Čitanje nedeljom sa Rodoljubom Petrovićem

Za ovaj (produženi) vikend vam donosimo preporuke našeg dragog prijatelja Rodoljuba Petrovića, inženjera iz Beograda koji je u svojoj bogatoj karijeri pravio i vodio niz dev timova u Ljubljani, o čemu je nedavno pričao i polaznicima Startap Akademije, a uskoro ćemo na Startitu preneti još njegovih lekcija i iskustava iz ove oblasti.

“Patterns of Enterprise Application Architecture”

U sintaksu se zaljubiš ali arhitekturu oženiš. Najvažniji design patterni (šabloni?) sa kojima sam se sretao u različitim programskim jezicima, opisani su u ovoj legendarnoj knjizi od Fowlera.

“Peopleware” & “The Mythical Man-Month”

Što reče skoro Tim Bray, za najveću količinu nesreće na ovom svetu zapravo je odgovoran loš menadžment. Mnoge su knjige napisane na tu temu ali ove dve imaju status legende i na mojoj su karijeri ostavile dubok trag.

Peopleware, od DeMarca i Listera, bazira se na decenijama iskustva većeg broja timova i govori o tome zašto su najveći izazovi projektnog menadžmenta zapravo sociološki, a ne tehnološki.

TMMM od Brooksa gradi na njegovom iskustvu sa IBM-a i izvor je možda najveće istine o softverskim projekatima, poznatije kao Brooksov zakon: “Dodavanje ljudi na projekat, koji već kasni, imaće za posledicu još veće kašnjenje”.

“How Netflix reinvented HR”

Najbolju stvar, koju sam ikada pročitao na temu menadžmenta ljudi, koja me je definitivno promenila zauvek, napisala je Patty McCord, nekadašnja šefica HR na Netflixu.

Članak se nadovezuje na internu prezentaciju o HR filozofiji Netflixa, čiji su autori Patty i CEO, Reed Hastings. Pre par godina je ta “procurela” prezentacija praktično objasnila značenje reči “kultura” u kontekstu organizacije. Sheryl Sandberg ju je nazvala “jedan od najvažnijih dokumenata, koji je ikada izašao iz Silikonske Doline”, a mnoge moderne HR ideje kao npr. neograničeni godišnji odmor, poveravanje brige o troškovima zaposlenima, kao i genralno smanjivanje procesa čak i u većim organizacijama, uglavnom proističe odatle.

“Getting Real” & “Rework”

Jason Fried, DHH i ostali dobri ljudi iza institucije 37Signals su, što se mene tiče, sa ove dve knjige definisali product management. Lako se čitaju, a još lakše se je složiti sa napisanim. Ali primeniti ih u praksi, po mom iskustvu, mogu samo principijelni i hrabri ljudi.

Bret Victor

Šta god ovaj genije napiše, nacrta, isprogramira ili izusti, treba neodložno konzumirati. Kad god ti se učini da naša industrija sjajno napreduje, da stvari ne bi mogle biti bolje i da ništa ne uzimamo zdravo za gotovo, daj Bretu šansu da te razuveri. Uglavnom na spektakularan način.

“Hatching Twitter”

Ova priča o osnivanju i rastu Twittera mi je do kraja razbila mladalački idealizam, koji sam imao u vezi startupa. Zajedno sa Jobsovom biografijom, koju sam pročitao pre toga, takođe mi je poprilično redefinisala značenje reči “uspeh”.

“Volim startupe jer tamo nema politike”, govorio sam nekada, svakako pre nego što sam pročitao ovu knjigu.

“Raising An Emotionally Intelligent Child”

Ne volim da mi se previše soli pamet na temu roditeljstva ali ovu sam knjigu pročitao slučajno i moram da priznam da je ostavila jak utisak. Emotivna zatvorenost prema detetu ključni je greh loših roditelja.

“Majstor i Margarita”

Pre par godina mi je žena rekla da se kroz život ne sme proći bez da bi se pročitalo “Majstora i Margaritu” od Bulgakova. Od tada je ovaj ruski klasik ušao u kategorije: “knjige, koje čitam samo u avionu”, kao i “knjige, koje posedujem samo u analognom formatu” jer takođe spadaju i u: “knjige, koje iz nekog razloga mogu da čitam samo na srpskom”. Nakon par godina, skoro sam je završio. Iako na moju žalost nisam preterano odan ovakvom tipu štiva, toplo je preporučujem. Nije nalik drugim ruskim klasicima, između ostalog i zato što sadrži magiju, kao i preuveličane mačke, koje govore.

“Odakle sam bila više nisam” i blog Dejana Tiaga Stankovića

Blog Dejana Tiaga Stankovića, prevodioca i pisca, koji već dugo živi i radi u Lisabonu, počeo sam da pratim nakon mog preseljenja u Sloveniju pre otprilike 10 godina. Za razliku od većine drugih blogera, koji su standardno kukali nad politikom, on je uglavnom objavljivao vrlo emotivne i brzo ali vešto napisane kratke priče. Pre par godina je neke od tih priča dopunio, preradio i sastavio sjajnu zbirku.

Jedna od priča, koje se nisu našle u knjizi, je “Ovih noći sanjam na srpskom”. Jedini put kada sam zaplakao nakon čitanja bloga bio je nakon čitanja ove priče o poseti Beogradu nekoga, ko je tu rođen i proveo mladost, a zatim otišao i svoj život izgradio negde drugde, nesvestan koliko vreme brzo prolazi, koliko se i sam promenio i koliko mu taj deo života u Beogradu sada deluje daleko i nedodirljivo.