Eko taksa: Ko i kome mora da je plaća i gde taj novac na kraju odlazi? 

Kako biste izbegli kazne, treba da se do kraja jula prijavite za utvrđivanje iznosa eko takse uz izveštaje o prihodima za 2018. i 2019. godinu. Tako je otprilike glasila poruka, koju su brojne knjigovođe slale svojim klijentima. Ko treba to da plaća? Ukratko sva pravna lica. Razlikuju se naravno razredi u smislu količine zagađenja i veličine kompanije. 

U Srbiji više od 1.000 parafiskalnih nameta

Na osnovu svoje delatnosti, mogli ste da vidite u koji od tri tipa zagađivača spadate. Iako se možda pitate, kako to zagađujete okolinu praveći softver, nadležni će vam reći da vi spadate u grupu koja ima mali negativan uticaj na životnu sredinu, kao i oni koji pružaju konsultantske usluge. 

„Ove vrste naknada za zaštitu i unapređenje životne sredine predviđene su Zakonom o naknadama, koji je donesen kako bi se konačno uveo neki red u parafiskalne namete u Srbiji kojih je bilo previše i koji su se značajno razlikovali od opštine do opštine. Jedan USAID-ov program je pre ove reforme identifikovao više od 1.000 različitih parafiskalnih nameta na lokalnom i republičkom nivou”, objašnjava Mihailo Gajić, urednik ekonomske rubruke na Talas.rs.  

Ako ste izbrisani iz APR-a, ne bi trebalo da plaćate taksu

Bilo je i dilema šta da radite ako ste preduzetnik, koji je u međuvremenu obustavio svoje poslovanje i uz to dobio i dokaz da je izmirio sve obaveze. Sami zakoni predviđaju da ukoliko ste izbrisani iz registra Agencije za privredne registre, ne mogu da vam naplate obaveze utvrđene nakon što ste izbrisani iz registra.

No, pojedini preduzetnici imaju bojazan da bi neko mogao da im tom taksom pripreti i za nekoliko godina, kada budu zaboravili i o čemu se radi, jer su imali negativna iskustva s administracijom. 

Administrativne zavrzlame skuplje od same naknade?

Takva iskustva se mogu i ovde javiti, jer ne postoji jedinstven sistem. Taksa se plaća na lokalu, odnosno lokalnoj poreskoj upravi ili upravi za prihode. Jedini jedinstven jeste iznos koji proračunavate i plaćate za tu taksu i on ne može da iznosi više od 0,4 procenata prihoda preduzeća u prethodnoj godini, ali ostatak zavisi od gradova i opština. 

„Lokalne samouprave širom zemlje imaju različite kapacitete, a nije napravljen neki jedinstveni registar koji bi olakšao registraciju i plaćanje ove takse (na primer, jedinstveni portal), što može da predstavlja ozbiljan problem tokom pandemije, kada pokušavamo da održavamo socijalnu distancu. U nekim lokalnim samoupravama komunikacija će morati da se obavlja pismeno ili preko šaltera, umesto online. Ovo će imati svoje dodatne posledice po preduzeća, pošto će ona sada morati da odvoje ne samo novac, već i svoje vreme i druge resurse da administriraju ovu naknadu. Ovo će posebno pogoditi mikro preduzeća i preduzetnike, pošto je vrlo moguće da će njihovi oportunitetni troškovi u vezi sa administracijom u slučaju visokoproduktivnih delatnosti biti veći od samog iznosa takse.”

Na kraju ostaje i pitanje čemu uvođenje ovakve takse, kada već postoje brojne naknade za zagađivanje životne sredine? Da li bi sve one mogle da se objedine pod jednu taksu, koja će sadržati više kategorija i na taj način olakšati poslovanje, pre svega preduzetnicima i malim i srednjim preduzećima?

Umesto u modernizaciju toplana i deponije, novac odlazio u puteve i rasvetu

Možda bi bilo lakše, pa čak i isplativije, uvesti jedinstvenu taksu za sve privredne subjekte ili je odrediti prema prihodu. No, uz to što se kompanijama stvara dodatna administrativna začkoljica i takse koje ih zbog svoje komplikovane procedure koštaju više nego sami iznosi nameta, taj novac ne odlazi na ono za šta je namenjen. 

Umesto da na primer izgradi 20 regionalnih deponiija, lokalne samouprave su nenamenski potrošlile 500 miliona evra od ekoloških taksi, piše Danas. Tim novcem su mogle da se modernizuju toplane, zbog kojih je vazduh tokom zime prezagađen, a odlazio je uglavnom na puteve i rasvetu.