IT Industrija
🔥 Najčitanije
🔥 Najčitanije
Saveti za pravljenje uspešnog pitch-decka.
Nakon objave da je CaseTrek dobio svoju prvu seed investiciju za svega dva meseca rada na konceptu, počeli smo dobijati pitanja u pogledu koraka koje smo preduzimali na tom putu. Upravo ta pitanja su i povod za ovaj članak, (za početak jedan, kasnije će ih, nadamo se, biti više).
Pre nego što nastavite da čitate, molim vas da ništa od napisanog ne uzimate kao dogmu ili neki full-proof recept kojim ćete se voditi u vašem radu. Uzmite ovaj tekst kao ono što jeste – naša dosadašnja iskustva koja vam (možda) mogu biti od pomoći.
Siguran sam da je do sada svima jasna uloga i značaj pitch deck-a. Stoga ću preskočiti svu priču oko toga šta je to i čemu služi i prosto vam pokazati ono što smo mi imali prilikom traženja investicije. Možete videti verziju sa originalnim slajdovima kao i verziju gde su oni pozicionirani u gornjem desnom uglu, uz po koji komentar za svaki od njih.
Napomena – pojedini slajdovi su cenzurisani, i to: a) slajdovi sa svedočanstvima radi zaštite privatnosti naših uticajnih testera; b) slajdovi sa našim inicijalnim skicama (jer verujemo da oni i nisu fokus ove priče, a i dosta smo izmenjali koncepciju u međuvremenu).
Verzija sa komentarima
Na prvi slajd primenite dobru praksu koja važi za landing page. Prvi slajd treba da bude što jednostavniji i sa jednom ključnom porukom – a to je vaš elevator pitch. Ja ovde nikada ne bih pisao ništa o sebi, niti ostavljao kontakt podatke. Budimo iskreni – nikoga nije briga za nas dok ne pokažemo koliko vredimo.
Dakle, iskoristite ovo vreme i vizuelno prenesite poruku koju bi inače morali usmeno da objašnjavate (“a šta vi zapravo radite?”).
Broj slajdova neka vam se vrti oko 15. Uspevao sam da ispitchujem i 25 slajdova u 3 minuta, ali to je more informacija za koje vam treba da jako brzo govorite (imate 3 minuta na raspolaganju). Time rizikujete da ključne informacije prosto mimoiđu vašu publiku.
Imajte što manje teksta na slajdovima, sa jako velikim fontom (ja volim da koristim font size 28-44 na svojim prezentacijama). Kada prvi put napišete rečenicu na slajdu, vratite se i pročitajte još barem tri puta. Iznenadićete se koliko je moguće smanjiti broj reči na ovaj način.
Ne ustručavajte se da me pitate bilo šta što vas zanima na ovu temu. Slobodno pucajte u komentarima, ili me potražite na tviteru, biće mi jako drago ako mogu da budem od pomoći.
Objavio/la članak.
sreda, 3. April, 2013.
Ivan Rašić
nedelja, 14. April, 2013.
@Milan S. → Rekao bih da je početak "svega" ipak došao nešto ranije. Sa problemom sam se susreo 1st-hand, budući da sam radio u advokatskoj kancelariji i u pravnom odeljenju jedne globalne korporacije (koja, uz male aproksimacije, funkcioniše poput kakve adv. kancelarije sa 10ak ljudi). Mnogo je bolji start ako sam imaš iskustvo o problemu. Lično iskustvo je samo početak (tj. ne znači da ako ti sam vidiš nešto kao problem, da je to uistinu i problem tvojim peer-ovima). Rather than that, tvoje lično viđenje problema rađa samo PRETPOSTAVKU da taj problem realno i postoji. Sve pretpostavke treba testirati. Ali, pre nego da se upustiš u testiranje (koje zahteva tvoje resurse, ako ništa drugo a ono vreme), trebaš prvo istražiti tržište, čime ćeš utvrditi da li je čitav poduhvat uopšte i vredan tvog vremena. Dakle, ovo je drugi - jako bitan - korak. Nakon što si, hopefully, potvrdio vrednost rešavanja tog (i dalje pretpostavljenog) problema, upustićeš se u testiranje. Ovde želiš da što više tvojih ciljanih korisnika pogleda ono što radiš (skicu, wireframes, whatever) i da ti kaže da li to ima ikakvog smisla. I, što je najvažnije, da li je za njih taj problem toliko veliki da bi platili za rešavanje istog. Ukoliko dobiješ ovakvu potvrdu od svojih eventualnih korisnika, onda trebaš napraviti plan kako/šta dalje, proveriti da li ti za projekat treba investicija, mentori, networking (praktično utvrdiš koji su ti assets kojima raspolažeš, a gde si u manjku) i onda gledaš kako da taj manjak nadoknadiš. U grubim crtama, to je bio neki put kojim smo mi išli. Ovde je reč o tzv. "Lean" metodi, koja pretpostavlja tačno određen set koraka kako bi svi resursi bili efikasno utrošeni. Waste bi npr. bio ako bi pravio čitav proizvod mesecima pre da ga ikome pokažeš, jer ćeš sigurno zeznuti stvar budući da nisi imao direktan dodir sa svojim korisnicima. Nadam se da je ovo donekle pomoglo. Reč je o temi o kojoj su pisane i čitave knjige, (Eric Ries - The Lean Startup), pa nek ovo posluži kao manja smernica za dalje istraživanje. Naravno, tu sam za dalja pitanja, moždda malo okasnim, ali odgovaram sigurno. Pozdrav & GL!
