Muškarci vladaju svetom zato što žene misle da to ne zaslužuju - Hajde da to promenimo

Ne možemo da promenimo ono čega nismo svesni, a onda kada osvestimo ne možemo sprečiti promenu — Šeril Sandberg, COO Facebooka

Skoro dve godine planiram da napišem ovaj tekst. Prvi draft je nastao prošlog proleća. Odugovlačim upravo zbog činjenice koja će se provući i kroz ovaj tekst — Ženu koju priča otvoreno i samopouzdano doživljavaju kao negativca, a to nije utisak koji bih da ostavim.

Surova istina je da muškarci vladaju svetom. Od 195 nezavisnih zemalja, samo 17 vode žene. Žene zauzimaju 20% mesta u parlamentima širom sveta. U SAD `80ih godina broj žena koje diplomiraju izjednačio se sa muškarcima, a kako vreme prolazi, žene uzimaju vođstvo i u proseku su i bolji đaci. Ipak, kako se penjemo ka hijerarhijskoj lestvici sve nas je manje — svega 5% žena je na čelu Fortune 500 kompanija, samo 17% sedi u odborima kompanija, 30% su među preduzetnicima. Iako smo dostigle nivo obrazovanja, kada je vreme za donošenje ozbiljnih odluka koje utiču na ceo svet, ženski glasovi se skoro i ne čuju.

Razlog za ovo leži znatno u nama samima, kao nasleđe prethodnih kulturnih obrazaca, i manifestuje se u razlici u ambicijama. Istraživanja su pokazala da u kompanijama 36% muškaraca želi da dođe do najviših pozicija u firmi, a za žene je taj procenat na 18%. Profesionalna ambicija se očekuje od muškarca, ali za žene je opciona, ili ponekad i negativna. “Ona je veoma ambiciozna” nije kompliment u našoj kulturi.

Muškarci koji su ambiciozni, moćni i uspešni dobijaju aplauz, dok žene sa istim karakteristikama trpe društvene posledice. Ženska postignuća dolaze sa cenom. Ne treba da zanemarimo da na slična neodobravanja nailaze i muškarci koji se ne uklapaju u šablon. Razbijanjem svih stereotipa je jedini put ka jednakosti.

Šeril Sandberg, nekada jedna od potpredsednica Googlea i trenutno drugi čovek Facebooka u knjizi Lean In piše o stvarima koje koče žene širom sveta i kako ih možemo prevazići. Pomogla mi je da shvatim da su stvari koje sam doživljavala kao lične osobine zapravo uglavnom zajedničke velikom broju žena i da su sve sličnije kako se krećemo ka istim ciljevima (i poslovnim i privatnim).

To što sam na momente nesigurna, a na druge arogantna, to kako me drugi doživljavaju, izazovi koji me oblikuju, prilike koje (ne)dobijam, veliki deo toga je samo zato što sam žena. Zvuči u isto vreme i kao žalba, ali i kao istina koju svi znamo, zar ne? Eto razloga više zbog čega treba da nastavite da čitate.

Žene su se izborile za mogućnost izbora, ali ne i za pravo na njega. Porodica ili karijera, i jedno i drugo — šta god da odlučimo neko će nas osuđivati, ali važnije, osuđivaćemo same sebe.

Lean In je knjiga u kojoj će se prepoznati svaka druga osoba na planeti, “svaka žena”. A verujem da bi i muškarci koji stoje uz nas kroz ovu knjigu (ili bar ovaj tekst) dobili drugačiju perspektivu.

Neke glavne utiske i poruke pokušaću da prenesem u ovom tekstu, a toplo preporučujem svima da je pročitaju. Javite se, naći ćemo knjigu i u elektronskoj i papirnoj formi kome treba.

Nesamouverenost kao zaštitni znak

Samopouzdanje i samouverenost je nešto što je često izraženije kod muškaraca nego kod žena. Tome idu u prilog istraživanja koja pokazuju da žene sistematično smanjuju značaj svojih uspeha. Samo 7% žena traži i pregovara za višu platu naspram 57% muškaraca koji to rade. Muškarci svoje uspehe često precenjuju, dok žene, s druge strane, potcenjuju svoj učinak u poređenju sa pravim rezultatima.

Žene najčešće svoj uspeh pridodaju eksternim faktorima “Neko mi je pomogao”, “Imala sam sreće”, a muškarci ga prihvataju kao lične zasluge.

