Edvard Snouden: Vreme masovnog prisluškivanja i nadgledanja neće trajati zauvek

Edvard Snouden bi mogao da postane u potpunosti slobodan čovek, budući da američki predsednik razmatra njegovo pomilovanje. On je za New York Post rekao kako mnogi smatraju da se američko pravosuđe ne odnosi prema čoveku, koji je 2013. godine, kao zaposleni američke Agencije za nacionalnu bezbednost NSA, izneo podatke o nadzoru. 

Sedam godina kasnije, Edvard Snouden za Wired piše o trenutnoj situaciji i veri da su građani spremni da se izbore s nadzorom. Prenosimo njegov tekst u celosti. 

Da ste mi, dok sam radio kao agent CIA, rekli da će uskoro doći do pobune mladih koja koristi lasere i saobraćajne stubiće kao mač i štit i da će doći do paralizacije jedne od najbogatijih i najmoćnijih vlada na svetu, podigao bih obrvu, u najmanju ruku. Dok pišem ove reči skoro deceniju kasnije, upravo se to događa u Hong Kongu, gradu gde sam se sreo sa novinarima kako bih otkrio tajnu koja će me od agenta vlade pretvoriti u jednog od najtraženijih ljudi na svetu.

Ono što sam pokazao tim novinarima bio je dokaz, u obliku tajnih dokumenata vlade, pod nazivom Petoro očiju, koji pokazuju da organi državne bezbednosti Sjedinjenih Država, Velike Britanije, Australije, Novog Zelanda i Kanade učestvuju u zajedničkoj zaveri, s ciljem slabljenja zakona koji ograničavaju njihov rad. Imali su pristup mrežama svojih najvećih telekomunikacionih i internet titana u cilju postizanja samo jednog cilja: promene slobodnog i fragmentiranog interneta u centralizovana sredstva za globalni masovni nadzor. Do ove povrede naše osnovne privatnosti došlo je bez našeg znanja ili pristanka, ili čak znanja i pristanka naših sudova i većine zakonodavaca.

Evo jedne činjenice: Iako je odgovor javnosti na ovo kršenje bio besan, stvarajući najveći obaveštajni skandal modernog doba, sam masovni nadzor se i danas sprovodi, praktično nesmetano. Sve što radite i sve što volite, ovaj sistem nadgleda i beleži. Njegov domet je naograničen, ali ne i bezbednost.  

Ali iako sam sistem nije suštinski izmenjen – vlade su manje zainteresovane da reformišu sopstveno ponašanje, nego da ograničavaju svoje građane – promenila se svest građana.

Ideja da vlada presreće komunikacije onih koji nisu učinili ništa loše nekada je tretirana kao paranoična teorija zavere (ili kao predmet naučne fantastike). Odjednom je ta perspektiva postala previše realna – vrsta univerzalno priznate istine koja se brzo može maknuti kao očigledna i neprimetna zbog pogrešnih osnova našeg političkog sistema. 

U međuvremenu, svetske korporacije su shvatile da njihova najmračnija sramota – namerna saučesništva u zločinima protiv javnosti – nije kažnjena. Umesto toga, ovi saradnici su bili nagrađeni, bilo izričito retroaktivnim imunitetom ili neformalnim garancijama za trajnu nekažnjivost. Postali su naš poslednji Veliki Brat, koji se trudio da sastavi savršene zapise o privatnim životima radi profita i moći. Iz toga je proizašla savremena korupcija našeg nekad slobodnog interneta, zvanog nadzorni kapitalizam.

Previše jasno vidimo da je izgradnja ovih sistema manje vezana nego kontrola: Širenje masovnog nadzora praćeno je upravo uništenjem javne vlasti.

Pa ipak, uprkos ovom mom mračnom pogledu čoveka koji je sedam godina u izgnanstvu, nalazim više razloga za nadu nego za očaj, malim delom zahvaljujući tim laserima i saobraćajnim stubićima u Hong Kongu. Moje samopouzdanje ne potiče od načina na koji se oni bore – zaslepljujući kamere i gaseći suzavce – već u onom što oni izražavaju: nepokolebljivoj ljudskoj želji da se bude slobodan.

Problemi sa kojima se danas suočavamo, poput zaposedanja oligarha i njihovog monopola, autokratije i vladavine političke elite, nisu novi. Novost je u tehnološkim sredstvima kojima su ovi problemi utvrđeni – jednostavnije rečeno, negativci imaju bolje oružje.

Znate za ono, ako imate čekić, svaki problem izgleda kao ekser? U tome leži glupost svakog sistema vladavine čija se budućnost više oslanja na svemoć alata i mehanizama, umesto na popularnost tokom mandata. U istoriji su se carstva osvajala bronzom, brodovima i barutom. Nijedno nije preživelo. Ono što će trajati duže od svake zaboravljene zastave jeste naša najveća tehnologija, rekli bismo: um caruje. 

Tačno je da smo, kao Markus Žuti i njegovi prijatelji, gurnuti u neravnopravnu bitku. Ali ništa, ni najsavršeniji nadzor, niti represija ili povećanje ekonomskih nejednakosti ne mogu ili neće promeniti ono što smo. Od hrabrih učenika u Hong Kongu do sjajnih cypherpunksa u San Francisku, nijedan dan neće proći bez pojedinaca koji traže sredstva da obnove i poboljšaju sisteme koji upravljaju našim životom.

Videli smo da domišljatost i inovativnost podupiru sisteme koji čuvaju naše tajne, a možda i naše duše. Videli smo usamljene pojedince kako stvaraju nove alate – bolje alate – nego što to mogu čak i najveće države. Ali nijedna tehnologija, nijedan pojedinac, nikada neće biti dovoljni da sami suzbijaju dugotrajne zloupotrebe naših umornih divova. Važno je da ono što počne na pojedincu, preuzme čitava zajednica. 

Promena stvarnosti zahteva više od lasera ​​i saobraćajnih stubića: potrebne su ruke koje ih drže.

Potreban si ti.