ume. Preseliti nešto iz Srbije u inostranstvo ne mogu biti sve ove niše, jer sve te niše postoje i to je frontalni napad, i to je prosto preskupo i nemoguće. Znači moramo da imamo dovoljno unikatan, zaokružen proizvod sa kojim verujemo da možemo osvojiti neku jasnu nišu ili da radimo nešto što je relativno novo na svetskom tržištu sa čim se lako može ići u inostranstvo. Mislim da u perspektivi imamo jedan ili dva takva proizvoda i da realno imamo šanse da o tome pričamo, a realno do skoro toga nije bilo. Meni je to primarni razlog, a ne samo nedostatak fokusa, nego nedostatak proizvoda sa kojim imamo realne šanse da napadnemo tržište Češke, Mađarske, Rumunije, itd.

Branimir: Nedostatak fokusa, nedostatak adekvatnog proizvoda, nedostatak para i nedostatak ljudskih kapaciteta. Mislim da moraš prvo da se izgradiš, a ljudi jako polete u gradnji firme.

Imali smo i mi te momente, ali smo sveukupno ostali prizemni. Lako ostvariš određeni uspeh i misliš da si mnogo jači nego što zapravo jesi. Onda zagrizeš veći kolač i počneš da radiš stvari kojima prosto nisi dorastao. Moraš da ideš i moraš da pratiš korake gradnje, rasta i razvoja. Kada savladaš taj nivo onda ideš na sledeći, pa sledeći.

Retko ko postoji ko može da preskoči nivoe i dešavaju se ti ljudi, poput Nordeusa, ali verovatnoća da tako uspeš je kao i da dobiješ na lotou. Skidam kapu Nordeusu, skidam kapu Frame-u, ali to su više izuzeci koji uspeju da urade tako nešto.

Jesu dobra mašta i dobra vizija za mnoge inicijalan motiv, ali čovek ne može da bazira uspeh u svom životu, i ličnom i karijernom razvoju na tako nečemu.

Realnije je nadati se da ćeš uspeti tako što ćeš nešto da gradiš nivo po nivo, eventualno pola nivoa da preskočiš, ali ne možeš odmah da preskočiš deset nivoa. Mislim da je to priča Infostuda. Mi smo krenuli, išli korak po korak i postajali sve jači i jači jer radimo naš domaći. I ako uradimo naš domaći i u narednih 10 godina, izaći ćemo i u inostranstvo, a i videće se i osetiti značaj Infostuda za srpsku IT scenu i uticaj na društvo.

Branislava: Mislim i opet se vraćam na kapacitete. Mi konstantno imamo neku bitku na ovom našem tržištu i jednostavno nemaš vremena, niti fokus na to da tražiš koja je rupa na međunarodnom tržištu.

Stefan: Ti da bi upeo da napraviš neki proizvod za svetsko tržište i da napraviš novi model, treba da goriš, da živiš i radiš to ne znam koliko sati i da si potpuno posvećen tome, ali mislim da to ja nemam više u sebi. Ja nemam šta da me motiviše i ne mogu da zamislim kako su oni u početku, satima su gledali statistike, analize, znali svaki detalj svake sitnice. Iskreno…

Branislava: Dobro, mi smo goreli na isti taj način.

Stefan: Taj nivo posvećenosti da bi se iz prve uspelo na svetskom tržištu meni se čini nemogućim. Pružiti podršku nekom, poput Krojačeve škole, ima smisla, gde se ja nadam da će oni imati šanse i da imaju originalne neke stvari koje se u teoriji mogu primeniti u inostranstvu. I opet to ne bi bio direktan napad na svetsko tržište, već bi to bilo u partnerstvu sa našim partnerom u inostranstvu koji već imaju određenu mašineriju, gde mi sa našim današnjim znanjem i vezama u toj našoj grupaciji možemo da pružimo, pa se možda desi. Daleko od toga da sam siguran da hoće, ali mislim da vredi probati. Tako daleko je to od onog direktnog juruša koji je uradio Nordeus ili Frame i svaka im čast. Ne bih rekao da je to pandan dobitku na lotou, to je tona truda i genijalnosti, ali nije skalabilno.

Branimir: Sreća je neophodan faktor.

Stefan: Naravno i sreća.