Muškarci i žene se razlikuju i kada obrazlažu svoje neuspehe. Kada muškarac kiksne, on to objašnjava time što “nije dovoljno učio” ili “mu nije interesantna tema”.

Kada žena doživi neuspeh, češće će verovati da je to do nedostataka u njenim sposobnostima.

Ovo se odražava i u primanju negativnih povratnih informacija – ženama u tim situacijama znatno opadne samopouzdanje nego muškarcima.

Usled toga, žene često ne misle da zaslužuju da budu na određenim sastancima i okupiljanjima što vodi tome da su manje aktivne.

Biti uspešna ili biti fina?

Interesantna je i studija koja je izvedena na Harvardskoj poslovnoj školi – studentima je dato da pročitaju biografsku knjigu uspešne preduzetnice Hajdi Roizen. Polovina studenata dobila je originalnu verziju knjige, a druga sa jednom jedinom izmenom – Hajdi je prikazana kao Hauard.

Studenti su kroz anketiranje podjednako ocenili sposobnosti Hajdi i Hauarda, što i ima logike, jer su “njihovi” poslovni uspesi identični. Ali, Hauard se pokazao kao privlačniji kolega, dok je Hajdi percipirana kao sebična i ne “tip osobe koju bi zaposlili ili za koju bi radili”. Isti podaci sa jednom jedinom razlikom – u polu – ostavili su prilično različite utiske. Dakle, ovo nije paušalna procena, ovo je rezultat rigoroznog, iako jednostavnog, eksperimenta.

Eksperiment je pokazao ono što se kroz druga istraživanja već znalo: uspeh i dopadljivost su u pozitivnoj korelaciji kod muškaraca i u obrnutoj kod žena.

Da bi muškarca okarakterisali kao nemilosrdnog, on treba da bude Džo Mekarti. Sve što žena treba da uradi je da vas stavi na čekanje — Marlo Tomas

Kada je muškarac uspešan, on se dopada i muškarcima i ženama. Kada je žena uspešna, manje se dopada i jednima i drugima. Ova istina je ujedno i šokantna i neiznenađujuća: šokantna je zato što niko ne bi nikada priznao da ima stereotipe zasnovane na polu, ali ne iznenađuje zato što je jasno da ih ipak imamo.

Hvalisavice niko ne voli, a meritokratija ne postoji

Ovo je evidentno veliki problem, jer potreba za podrškom, odobravanjem i sviđanjem nije nikome strana, pa tako ni ženama. Ukoliko je žena sposobna, ne deluje previše fino. Ako deluje veoma fino, onda je smatraju da je više fina nego što je sposobna. A svako bi da radi sa nekim ko je i jedno i drugo, te eto još jednog problema za žene.

Žene koje na intervjuu za posao pričaju o sopstvenim dostignućima imaju znatno manje šanse da budu primljene za tu poziciju.

Ono što je možda posledica prethodno utvrđenih utisaka je to da smo mi žene velike zaverenice meritokratije — često verujemo da ako dobro radimo svoj posao da ćemo biti nagrađene za to, a svet često ne funkcioniše tako i moramo se za to boriti.

Osnivanje porodice — Ne idite pre nego što zaista odete

Možda i najmoćnija poruka iz ove knjige namenjena je svima nama koje već unapred razmišljamo o porodici i deci i kako će se to uklopiti u naš sadašnji život. Žene, bez i da su toga svesne, počinjemo da pravimo ustupke tako da sadašnju karijeru prilagođavamo našem budućem porodičnom životu, pa čak i u situacijama kada nemamo ni dečka.

Ne treba da odustajemo od doškolovavanja, napredovanja, menadžerskih pozicija samo zato što verujemo da će nam to otežati da imamo dobar porodični život. Mnogo je lakše odustati od posla kada nas ne ispunjava.

Ako imate dete bolje bi bilo da je posao na koji treba da se vratite zaista dobar, da menjate nešto i da je važan, jer je jako teško razdvojiti se od deteta.

Desi se da stvari koje smo radile da bismo zapravo mogle da balansiramo između karijere i porodice budu zapravo stvari koje učine da napustimo posao. Ironično, zar ne?

“Ne idite pre nego što zaista odete” odnosi se na to da sve vreme “držite nogu na gasu” dok ne dođe vreme da zapravo odete na porodiljsko.

Žene retko donesu jednu veliku odluku da napuste tržište rada. Umesto toga, prave veći broj manjih odluka usput, praveći ustupke i žrtve koje veruju da su neophodne da bi imale porodicu. Od svih načina na koje se žene povlače, najviše se prožima upravo ovaj u podnaslovu.

