Elektrode i veštačka inteligencija pomažu čoveku bez moći govora da „kaže” ono što želi 

Panča je s 20 godina paralizovao moždan udar nakon saobraćajne nesreće. Danas ima 38 godina i uz pomoć uređaja, u čijoj izradi je tri godine učestvovao, ponovo može da „govori”. Sve se zasniva na elektrodama koje su ugrađene u njegov mozak i prenose signale na računar, koji na ekranu prikazuje ono što je želeo da kaže. 

„Moja porodica je napolju”, bila je prva Pančova rečenica koju je računar prepoznao. 

„Otišli smo mnogo dalje nego što smo mislili da je moguće”, kaže Melani Frajd-Oken, profesorka neurologije koja radi na projektu. Kada su počeli nisu bili sigurni da li je Pančov mozak uopšte zadržao mehanizme govora.

Istraživači su mu u mozak ugradili uređaj sa 128 elektroda, koji je kablom bio povezan sa računarom. Ovaj implant je dizajniran za detekciju signala iz govornih senzornih i motoričkih procesa povezanih s ustima, usnama, vilicom, jezikom i grkljanom. U 50 sesija tokom 81 nedelje, istraživači su tražili od Panča da pokušava da izgovara reči sa liste 50 najčešćih reči, među kojima su i gladan, muzika, računar.

Veštačka inteligencija je prikupljala signale koje je slao njegov mozak i pokušavala da prepozna šta je Pančo želeo da kaže. Zapravo, sistem je napravljen tako da prevodi moždane aktivnosti koje se dešavaju dok govorimo. 

U početku je bilo dosta grešaka, ali sistem se vremenom automatski ispravljao. U tri četvrtine slučajeva je ispravno prepoznavao pojedine reči u rečenicama, a u polovini slučajeva je savršeno prepoznavao čitave rečenice. 

Novinari New York Times-a su više puta komunicirali s Pančom. Uz pomoć implanta im je rekao da je to iskustvo koje mu menja život. Kasnije im je poslao i mejl. 

„Nemogućnost da komunicirate s bilo kim, da vodite normalan razgovor i izražavate se na bilo koji način, to je vrlo poražavajuće i vrlo je teško tako živeti”, napisao je Pančo. 

„Ovo je vrlo slično tome da sam dobio priliku da ponovo govorim”, rekao je Pančo tokom jedne od sesija s elektrodama. 

Pre saobraćajne nesreće i operacije, bio je radnik u kalifornijskim vinogradima. Međutim, krvni ugrušak nakon operacije izazvao je moždani udar, i nakon što se probudio više nije mogao da pomakne nijedan deo svog tela. Želeo je da progovori i čuo se samo muk, isto se desilo kada je od muke zaplakao. Tuga se videla smo u njegovim očima. 

Projekat u kojem je učestvovao neće pomoći samo njemu, već desetinama hiljada ljudi koji nemaju mogućnost govora, ali čiji mozak još uvek može da obavlja tu funkciju. To uključuje kako ljude s povredama mozga, tako i one s dijagnozama amiotrofične lateralne skleroze (ALS) ili cerebralne paralize, kod kojih pacijenti nemaju dovoljnu kontrolu mišića da bi mogli da govore.

Ranije je Pančo mogao u minuti da „izgovori” oko pet reči, tako što ih je pomoću pokazivača pričvršćenog za kačket „ispisivao” na računaru. Morao je da pomera glavu i ubada jedno po jedno ključno slovo, kako bi napisao reč. 

Ono što je problem jeste da uređaj detektuje i brojne signale koji spadaju u komunikaciju, ali nisu reči, poput smeha ili nekih drugih osećanja. Kako istraživači kažu, to im je takođe pomoglo, ali moraju još da rade na usavršavanju. Računar je znao da greši prilikom detekcije sličnih reči, pa je tako „going” detektovao kao „bring”. 

Za sada računar uspeva da detektuje 15 do 18 reči u minuti i radi se na ubrzavanju tog procesa. Iako je ovo značajan pomak u tehnologiji ove vrste, upitno je da li će ikada dostići 150 reči u minuti, koliko prosečno ljudi izgovore. Pančo učestvuje u ovom projektu dva puta nedeljno u sesijama koje su naporne, ali kako navodi, svestan je da to ne radi samo zbog sebe.

 „Mislim da me je saobraćajka učinila boljom osobom, a i pametnijom.”