Branimir: Nisam mislio samo na sreću, nego na verovatnoću da se tako nešto desi. Stvarno je mala i ne možeš da baziraš logiku biznis razvoja na tome da će ti se desiti nešto što je ravno verovatnoći da ćeš dobiti na lotou.

Ljudi su srž svakog biznisa, kako je izgledalo okupljanje vaših osnivača i kako su vam se razvijali odnosi?

Branimir: Okupljate ekipu koja je bila potrebna da se skupi i uradi taj neki inicijalni posao, zato što tada nismo imali nikakvu do kraja jasnu viziju, niti resurse da to radimo. Zbog toga se sve to svelo na moje prijatelje s kojima sam mogao da krenem nešto da uradim. Pričali smo o finansijama i moram da kažem da je dugo to bilo neprofitabilno, pa je trebalo dugo verovati i gurati bez finansijske naknade, čak sabotiranjem nekog svog džeparca i dela plate zarad toga. Onda su tu ljudi postepeno odustajali i razilazili se, nisu mogli da dočekaju da izguraju, a deo ljudi je izašao zato što je imao druge afinitete i videli su da ovaj biznis nije za njih. To je taj inicijalni slučaj.

Branislava: Ljudi nisu imali viziju, to je bilo zaista veoma dugoročno, daleko, jer nemaš ništa na stolu i nadaš se da će biti na stolu.

Branimir: To je početan jedan broj ljudi koji je krenuo, ali je brzo izašao zbog nekih od ovih razloga. Jedini koji je ostao duže je Vojkan.

Stefan: On je radio u inicijalnoj ekipi. Bane je poznavao mog brata, a ne mene. Moj brat je klasičan naučnik, radi na Institutu i njemu je to bilo zanimljivo prvih par puta, a mene je neuporedivo više zanimalo to od plana i programa i nas dvojica smo se zamenili.

Branislava: Priča sa Sonjom, koja je sada direktor Poslova, je slična. Ona nije među osnivačima, ali je prvi honorarni saradnik Infostuda bio njen rođeni brat, koji je dobio bolji posao i Sonja je ušla kao sestra. To su te priče, ali u tim trenucima uzimaš resurse koje imaš i ljude kojima veruješ. Onda oni ili guraju ili ne guraju i vide viziju ili ne vide viziju i imaju bolje prilike ili nemaju bolje prilike. S tim da želim i volim da istaknem Vojkana Pavlovića, zato što je on zaista bio tu najduže, bar osim nas troje koji smo i dan danas tu. On je bio sa nama od 2000. do 2006. godine i dao je jedan značajan doprinos Infostudu, a onda je prosto otišao nekim drugim karijernim putem, pošto su često u Infostudu bili ljudi koji imaju talenta i druge firme su se borile oko njih.

Stefan: Treba da izdržiš i presiju i siguran posao, sa jedne strane strane karijera, a sa druge strane nešto što onako ili da uzmeš keš i da rešiš neki problem u tom trenutku svog života.

Kako se održava partnerstvo 18 godina?

Branimir: Fer odnosi.

Branislava: Da. Fer odnosi, fer se volimo, fer se svađamo.

Branimir: Fer odnosi i čisti odnosi.

Branislava: Čisti, ne radimo ništa iza leđa.

Branimir: To se podrazumeva pod fer. Rekao bih da je rasčišćavanje stvari i ne guranje stvari ispod tepiha. Pri tom nam se dešavalo da guramo stvari ispod tepiha, ali ne s namerom, nego zato što te posao natera i okolnosti nateraju da se stvari neke ne reše i onda u nekom trenutku moraš da ih rešiš. U principu, kroz istoriju, kada god smo imali te neke nesuglasice na kraju sednemo i iznesemo ih napolje i rešavamo ih pre nego što postanu prevelike. U suštini tu su fer odnosi i suočavanje sa različitostima i nesuglasicama i rešavanje njih dok je vreme. Što duže one traju, to je teže da se one reše.

