Da li je u državi bez garancije pravde i drugih sistemskih servisa moguć porez koji građani žele da plate?

Delimo sa vama autorski članak Petra Čekerevca, izvršnog menadžera Libertarijanskog kluba (Libek) i suosnivača portala Talas.rs. Tema je vezana za diskurs često prisutan u IT krugovima ovih dana, gde promena sistema oporezivanja vodi do preispitivanja vrednosti državnih usluga.

Da li je u državi bez garancije pravde i drugih sistemskih servisa moguć porez koji građani žele da plate?

Delimo sa vama autorski članak Petra Čekerevca, izvršnog menadžera Libertarijanskog kluba (Libek) i suosnivača portala Talas.rs. Tema je vezana za diskurs često prisutan u IT krugovima ovih dana, gde promena sistema oporezivanja vodi do preispitivanja vrednosti državnih usluga.

U svakoj državi na svetu, čak i onim najsređenijim, postoji manji ili veći broj građana koji se ne slažu sa visinom poreza u toj zemlji ili opravdanošću plaćanja poreza. U državama koje nisu sređene i gde usluge koje država pruža ne funkcionišu kako bi građani želeli, pitanje ima li uopšte smisla plaćati porez ima i dublje utemeljenje. Ovo pitanje postavlja i dosta ljudi koje lično znam u Srbiji, naročito onih koji svoj novac zarađuju radom za strane klijente – njihovi prihodi ne zavise od Srbije u velikoj meri, oni ne računaju na penzioni sistem, imaju veliki problem sa korupcijom, ne veruju zdravstvenom i razočarani su u efikasnost državne uprave, bez obzira na vlast u datom trenutku.

Tri viđenja poreza

Neki od čestih odgovora na pitanje opravdanosti poreza se, u teoriji, mogu svrstati u tri grupe. Prva, koja kaže da je porez cena života u civilizovanom društvu, i kao takav, neka vrsta moralne obaveze svakog građanina. Ova škola mišljenja kaže – ako koristiš državni put, obrazovni i zdravstveni, te penzioni sistem, vojsku, policiju i sud, onda to moraš i da platiš.

Druga grupa mišljenja nešto je blaža i vodi se realističnim pogledom na svet – da, tačno je da ni najuspešnije države možda ne rade savršeno, ali s druge strane, potrebni su nam servisi koje država pruža – bilo da se radi o vojsci i policiji, bilo da se radi o zdravstvu, socijalnom osiguranju. Ovaj pristup porez posmatra kao nužno zlo – nije idealno, ali ćuti i plaćaj, ili ako imaš opciju, idi gde je bolje, pa ćuti i plaćaj tamo.

Treća grupa ima stav da je porez jednostavno neka vrsta pljačke. Argument ove grupe je da nas niko nije pitao da li želimo da koristimo određene usluge države, a da čak i ako ih koristimo, često nemamo bilo kakav izbor da li i koje servise želimo da koristimo, niti bilo kakav uticaj na njihov kvalitet ili način na koji će se naš novac trošiti. Za ovu grupu ljudi čak ni glasanje na izborima ne predstavlja uticaj, već samo masku kojom se opravdava uzimanje novca od ljudi i njegovo trošenje prema nahođenju političara.

Ko je u pravu?

Postavlja se pitanje kako hladne glave pristupiti opravdanosti plaćanja poreza u državi koja gotovo svakodnevno pokazuje da ga ne zaslužuje – državi regulatornih okvira koji sputavaju građane, državi koja novac jednih kroz subvencije daje drugima, državi čije je školstvo ništa posebno, a čijem zdravstvu građani ne veruju. Državi čijim putevima građani nisu zadovoljni, državi gde sudski procesi traju predugo, i gde garancija pravde ne postoji. Državi čija carina forsirano zadržava robu i globi građane. I državi gde građani nemaju poverenje u institucije i gde se korupcija percipira kao jedan od glavnih problema.

Komplikovano je zastupati stav da je plaćanje poreza pitanje morala. Jednostavno, mi nemamo izbor, niti veliki uticaj na to koje ćemo državne usluge koristiti, niti na to kako se naš novac raspoređuje i koristi. U velikom broju slučajeva je izbor između plaćanja poreza i kazne, a ako se govori o takvom izboru, teško je držati lekcije o moralu. Uz to, mnoge usluge koje država nudi su veštački monopolizovane od strane države, a izbor građanima je uskraćen.

