Da li smo navučeni na mobilne telefone ili samo patimo za društvenom interakcijom?

Možemo da se pretvarmo, ali vrlo, vrlo je verovatno da gotovo svi svakodnevno opsesivno proveravamo svoj telefon. Po nekim statistikama prosečan korisnik proveri telefon 85 puta dnevno. Zbog toga se neprestano postavljaju pitanja o vezi koju imamo sa pametnim telefonima, a jedan od najčešćih razloga za brigu je da li nas nove tehnologije otuđuju.

Umesto toga, istraživanje koje su u prvoj polovini godine objavili naučnici sa kanadskog Univerziteta Makgil govori da nas pametni telefoni čine hiperdruštvenim, do čega su došli posmatranjem pametne tehnologije kroz prizmu evolucije.

Jedan od autora istraživanja, kognitivni antropolog Semjual Vesjer pojačanu društvenu interakciju objašnjava kroz evoluiranje želje da vidimo i posmatramo druge, ali i da sami budemo viđeni i posmatrani. On naviku da svako malo proveravamo telefone vidi kao posledicu evolucije u okviru koje smo postali društvena bića koja se oslanjaju na druge pri formiranju onoga što se percipira kao prihvatljivo ponašanje.

Ako vam ovo ne zvuči kao iznenađenje, to je verovatno zbog toga što su ljudi i pre pojave Facebooka i Instagrama tražili društvo i potvrdu drugih. Razlika je u tome što danas imamo tehnologiju uz pomoć koje možemo da proširimo krug ljudi koje poznajemo i uključimo se u druge zajednice. Jer, tako nam je prirodno.

Drugim rečima, funkcije koje obavljaju pametni telefoni blisko su povezane sa željom da se povežemo s drugima. Tako posmatran, ovaj fenomen predstavlja nešto što je već viđeno.

S obzirom na to vrlo je slikovita paralela koju su istraživači napravili sa neumerenošću u hrani i piću. Naime, pošto je ljudima postindustrijskog sveta u velikoj meri hrana lako dostupna, evolutivni razlozi uslovili su i prekomernu želju za šećerima i mastima koji dovode do gojaznosti, dijabetesa, srčanih oboljenja…

Na ovom mestu je jasno da pomenuto istraživanje ipak ne govori da zavisnost nije moguća ili da nije štetna, već da iz nečega što ne odstupa od normalnog može da nastane opsesivno ponašanje. Razlog za to je prekomerno aktiviranje sistema nagrađivanja u našem mozgu. Mozak percipira sve one video sadržaje, lajkove, tvitove, statuse, vesti i sl. kao nagrade koje dolaze s dozom dopamina. A tu je i uspešno izbegavanje neprijatnih situacija (npr. gledanje u telefon pri izbegavanju susretanja pogleda sa nekim ko priča sam sa sobom u prevozu). Prvo se povezuje sa postizanjem zadovoljstva, a drugo sa oslobađanjem od stresa.

Odnosno, u određenoj meri postoji problem sa korišćenjem pametnih telefona i namerom tehnoloških kompanija da nas navuku na njih. Retko ko može da ospori da nam upotreba telefona pruža osećaj produktivnosti, drži nas u neizvesnosti (stalno očekivanje notifikacije), zbog nje smo „srećni” (smejanje klipovima je pozitivan posticaj koji nas dovodi do toga da ponovo odemo na npr. 9gag, ali to ne znači da nas čini zbilja srećnim), ona nam pomaže da izbegnemo neprijatne situacije (pretvaranje da razgovaramo preko telefona da ne bismo zastali da porazgovaramo s poznanikom na ulici je vrsta negativnog podsticaja), pisana komunikacija koju omogućava ostavlja trag (moderna verzija čuvanja pisama) i pogodna je za one koji se lakše izražavaju pisanim putem (svako je bar jednom pomislio „Ne mogu da ga/je zovem, poslaću mejl”).

Sve ovo uzrokuje da se nivo dopamina u našem mozgu poveća, a razne stručnjake da govore o sindromu zavisnosti, bihevioralnoj zavisnosti ili opsesivnom ponašanju uzrokovanom upotrebom pametnih telefona. (Zavisnost uglavnom dovodi do ozbiljne mentalne disfunkcionalnosti, što sa telefonima nije slučaj.)

Pri tome se nikako ne radi o razvijanju veze sa uređajem već sa njegovim funkcijama — društvene mreže, igre, onlajn kockanje… Još u doba kada je trebalo da aplikacije postanu ono što jesu danas, radeći domaće zadatke na temu „Napravi aplikaciju i navedi ljude da je koriste” grupa studenata sa Stanforda poznata kao „Facebook klasa” razvijala je tehnike koje su aplikacije i gedžete učinile zaraznim i postavila standard za Silicijumsku dolinu. Po bihejvioralnom modelu profesora ovog kursa, B. Dž. Foga, ljudi delaju kada motivacija, okidač za ponašanje i sposobnost streme istom cilju, što sasvim lepo odgovara na pitanje kako navesti ljude da se vraćaju nekoj aplikaciji.  

Vremenom je došlo do toga da su kompanije počele da razvijaju svoje aplikacije tako da one simuliraju društvene interakcije. Odavno ne koristimo telefon samo za direktne pozive i dopisivanje, već nas sada Facebook obaveštava da će taj i taj biti na tom i tom događaju. A ovo drugo nije tek simulacija zbog koje ne ispuštamo telefone iz ruku, već i priličan apsurd ako znamo da su push notifikacije nastale 2003. godine na BlackBerry telefonima kako bi ljudi manje proveravaili telefon. Tada je kompanija uvela notifikacije za mejlove da korisnici ne bi stalno proveravali da li je stigao odgovor.

Međutim, da li ima smisla okriviti pametne telefone i tehnološke kompanije za naše loše navike? Ne baš.

Bilo bi naivno da mislimo da prosečan savremen čovek može da funkcioniše bez telefona. Multitasking i dostupnost su poželjni u profesionalnom svetu, a u nerazvijenijim zemljama telefoni su pojedincima često jedini način povezivanja na internet.

Jednako je naivno smatrati da će proizvodi koju su dizajnirani tako da stvaraju zavisnost da se promene preko noći. Biznis modeli koji se temelje na tome da korisnici provedu što više vremena na pametnim telefonima i donose zarade su motivacija za kompanije. A ako je naš cilj da racionalnije koristimo telefone, treba da nađemo motivaciju da ih ne unosimo u npr. spavaće sobe. (Nadamo se da ne čitate Startit blog u spavaćoj sobi.)

U isto vreme, činjenicu da nam je telefon potreban za svakodnevo funkcionisanje lako možemo da iskoristimo kao opravdanje za lošu naviku. U tom smislu, uverenje naučnika s početka teksta jeste da možemo lakše da se borimo protiv opsesivnog ponašanja ako znamo pravi uzrok.