“Hej, ćao, ‘de si! Dugo se nismo videli! Kako si? Šta radiš? Kako je na poslu? Jesi još uvek u onoj kul kompaniji za koju si radio?”
“Hej, čoveče, ma da… Tamo sam još uvek, al’ ono… Nije baš onako kao što je bilo. Ne koristimo nove stvari, još uvek smo na nekim verzijama od prošle godine. Nešto sam se smorio, kontam da menjam nešto…”
Ovo je razgovor između dvojice prijatelja, IT inženjera. Obojica rade u outsourcing Srbiji. Beograd, Novi Sad, Niš… Nije ni važno. Godina je 2017. Jedan od njih očigledno nije oduševljen tehnologijama koje se koriste na projektu na kom trenutno radi. Ako data situacija potraje još malo, moći ćemo da kažemo za njega da je nezadovoljan.
A ako programer u outsourcing Srbiji 2017. godine postane nezadovoljan u ponedeljak pre podne, on menja posao u utorak popodne.
Šta to našeg kolegu čini nezadovoljnim?
— Godinu dana stare tehnologije, kao što je rekao.
Da li su ti alati laki za korišćenje? Da li imaju dobar API? Da li dobro rade ono čemu su namenjeni?
— Odgovor na sva ova pitanja je vrlo verovatno – da.
Da li tim alatima nedostaju neke funkcionalnosti koje ga sprečavaju u rešavanju svakodnevnih zadataka? Da li njegov tim ne uspeva da ostvari postavljene ciljeve zbog tehnologija koje koristi?
— Ne. Čak suprotno, tim radi veoma dobro i efikasno.
Da li postoji neki razlog zašto bi godinu dana stari alati morali biti zamenjeni nekim novim?
— Pa… Ne.
Zašto onda taj tip misli da to treba uraditi?
— Verovatno ni sam nije ubeđen u to. On samo oseća da bi to trebalo uraditi.
Da budemo iskreni, to nije ništa nesvakidašnje niti čudno. Nema ničeg misterioznog u ovom razgovoru. Ovaj čovek samo nije iskren prema nama. Zna da poslovne odluke kao što je ova ne bi trebalo donositi samo na osnovu osećaja. Da bi tako nešto bilo urađeno, mora da postoji jasan benefit koji bi opravdao takav potez.
Kako me trenutno ne zanimaju potencijalni troškovi jedne ovakve promene tehnologija na projektu, preskočiću taj deo i posvetiti se razlogu koji ovog našeg kolegu čini nesrećnim.
Razlog je osećaj koji mi, ljudi iz IT industrije, veoma često imamo. Onaj osećaj koji nas čini nervoznim i zbog kog mislimo da nam karijera ide nizvodno ukoliko ne koristimo isključivo najnovije tehnologije.
Mi mu dozvoljavamo da nadjača naš zdrav razum dok klizimo u mračne kutke naših misli u kojima živi nezadovoljstvo. Iz njega rastu pohlepa i nezajažljiva želja za novim verzijama biblioteka. Gorčina u našim srcima dok god ih ne koristimo. A posle toga se pojave neke još novije i sjajnije.
Mi želimo sve najnovije. Čak i kada ne znamo šta je LMAX Disruptor i kada smo sigurni da našem projektu nije potreban asinhroni ispis logova, mi i dalje želimo novu verziju jer ona to može.
Biti deo tržišta radne snage koje još uvek nije regulisano zakonima Evropske Unije takođe ne olakšava situaciju.
Kako da zadovoljite svoju glad za BigData tehnologijama kad vam klijenti ne dozvoljavaju da pipnete podatke zbog nekih njihovih zakona o zaštiti podataka i privatnosti?
To je samo još jedan razlog da se osetite manje bitnim i onemogućenim da se potpuno razvijete kao IT profesionalac i stručnjak.
Ako dozvolite da vas date okolnosti onemoguće…
Važno je znati svoje mesto i svoje trenutne granice, ali niko ne kaže da se moramo pomiriti sa njima. To ne mora da bude kraj.