U mnogim razvijenim zemljama sveta, a i u Srbiji, nisu nečuveni primeri privatnih obdaništa, osnovnih i srednjih škola i fakulteta – a mnoge od ovih privatnih institucija i sistema u kojima postoji konkurencija ili dominacija privatnog sektora u stvari spadaju u jedne od najuspešnijih u svetu. Postoje zemlje u kojima je zdravstvo gotovo u potpunosti privatno, kao i zemlje sa potpuno privatnim avio prevozom, sa privatnim železnicama, telekomunikacijama, a čak postoje primeri i privatnog gradskog prevoza u istoriji i međunarodnoj praksi. Postoje države koje ne daju subvencije, čak ni za poljoprivredu. U oblastima u kojima ne samo teoretski, već i dokazano, privatni sektor uspešno nudi usluge, uopšte nema potrebe za angažovanjem države, odnosno, ni za ubiranjem poreza za ovakve usluge.

Kada bi im bio dat izbor, mnogi građani Srbije odrekli bi se državnih usluga zarad privatnih u mnogim oblastima. Mnoge civilizovane zemlje imaju države koje pružaju daleko manji broj usluga od Srbije, jer ostale radi privatni sektor. To ih ne čini manje civilizovanim. Naprotiv, često su ove države daleko razvijenije i nude viši kvalitet usluga.

Jedna stvar je, dakle, jasna. Ne možemo nametati moralnu krivicu ljudima koji postavljaju pitanje da li korumpirana i nepouzdana država koja nudi loše usluge treba da traži dodatni novac od građana. Ne postoji ništa nemoralno u odgovornom pristupanju sopstvenom novcu i insistiranju na izboru i transparentnosti.

Što se Srbije tiče, postoje indicije da građani ne veruju da se njihov novac troši pametno. Iako postoji još prostora za istraživanje, u istraživanju javnog mnjenja koje je Libek sproveo među studentima 2018. godine oko 62% studenata je odgovorilo da porez smatra ili krađom ili nužnim zlom. Iako je pitanje postavljeno uopšteno, ono je doneto u kontekstu sistema države Srbije i kao takvo govori dosta o percepciji ispitanika.

Šta ovo znači za sve nas?

Ako iz debate uklonimo osećaj moralne krivice, pitanje postaje veoma praktično pitanje. Građani su ostavljeni sa tri konkretna izbora – da nastave da plaćaju porez koji plaćaju; da „glasaju nogama“, odnosno presele se u državu čiji sistem im više odgovara; ili se okrenu često nelegalnim i opskurnim načinima izbegavanja poreza – što svakako nije situacija koja je optimalna bilo za državu bilo za građane koji bi se na to odlučili.

Šta bi država mogla da uradi?

Lično sam pristalica konstruktivnog pristupa. Umesto jednostavnog kritikovanja, potrebno je ponuditi i neke odgovore. Većina građana nije zadovoljno uslugama države, a i država često ima problem sa prikupljanjem poreza. Ovo stanje stvari nije problem određene vlasti, već situacija do koje je došlo nagomilanim lošim odlukama različitih vlasti tokom istorije. Pitanje koje se može postaviti je „Šta je ono što bi država mogla da uradi da od građana ne pravi emigrante ili poreske prestupnike?“.

Vlast koja želi da menja pristup bi trebalo da se okrene suštinskom razmotavanju ovog čvora i ugleda na uspešne primere iz sveta. Iz pozicije države, jedini održiv način da građane privolite da u većoj meri plaćaju porez nisu prisila, inspekcije i pretnje, već vraćanje poverenja u državne institucije i podizanje kvaliteta usluga. Načini da se ovo uradi su posebna tema, a svaki od njih zaslužuje bar jedan poseban tekst. Ali ako se ugledamo na neke međunarodne prakse možemo uočiti pravilnosti i odrediti smer za dalje razmišljanje.

Prva i osnovna stvar je povratiti poverenje u institucije i osećaj da pred zakonom nema privilegovanih. Ovo znači da sudovi moraju da budu efikasni i da građani pred njima imaju jednak tretman.

Druga stvar je bolji fokus države na osnovne usluge koje treba da nudi (vojska, policija, sudstvo, javna uprava), a prepuštanje ostalih privatnom sektoru. Ovim bi se sa jedne strane podigao kvalitet usluga, a sa druge strane građanima dao izbor i smanjilo nezadovoljstvo.

Treća stvar je smanjenje visine poreza, jer su građani skloniji da više plaćaju poreze koji su niži. Mnoge države upravo su smanjenjem poreza povećale iznos novca koji uberu kroz porez.