Nakon roditeljstva, 74% žena se vrati na posao, a tek 40% njih na pozicije sa punim radnim vremenom. Utvrđeno je i da najviše od posla odustaju žene čiji muževi zarađuju najmanje i one čiji zarađuju najviše.

Partnerstvo je pola-pola

Ukoliko i žena i muškarac rade puno radno vreme, žena radi 2 puta više po kući od muškarca i 3 puta više se brine o deci, a samo 9% ovih parova kaže da podjednako dele kućne i porodične obaveze.

Izuzetno je važno razgovarati sa partnerom od početka o očekivanjima i podeli posla. I to ne generalno, već što je konkretnije moguće.

Kako se žene više osnažuju na poslu, muškarci moraju biti više osnaženi u kući. Videla sam veliki broj žena koje obeshrabruju svoje muževe u obavljanju svog dela posla bivajući prekritične ili željne kontrole.

Treba da pustimo muškarce da rade i da greše. Ako želimo da budemo jednaki, moramo i njih tretirati tako i imati strpljenja.

Jednak partnerski odnos je ključan. Od 28 žena koje su vodile kompanije sa Fortune500 liste, 26 je bilo udato i većina je naglašavala da ne bi uspele da dođu tu gde jesu bez podrške i pomoći muža. Isto je i obrnuto — 60% žena koje su napuštale posao navelo je muža kao kritičan faktor za donošenje te odluke, pre svega kroz neučestvovanje u kućnim i porodičnim obavezama.

Osim toga, istraživanja pokazuju da se tenzija u braku smanjuje kada se i muškarci uključuju u kućne poslove — usled rasterećenosti žene i stopa razvoda opada. Takođe, ako oba partnera privređuju, a pogotovo ako zarađuju isto i rade na istim pozicijama razvode se u 50% manje slučajeva od proseka.

Mit “Postizati sve”

Možda i najveća zamka za žene, kako to Šeril vidi, je fraza “imati/postizati sve” i treba je gledati kao mit. Možda umesto pitanja “Možemo li imati sve?” treba da postavimo “Možemo li da uradimo sve?” i da se pomirimo sa tim da ne možemo.

Svi pravimo konstantno izbore između porodice i posla, vežbanja i odmaranja, oslobađanje vremena za druge naspram onog za sebe i sl. Tako i biti roditelj sa sobom nosi mnoga prilagođavanja, kompromise i žrtve svaki dan.

Koje je najneljubaznije pitanje za ženu? “Koliko imaš godina?”, “Koliko imaš kila?”, “Kada ste ti i tvoja sestra bliznakinja same sa Hjuom Hefnerom da li morate da se pretvarate da ste lezbejke?”

Ne, najgore pitanje je “Kako balansiraš sve to?” Ljudi me konstantno pitaju sa osuđivačkim pogledom u očima. “Upropaštavaš sve, zar ne?” je ono što mi njihove oči govore. — Tina Fej, glumica

Perfekcionizam je neprijatelj žena i moramo da ga se rešimo. Superžena koju promovišu ženski pokreti ne postoji. Ne možemo postići sve i ne može sve biti savršeno. Treba da prihvatimo mantru “Urađeno je bolje nego savršeno”.

Balansiranje posla i porodice nije jednostavno, ali svako zdravo okruženje i dobro postavljanje prema odnosu bi trebalo da vodi do toga da je moguće. Fokusiranje na efikasnost i efektivnost na oba fronta vodi boljim rezultatima.

Međutim, zanimljiv je i problem žena koje nemaju decu i osećaju se da njihov privatni život “niko ne shvata ozbiljno”.

Moje kolege treba da shvate da ja treba da odem na žurku večeras i da je to isto legitimno kao i fudbalska utakmica njihove dece, jer odlazak na žurku je jedini način na koji i ja mogu da upoznam nekoga, osnujem porodicu, pa da i ja mogu da idem na utakmicu jednog dana. — neudata uspešna poslovna žena

I to je ono što je upravo problem — mi žene smo se izborile za mogućnost izbora, ali ne i pravo na njega, a sigurno je da nikada nećemo biti sto posto sigurne u onaj koji smo donele.