Moje mišljenje je da je u ovakvim momentima neophodno dati sve od sebe, učiti i napredovati unutar raspoloživog prostora, ali i raditi na pomeranju tih granica dalje nego što su sada.
Ja ne želim da dozvolim da me situacija zatvori u kutiju. Želim da budem u stanju da iskoristim priliku kada se bude pojavila, ali želim da budem u stanju da i sam stvorim neku od njih.
Naš nezadovoljni kolega sa početka teksta bi mogao da istraži te tehnologije o kojima priča i da ih prezentuje svojim kolegama, recimo. Ne mora da čeka da mu njegov Product Manager, Project Owner, Scrumban kickmaster ili bilo koja druga osoba sugeriše ili naredi da to uradi. On toga može sam da se seti i on to može sam da sprovede u delo. Inicijativa ovog tipa stvara dodatnu odgovornost, to je tačno, ali pored bremena dodatne odgovornosti ona potencijalno donosi i niz novih prilika koje mogu doprineti razvoju i uspehu dotičnog.
Asertivni i proaktivni ljudi nisu većina na svetu što znači da njegova karijera može dobiti vetar u leđa posle samo jedne ili nekoliko ovakvih prezentacija. Rezultat će svakako biti pozitivan: imaće priliku da vidi nove verzije u akciji, a možda će uspeti i da ih progura u upotrebu na projektu. To bi bio zanimljiv lični uspeh.
Kad smo već kod toga, da li se i vama čini da često merimo uspeh u karijeri prema nivou popularnosti i izvikanosti tehnologija koje koristimo? Što je više buke oko tih tehnologija, to smo i mi srećniji i zadovoljniji svojim uspehom.
Ovakvo rezonovanje ne samo što je netačno nego je i veoma plitko. Uspeh u karijeri ne može i ne sme biti poistovećen sa zbirom popularnosti osnovnih sredstava za rad.
Uspeh je nešto drugo. Karijera je nešto drugo. Karijera je lični razvoj i napredak.
Koliko trenutno znam? Koliko još mogu da znam? Koliko sam napredovao tokom vremena? Od kolike sam pomoći svojim kolegama? Koliko doprinosim svom poslodavcu i svojim klijentima?
Ova pitanja su kriterijumi kojim bi trebalo da se vodimo kada pokušavamo da zaključimo jesmo li zadovoljni i srećni svojim profesionalnim uspesima ili ne. Mi ne radimo to što radimo da bismo koristili najnovije, već da bismo rešili problem koji je pred nas postavljen.
P.S.
Ah, da… Postoji još jedan način merenja uspeha, naravno. Veoma resprostranjen na srpskom podneblju. Nazovimo ga “novčani imenilac” – metod određivanja našeg uspeha na osnovu količine zarađenih para. Više para, veći uspeh. Veoma jednostavno.
Ne bih rekao da je precizan i tačan koliko ljudi to obično misle. Spomenuo sam ga jer on mora biti spomenut, ali ne želim da ulazim u priču o njemu jer ona gotovo po pravilu dovodi do diskusije koja je rupa bez dna iz koje nikad ništa dobro nije došlo.
Prvobitna verzija ovog članka je objavljena na Mediumu, a dopunjen je i objavljen na Startitu od strane autora.
Марко
petak, 4. Avgust, 2017.
Велики проблем домаће ИТ индустрије је што 90% ради оутсорсинг, па по правилу трећеразредни пројекти, одржавање старог кода које западне фирме не желе да раде долази код нас. Константно дебаговати или минорно развијати код стар 10 година (нек буде и 3 године за веб пројекте), јесте фрустрирајуће и стагнација. Душан потенцира верзије библиотека. Не бих рекао да су проблем верзије библиотека, већ читавих технологија које долазе, одлазе и пролазе брзо. Рецимо да ми је на тренутној позицији извесно да ћу одржавати неки Ангулар 1 пројекат наредних годину дана. То моје знање ће бити релеватно још неколико година док треја одржавање постојећих пројеката, али већ сада више нико ништа ново не развија у Ангулару 1 (већ у Реакту или Ангулару 4), тако да већ осуђујем себе на лошију позицију у скорој будућности. И није тако једноставно променити технологију, чак и врлим сениорима требају месеци и месеци рада да би рецимо постали добри у неком новом фрејмворку и стеку, да не причам о потпуно новом програмској језику и екосистему. Тако да незадовољство и осећај стагнације није ни неочекиван ни безразложан.