Stefan: Kad god možemo i šta smo nesvesno radili, što je više godina prolazilo i što smo se više puta kačili i što smo više učili — to je jedna od lekcija koju bih dao svim budućim partnerskim osnivačima da što brže i što bolje urade podelu posla i čija je šta nadležnost. Naravno treba ljudi da kliknu, ali to nije dobro ako će se preklapati nadležnosti dva partnera, jer nije dobro ako nas dvojica odlučujemo o istoj stvari. Ne govorim o strateškom nivou, nego o operativnom nivou. Mislim da što se bolje podele te nadležnosti, to je ovo što je Branislava rekla — davanje kredita. Čak i ako se ne slažeš, ako je to moja oblast, pusti me ja to radim i mislim da to povećava šanse da to bude uspešno partnerstvo. Nismo mi to savršeno uradili, ali mislim da smo sve bolji i bolji u tome s vremenom i da to onda ide u dobrom smeru.

Branislava: Poenta davanja kredita nije samo u poštovanju, iako je to bitno u davanju kredita, nego je i važno to davanje slobode, jer inače rizikuješ da imaš ono ’’mala bara puna krokodila“, što nikome ne paše. Mora se naći način da svako od jakih igrača ima dovolju slobodu da ostvari ono što je njemu bitno, a ne mora biti samo na poslu bitno. Da ostvari neke svoje snove kroz posao. Ono što jeste pitanje je kako smo nas dvoje to, kao brat i sestra, uradili. Nemam formulu, ali skidam nam kapu.

Stefan: To je mnogo teže, meni je lako.

Branislava: Užasno.

Kako?

Branislava: Osoba koju najviše voliš i sa kojom se najviše kačiš ceo život je brat. Onda kada to preneseš i na posao, ako ne umeš to da hendluješ, možeš i da zakomplikuješ i život i posao. Mislim da se to vrlo lako i dešava, iako je brat iako se nama ne dešava, jer uvek postoji ta neka linija koju vidiš i vidiš opasnost da je pređeš… Ne znam, nekako smo uspeli da je ne pređemo.

Branimir: Ono što bih ja opet dodao je ne izmišljati toplu vodu i slušati starije u poslovnom smislu. Jedna tendencija koju smo imali je da mislimo da smo posebni i drugačiji i specifični.

Branislava: To sam ja mislila i verovala i tu sam grešila, dok smo bili još onako mali i to je bila takva jedna velika greška. To da misliš da sve druge velike firme ne mogu da ti pomognu, jer njihovo iskustvo nije relevantno.

Branimir: To je tako tipično za IT zajednicu.

Branislava: Pogotovu za startape koje misle da donose nešto novo, što niko drugi nije smislio i onda ih to nosi.

Branimir: Da menadžment pravila kompanije ne važe za njih. Preporučio bih ljudima za čitanje Effective executive Pitera Drakera koja je napisana 1954. Godine.

Spomenuli ste da ste krenuli bez investicije, a uzeli ste investiciju u jednom kasnijem trenutku.

Branislava: Specifično je to što su oni manjinski partneri i mi smo tu ušli zbog znanja, što je obično suprotno od onoga što ljudi misle. Ljudi obično misle da smo tu ušli zbog para i da je sad tu došao finski, a ranije britanski novac u firmu i da je cela ta priča tako išla, što potpuno nema veze sa istinom.

Da li ste uspeli da dobijete to znanje?

Svi: Da.

Branislava: Ali smo uspeli i njima da damo naše znanje, što je takođe jako bitno.

Branimir: Uz puno hrabrosti i delom sreće uspeli samo da postanemo deo međunarodne grupe, da ostanemo većinski vlasnici, da dobijemo vetar u leđa, kroz to što smo deo grupe, i to je opet ta linija. Znaš, mi smo sad deo grupe DMGT, baza u Istočnoj Evropi je slična. To su firme iz sedam, osam, 10 država. Alma Media International je bivša novinska kuća koja ide u pravcu digitalizacije i stariji su mnogo od nas, imaju tradicionalno znanje, menadžment i iskustvo. Mnogi koji ulaze u IT biznis bi rekli da tu nema mnogo šta da se nauči, a mi međusobno učimo kroz čitav taj sistem, iako je to klasična korporacija.

Stefan: Učimo mnogo i od kompanija poput naše, iz Češke na primer, koja je mnogo bliža.

Branimir: Da, da, ali sve je to deo korporacije koja je stara. Naravno ne učimo od štamparskog biznisa u Finskoj, ali kroz ceo taj ekosistem…

Branislava: Čak se ni ne poznajemo.