Šta možemo brzo da uradimo:

Da ne bude da je ovo samo još jedan od onih tekstova u kojima se žalimo na stanje i ostajemo na tome, Šeril u svojoj knjizi navodi i konkretne savete i primere za prevazilaženje i “varanje” nekorektnih društvenih očekivanja. Neke od njih sam izvukla:

1. Da sednemo za sto — Prigrabimo svoje uspehe i gradimo se dalje na njima. Ako smo pozvane da učestvujemo na nekom sastanku, donošenju odluka, konferenciji, nemojmo pasivno posmatrati. Naše mišljenje je vredno i treba da se čuje.
2. Hvalimo sebe — Iako istraživanja pokazuju da žene koje se hvale ne prolaze dobro, ni one koje to ne rade ne bivaju nagrađene kao što zaslužuju. Istraživanja ukazuju na  jedan mali hak, dok ne dovedemo sistem u ravnotežu, a to je da o svojim uspesima uvek govorimo u množini. Samo treba da JA zamenimo sa MI.
3. Tražimo ono što smo zaslužile (povišicu, unapređenje, veći budžet, itd.) —  Svet nije meritokratski uređen još uvek, te često moramo da pitamo da bismo nešto dobile. Pokazalo se da u tim situacijama bolje prolazimo ako navodimo podršku nekog na istom ili nivou iznad nas, ili se pozivamo na neke društvene standarde ili istraživanja.
4. Težimo unapređenju, ali budimo zadovoljne sobom — Pravljenje planova i identifikovanje polja za samounapređenje je super stvar, ali ne treba u tome da zaboravimo da budemo ponosne na svoja dosadašnja postignuća. Ne treba da “sednemo za sto” tek kada postignemo sebi zadate ciljeve, već da prihvatimo da smo već vredne.
5. Ne idemo pre nego što zaista odemo — Ne odustajmo od napredovanja samo zato što nam se možda neće uklopiti u budući porodični život, o tome ćemo razmišljati kada budemo imale porodicu. Teško je ostaviti svoje dete, a još teže ako je posao na koji se vraćamo nedovoljno izazovan.
6. Birajmo partnera koji vidi našu vrednost i gradimo jednak odnos sa njim — Koga izaberemo za partnera znatno utiče na sve naše naredne odluke. Izaberimo nekoga ko će nam biti podrška, kako u poslovnim, tako i porodičnim poduhvatima. Parovi koji su na sličnim nivoima poslovnih uspeha i koji dele kućne obaveze su srećniji i u 50% slučajeva  se manje razvode.
7. Uvek ćemo nešto morati bar malo da žrtvujemo — Ne postoji osoba koja je postigla sve i ne treba se zavaravati da ćemo to biti mi. Svaki izbor ima posledice i moramo naučiti da se nosimo sa njima. Treba da izaberemo ono što mi zaista želimo, a ne ono što nam društvo nameće. Jer, zapravo, štagod da izaberemo neko će nas osuđivati.
8. Budimo podrška jedna drugoj — Kako se više penjemo na lestvici, sve nas je manje i trebalo bi da jedna drugu podržavamo — delimo savete, pomažemo, podržavamo i hvalimo (još bolje od toga da sami sebe hvalimo je da to rade drugi) itd. Ne baš omiljeni lik u srpskoj političkoj sceni, Medlin Olbrajt je jednom rekla: “Postoji posebno mesto u paklu za žene koje ne podržavaju druge žene”.
9. Hajde da pričamo o ovome i učinimo društvo jednakim mestom za sve, bez obzira na pol i rod.

Muškarci, šta je ono što vi možete da učinite?

1. Da se osvestite da postoji diskriminacija i da je ona toliko duboko usađena u našem društvu da je retko nismo ni svesni.

Hajde da pričamo o ovome

Šta je ono što možemo da uradimo povodom ovog problema, da težimo dugoročnoj jednakosti?

Šeril to radi pisanjem ove knjige, pričanjem i vođenjem sopstvenim primerom. Ja sam počela sa ovim tekstom (i nekoliko pre njega). Startit to radi pisanjem o uspešnim ženama i organizovanjem razgovora na ovu temu na različitim događajima. Ubuduće možete od nas očekivati još tekstova na ovu temu, a nadamo se da će i neke od vas biti autorke pokojeg.

Žene mogu mnogo da urade jedna za drugu samo razgovorom o ovome, deljenjem iskustava, podrškom — i to je ono gde treba da se usmerimo. Hajde da to organizujemo.

Pozivam vas da nam se pridružite na LeanInSerbia grupi ili  mi se javite na [email protected] ako želite na drugačiji način da se uključite, a ja ću gledati da što pre pronađem lokaciju i zakažem termin za prvo okupljanje.