Četvrta stvar je privatizacija svih preduzeća, imovine i usluga koje se mogu prepustiti privatnom sektoru. Ovim bi se obezbedio značajan novac (više milijardi EUR) za ulaganje države u stvari do kojih je građanima zaista stalo i koje bi stvorile bolji privredni ambijent i potencijalno oslobodio dodatni prostor za smanjenje poreza.

Sa ovakvim merama, ne samo da bi građani bili spremniji da porez plaćaju, već bi i sam „kolač“ privrede znatno brže rastao, povećavajući bogatstvo građana.

Ukoliko bi se ovi smerovi postavili kao strateški, Srbija bi mogla da krene stopama razvijenih zemalja poput Holandije, Švajcarske ili Hong Konga, u kojima ljudi žele da ostanu i gde problem sa naplatom poreza nije toliko veliki. A svaki korak bliže tome za Srbiju bi bio veliki korak.

Predstavljamo poslodavca
SAP-157x157-1.png

SAP

SAP je globalni lider koji se bavi razvojem cloud rešenja za prodajne i marketing timove, kao i cloud rešenja za on-line učenje.

SAP se bavi razvojem cloud rešenja za prodajne i marketing timove, kao i cloud rešenja za on-line učenje. Preko 4.800 organizacija u svim industrijama oslanjaju se na SAP rešenja u optimizaciji lead to money procesa, kako bi sklopili više dogovora za više novca, u rekordnom roku.

Petar Čekerevac

  • Wednesday, 22. January 2020.

    Lep tekst ali zaboravili ste najbitnije.
    ISPITIVANJE POREKLA IMOVINE SVIH DRŽAVLJANA SRBIJE i oduzimanje sve imovine od tih osoba i njihovih porodica ukoliko se utvrdi da nisu platili porez ili ne mogu da objasne poreklo imovine.
    Takodje, porez svim crkvama jer su one tajodje privatne firme samo se tako trenutno ne vode, advokatima, taksistima, estradnim umetnicima i ostalima.
    Tek kada se bude vratio u Srbiju državi i njenim gradjanima pokradeni, utajeni i oprani novac i imovina od svih političara, tajkuna i ostalih lopovskih ološa koji su u proteklih 20 godina preko offshore kompanija izneli preko 100 milijardi evra možemo pričati o bilo kakvom plaćanju poreza.

    Do tada možete svi da se slikate sa bilo kakvim inicijativama da se plaća porez.

    Ili će zakoni i pravda biti jednaki za sve ili ga neće ni biti.

    Naučite to već jednom.
    Nismo ovce i ne možete nam više plasirati te priče sredjivanja Srbije bez da se pohapse svi koji su utajili milione.

    Do tada ćemo samo širiti istinu o svima njima i objašnjavati svim gradjanima Srbije načine kako su to oni nekažnjeno činili i kako i oni mogu “legalno jer je sve po zakonu” da naprave svoje offshore kompanije i ne plaćaju poreze.

    Žalim slučaj, ali ostaćete bez kompletnog poreza jer štitite najveće lopovčine gospodo političari.

  • Wednesday, 22. January 2020.

    Proble je sto kod nas kad se nesto privatizuje ono ne postane bolje, kao u drugim zemljama, nego gore. Pogledajte na primer fakultete. U Americi su privatni fakulteti stvar prestiza i cak i ako platis nije sigurno da ces ga zavrsiti. A kod nas ljudi smatraju da ako si platio da onda moraju i da te puste da diplomiras kakav kod da si student. I tako jos milion primera.

  • Wednesday, 22. January 2020.

    Privatno zdravstvo uz odustvo drzave postoji samo u nekim zemljama, i u tim zemljama postoji problem nemogucnosti zdravstvenog osiguranja ranjivih grupa. Nije ni cudno da cela porodica bankrotira zbog lecenja raka jednog clana. UK, FR, DE i prakticno sve zemlje EU se oslanjaju na drzavni zdravstveni sistem. Takodje, sa srecom s privatnim skolstvom… Ovo je tekst koji je “loaded” agendom. Nekim ljudima je bolje da manje placaju i da puste niz vodu neke javne usluge. Ne slazem se, i moji interes se kosi s interesom autora.

  • Šta ti je na umu?
    Dodaj komentar · Pravila diskusije

  • 14.000 ljudi je već prijavljeno

    na naš nedeljni bilten sa glavnim informacijama sa srpske tech scene, prijavi se i ti.

    Startit je pokret koji implementira tim ljudi organizovanih u social enterprise organizacije među kojima je primarno udruženje građana SEE ICT. 

    Unesite termine za pretragu