Stefan: Jedna od uloga u modernim digitalnim biznisima, koja je dosta teška je menadžment proizvoda u onlajn biznisima, što je izuzetno slabo definisano radno mesto, kod nas barem u Srbiji, i bez realne mogućnosti za obuku. Mnogo znači kad odeš u Češku, gde je to mnogo veće tržište i dobiješ gomilu znanja i mnogo konkretnih ideja, koje te itekako inspirišu, a takvih je primera još dosta.

Branimir: Tehnologija je alat koji treba da koristiš, ali to nije osnova biznisa. Infostud je nastao na faksu, na dial-up modemu i na telefonu. Marketing kanal je bio internet i da smo čekali da dođe digitalizacija, ADSL, PayPal, online transakcije, Infostuda ne bi bilo. Koristiš dostupne tehnološke mogućnosti da unaprediš svoj biznis i da poguraš svoj biznis i da budeš ispred. Mi smo koristili internet kao marketing kanal i za taj način smo pobedili zastarele oglasne modele, koji u to vreme još uvek nisu bili zastareli, ali oglasnih modela koji su se menjali u vidu štampanih oglasnih modela i preneli smo priču na internet. Sem što smo koristili internet, koji je bio game changer tada, mi smo koristili sve postojeće tehnologije tada. Nismo očekivali da sve ostalo bude na nekom naprednom nivou. To je zanimljivo. Isto to mislim da treba da bude i sada, jer mislim da ne može niko da bazira čitav biznis samo na nekoj viziji kako sve treba da bude. Treba da koristiš sve prednosti i ono što možeš da primeniš, a uparuješ sa onim što je dostupno, jeftino i održivo.

Fascinantno mi je ono što si rekla da ste tada slali rezultate prijemnih ispita disketom i modemom.

Branimir: Da, disketom, modemom i autobusom. Otišli smo na autobusku stanicu u Beogradu i poslali za Suboticu, pokupili i prebacili.

Branislava: Ne samo to, nego te 2001. godine, ja nisam imala računar. Koristila sam cimerkin računar i išla sam u Studentski centar, pošto smo se preselili iz Subotice u Beograd i porodični računar je ostao kod kuće, nemam dva. Radila sam iz Računarskog centra, plus je bilo draga cimerko koju ne poznajem, da li ja mogu da koristim tvoj računar, i srećom bila je divna cimerka. Snađeš se nekako.

Branimir: I dan danas, Infostud je internet biznis, ali procenat naplate naših prihoda je na relativno simboličnom nivou putem kreditnih kartica i takvih stvari. Znači, lupiću iz glave, ali nekih 85 odsto naplate ide putem faktura, onda idu kartice, SMS poruke, itd.

Šta je implikacija svega toga?

Branimir: Mnogi ljudi očekuju da iskoristiš internet plaćanje za internet biznis.

Stefan: I u praksi, kada razvijaš nov biznis model, mnoge ljude ponese ideja da će neka nova tehnologija da razvali sve pred nosom odjednom. Možda i hoće na dugi rok, to je malo sporiji pristup i ti na početku moraš da postaviš taj biznis model. Došao je mobilni telefon i geolokacija i onda će sve da se rasprši. Naravno da neće. Mi bismo teško uspeli da napravimo šta smo napravili da su se novinske kuće ponašale mnogo agilnije, pametnije i da su bile spremnije na promene, jako teško bi opstao Infostud. Nekako da je Politika krenula da pravi oblast za poslove, bez zadrške, postepeno, kad je videla nas, mi bismo bili u problemu, a kamo li da je bila u liniji sa nama.

Znači nije dovoljna nova tehnologija da se nešto drastično promeni, moraš da je primeniš i od tih novih tehnologija ti ćeš graditi pet, deset, petnaest odsto tržišta, jer je 85 odsto tržišta u toj staroj tehnologiji i to polako ide. Tako ja to doživljavam.

Branimir: Mislim da je to Bil Gejts rekao, ako se dobro sećam, da ljudi jako precenjuju efekte koje će doneti neka tehnologija i neka promena u narednih godinu, dve dana, a potcenjuju promene na period od 10, 15 godina.