Marko Simic
četvrtak, 3. Avgust, 2017.
Huh, odlican tekst: pocev od strukture (primera, preko razrade pitanja i zakljucka) i poruke. Cim sam video "Koliko doprinosim poslodavcu" znao sam da ce u nekome izazvati "negativnu" emociju. Nase podneblje je (opravdano) vrlo frustrirano odnosom poslodavca prema zaposlenom. U tom smislu cemo jos morati da radimo u Srbiji. Ja sam imao srecu da vecinu svoje profesionalne karijere radim za "zapadne" klijente, pa je takav odnos i bio prema meni kao radniku - cak je kvalitet vremenom i rastao. Moje misljenje je da jedino win-win i partnerski odnos moze dugorocno da funkcionise. Upravo nemogucnost da se takav odnos uspostavi kroz vreme je, uglavnom, koren toga zasto ljudi napustaju firme.
Dusan
sreda, 2. Avgust, 2017.
Da pojasnim na sta sam mislio pod "Koliko doprinosim poslodavcu"... U Srbiji su plate programera, bez obzira na to koliko one visoke bile, i dalje dovoljno manje od kolicine novca koje poslodavac/firma dobija za tog programera tako da svaki programer zaista doprinosi svom poslodavcu sa finansijskog aspekta. No, ja nisam imao taj aspekt na umu. Pojedinac doprinosi organizaciji i svojim znanjem, iskustvom i edukovanjem drugih, ne samo naplacivanjem radnih sati. Moje pitanje adresira aspekt moje vrednosti poslodavcu sa tog stanovista. Kolika je moja vrednost unutar organizacije? Mozda ovo bolje objasnjava na sta sam mislio. Ta vrednost unutar organizacije veoma cesto bude presudna prilikom odredjivanja povisice. Znate ono "Dragan odradjuje projekat ok, ali zato Marko pored toga drzi i inhouse obuke i predaje na meetup-ima cime edukuje kolege i pomaze marketing..."
Nemanja
utorak, 1. Avgust, 2017.
O napokon neko da napise tekst na ovu temu sa valjanim argumentima. Cesto kao argument da je neko dobar programer cujem "Ja mogu da nadjem drugi posao sutra". Toliko je trziste gladno sa programerima sa kakvim takvim iskustvom da je mogucnost promene kompanije u kratkom roku prestalo da bude merodavno u oceni necijeg kvaliteta. Pitanja koja je Dusan naveo pred kraj teksta su odlicni kriterijumi za davanje odgovora na pitanje "Da li je vreme da promenim poziciju/tim/kompaniju?". Narocito bih istakao ono "Koliko jos mogu da znam?". Jednostavno ljudi koji provedu dosta vremena na projektu bivaju skrajnuti sa razvoja novih funkcionalnosti cesto jer su jedini koji brzo mogu da rese probleme u starom kodu, jer su potrebni klijentima na sastancima zato sto poznaju biznis domen projekta itd... Ovo moze da dovede od osecaja stagnacije koji cesto jeste okidac za promenu kompanije. Ne slazem se sa pitanjem "Koliko doprinosim poslodavcu" jer da mu ne doprinosim ne bih bio tu - otkazi u IT industriji nisu nepoznata kategorija. Pitanje je da li je doprinos poslodavcu doprinos mom unapredjenju i ako ne - koliko dugo ce takva situacija da traje. Mesec, dva, tri - naravno da je nekad neophodno stagnirati i zavrsavati svakodnevne obaveze oko proizvoda, duze od 6 meseci bez aktivnog i ozbiljnoj razvoja je po meni vec signal da je potrebno menjati poziciju/tim/kompaniju.