Milan Stošić
petak, 5. April, 2013.
Ivane, hvala na odgovorima. Generalno, delim tvoje mišljenje po sva 3 pitanja ali sam hteo ipak da čujem tvoje mišljenje. Što se tiče dodatnih pitanja, imam ih još :) Pitanja se tiču samog početka - od inicijalne ideje do prvog predstavljanja javnosti. Naime, na meetupu u Nišu pomenuo si da je početak svega bila komunikacija putem foruma i sličnih mesta gde si se "susreo" sa inicijalnom problematikom i svojim potencijalnim korisnicima. Da li možeš ukratko opisati (makar samo taksativno) koji su bili naredni koraci i u kom trenutku ste prikazali (ukoliko ste prikazali) neki mockup/wireframe/prototip svojim beta testerima ili investitorima?
Ivan Rašić
četvrtak, 4. April, 2013.
@Milan S. → Milane, hvala ti puno na ovim jako dobrim pitanjima. CustDev je široka tema, i definitivno bitna i vredna diskusije. Takođe, hvala ti na sugestiji - preneću sigurno, i sam imam isti problem :) 1) Autentičnost svedočanstava Naravno da je blesavo lako napraviti lažne "testimonials" & get away with it (uslovno rečeno). Ovde ulogu igraju tvoje vrednosti - da li si zaista spreman na tako nešto? Moralne dileme u stranu, čak i ako bi uspeo da zavaraš svoje ivnestitore (što je jako loš start - after all, to su ljudi sa kojima ćeš sarađivati par godina na projektu) konačan efekat toga bi bio da samo zavaravaš sebe i pokušavaš poverovati u iluzije koje si sam stvorio. Ovo je već katastrofalan start za svaki projekat. Ako ne možeš zasnivati svoje odluke na realističnim podacima, projekat je u dubokom problemu i, IMHO, osuđen na propast. Što se nas tiče, za sve podatke koje smo pružili u našoj prezentaciji (uključujući testimonials) imamo realne izvore & reference, u koje naši investitori mogu imati uvid kada god im se to prohte. Međutim, u pravu si kada kažeš da je malo verovatno da će iko proveravati verodostojnost podataka. Investitori se, verujem, vode logikom koju sam maločas opisao - provere o timu koliko je god moguće proveriti, ali na kraju ipak naprave "leap-of-faith" verujući da niko od nas nije neozbiljan u meri da F-up-uje naše day-jobs i druge karijere zarad projekta gde nismo uradili domaći, gde izmišljamo podatke i koji je time, apriori, osuđen na propast. Rečima jednog od naših poznanika: "Guys, this is your business. If you want to f*** it up by not being dedicated enough, go ahead." 2) Privatnost & dozvola za prikazivanje svedočanstava Moja preporuka je da ljude od kojih tražiš komentare na tvoj proizvod izričito pitaš da li im je OK ako biste njihove izjave uključili u sales-pitch. Možeš da dodaš da isti neće biti javno dostupan, već samo zatvorenom krugu ljudi (npr. investitori i sl.). Najbolje je ako imaš izričitu permisiju, i mislim da je sasvim OK to pitati. 3) Pitanje vezano za cenu Mi smo od starta pitali naše testere koliko bi bili spremni da plate za, npr. jedan mesec (ili jednu godinu, koji ćeš period pokriti zavisi od vaše strategije) korišćenja našeg softvera. Mislim da je to sasvim normalno pitanje, koje se možda samo kod nas još uvek smatra nekulturnim. Reakcija je bila sasvim normalna,ljudi su otvoreni da pričaju o tome. Sve su ovo jako sjajna pitanja, ako imaš još kojih, shoot on, tu sam :) Pozdrav & srećno!
Milan Stošić
četvrtak, 4. April, 2013.
Ivane, hvala na deljenju informacije o vašem projektu, nadam se da će imati još više uspeha kada bude lansirana. Mene interesuju neke stvari oko svedočenja (testimonialsa) i tu imam 3 pitanja: 1. Ono što svima prvo pada na pamet jeste koliko su ta svedočenja autentična jer smo nedavno imali i medijski propraćenu priču o "lažnim" mamama i Argeta paštetama, a i nije teško "napraviti" svedočenja u promotivne svrhe (realno, ko će to stvarno da proverava). Mene interesuje Vaše iskustvo/mišljenje kako stranci (partneri iz inostranstva, investitori i sl.) gledaju na to tj. da li i kod njih postoji sumnja da li su svedočenja prava ili oni polaze od činjenice da ste pošteni i da nećete "nameštati" ovakva svedočenja? 2. Druga stvar je kako ste Vi to rešili u svom primeru - da li je potrebno pitati osobu koja je dala takav komentar da to bude i javno prikazano sa imenom i prezimenom te osobe ili ne? 3. Vezano za cenu koju bi platili za korišćenje - da li ste ih Vi eksplicitno pitali koliko bi platili za takvu jednu app ili su to oni sami prokomentarisali (da li se eksplicitno pitajnje možda smatra nekulturnim i koliko su oni voljni da daju realnu procenu)? Generalno, primećujem da ljudi vani nisu toliko "zatvoreni" i nepoverljivi prema drugima kao kod nas i da neke informacije lakše "odaju" nego ljudi u Srbiji, stoga i mojih par pitanja :) Unapred hvala na odgovoru. P.S. Ne bi bilo loše da sugerišete administratoru da doda opciju za prijavu na obaveštenja o odgovorima i novim komentarima na članak da ne bukmarkujemo svaki članak u kome ostavimo komentar :)
Ivan Rašić
sreda, 3. April, 2013.
@Bojan M. → Bojane, sve je moguće (osim drvene peći, rekao bi moj stari), pa i to da autor slajdova ne zna engleski. Takođe je moguće i da je isti bio u jakoj gužvi kada je sastavljao slajdove sa komentarima, pa da mu se i potkrala poneka gramatička greška. Sreća naša te postoja jako fini čitaoci (poput tebe) koji su spremni da nam ukažu na greške. Hvala ti puno što mi pomažeš da postanem bolji u onome što radim. Pozdrav!
Ivan Rašić
sreda, 3. April, 2013.
@Ivan M. → Ivane, u pravu si, ali zavisi i od toga kako shvataš slajdove (Gvozdenova poenta). Ako svaki slajd posmatraš kao zasebno poglavlje u svojoj prezentaciji, onda je i 10 slajdova previše. Naši slajdovi uglavnom imaju malo teksta, pa možemo da vežemo više njih tokom celovite priče. Slajdove sa više teksta (kao svedočanstva npr.) prelazimo tako što sumiramo sve što na njima piše u jednoj vrlo kratkoj rečenici. Fokus treba da je na tebi (govorniku), slajdovi su samo pomoćno sredstvo. Publika treba da oseti tvoju energiju, a to može samo ako se ne osvrćeš i ne čitaš sa slajdova. Slajdovi ne smeju da odvuku pažnju sa tebe. Prema tome (moje iskustvo): 1) što manje teksta na slajdovima (i inače što manje elemenata, grafike, itd.) i 2) know your sh1t.
Bojan Matijevic
sreda, 3. April, 2013.
Da li je moguce da autor slajdova toliko ne zna engleski jezik?
Gvozden
sreda, 3. April, 2013.
Mi smo dosta testirali, i manje nece da skodi, ali ono sto ja volim da naglasim je sledece. Ako slajdove gledas kao na delove recenica, koji se nadovezuju jedan na drugi onda si na pravom putu. Svaki slajd nije posebna prica za sebe nego treba da se uklopi u jednu tecniju pricu i recenice. U tom slucaju 15 slajdova je moguce prredstaviti uz prilicno spor govor koji je Ivan zaista uvezbao sjajno! ;)
Ivan Mojsilović
sreda, 3. April, 2013.
Ne mislis da je 15 slajdova mozda puno?