Ana Ranitović: „Za pokretače biznisa je bitno da imaju strategiju koja ne određuje samo šta hoće da rade, već i šta neće”

Razgovaramo sa Anom Ranitović, istraživačicom, doktorom nauka i preduzetnicom koja je svoje interesovanje prema edukaciji usmerila na razvoj nove digitalne platforme koju je do sada koristilo preko pola miliona ljudi u Srbiji i regionu. Sa Anom smo pričali o njenim karijernim počecima, o inspiraciji za ulazak u svet preduzetništva, i savetima i lekcijama koje bi podelila drugima. 

Diplomirala si sociologiju na Filozofskom fakultetu. Koliki uticaj je formalno obrazovanje imalo na tvoj karijerni put i kako se on razvijao tokom godina?

To su bile prelepe godine u koje bih se rado vratila. Uživala sam na predavanjima fantastičnih profesora, stekla prijatelje za ceo život i oprobala se u raznovrsnim vanfakultetskim aktivnostima. U tom smislu za mene je to iskustvo neprocenjivo. Studijski program je bio osmišljen da nam proširi vidike, nauči nas sistemskom načinu razmišljanja i kritičkom pristupu društvenim pojavama, kao i kako da kompleksne ideje jasno i argumentovano komuniciramo. U svemu što sam radila u daljoj karijeri pokazalo se da su to bile ne samo dragocene već i ključne veštine.

Provela si deo svog života u Engleskoj, kako je do toga došlo i koliko su iskustva koja si tamo stekla bila značajna za pokretanje sopstvenog biznisa?

Kao Chevening i Clarendon stipendista upisala sam prvo master, a potom i doktorske studije iz antropologije na Univerzitetu u Oksfordu. Prvo kao student, a kasnije kao predavač, imala sam privilegiju da se upoznam sa jedinstvenim tutorskim sistemom podučavanja koji se primenjuje na tom univerzitetu s ciljem razvijanja odgovornosti, kreativnosti i sposobnosti argumentacije kod studenata. Umesto da profesor priča, a vi pasivno slušate, student pre svakog tutorijala samostalno prolazi neophodnu literaturu i predaje zadatak koji je tako osmišljen da se može uraditi na više načina. Tokom samog tutorijala dobijate feedback, diskutujete o svom radu sa mentorom i imate priliku da preispitate ili razradite svoje teze. Takav vid rada je personalizovan i prilagođen individualnim sposobnostima i nivou studenta. 

Osim toga, imala sam priliku da učim ili predajem u još pet obrazovnih sistema koji su imali svoje specifičnosti i prednosti. Kada sam razvijala Kampster sistem učenja, to su bili bitni uvidi kojima sam se vodila.

Pre 11 godina suosnovala si udruženje građana iSerbia u kom si bila aktivna do 2017. godine. Kako si došla na tu ideju, kako su se tokom godina menjale potrebe mladih ljudi?

Suosnivači i ja smo jednog dana, kao i mnogih drugih dana, bili na kafi i pričali o svemu što nama kao mladima smeta u društvu i našoj okolini. Za razliku od ostalih priča uz kafu, ovoga puta smo se zapitali – a što ne bismo mi sami probali nešto da uradimo u vezi sa svim tim? Ideja nam je bila da pokrenemo portal o mladima i za mlade, i razvijemo programe obuke i podrške iz oblasti aktivizma, preduzetništva i ličnog razvoja. To je bilo davne 2011. godine, osnovali smo udruženje i bez ikakvih ulaganja – osim ideja i vremena, krenuli sa radom.  U narednih pet godina uspeli smo da okupimo hiljade divnih mladih ljudi koji su sa nama radili u svojstvu novinara i koji su doprineli da portal zabeleži veliki rast, a 2013. osvoji i nagradu PC Press-a kao top 5 na srpskom web-u u oblasti edukacije. Kroz druge iSerbia projekte prošlo je više desetina hiljada mladih širom Srbije, a ja sam najponosnija na projekat „Srbija na vezi”.

Šta je program ‘Srbija na vezi’, koji je bio njegov cilj i koji su najznačajniji uvidi?

„Srbija na vezi” je program mentorstva i razmene znanja sa dijasporom, inicijativa koju sam pokrenula 2012. godine sa idejom da ponudi alternativno rešenje problemu odliva mozgova. U tom periodu sam i sama kao student na Oksfordu bila deo dijaspore, i stalna poruka koja se mogla čuti jeste da Srbiju mori taj problem, i poziv da vratimo ljude nazad.

U uslovima ekonomske krize, bez razrađene strategije kako motivisati povratak i ulaganja uspešnih ljudi iz dijaspore, te kako integrisati naše stručnjake iz inostranstva u domaće tržiste rada, ti pozivi nisu mogli da daju željene rezultate. Predložila sam da promenimo perspektivu tako da problem postane deo rešenja. Naši ljudi u inostranstvu – stručnjaci u različitim oblastima, koji žive i rade u globalnim centrima znanja i imaju izuzetan network, veoma su vredan resurs. Oni se ne moraju nužno vratiti u Srbiju da bi Srbiji doprineli, naprotiv – saradnja i razmena znanja između Srbije i dijaspore, posebno u doba informacionih i komunikacionih tehnologija, ima ogroman potencijal da doprinese boljitku u Srbiji jer je danas znanje najvrednije!

To je bila polazna osnova i kroz projekat „Srbija na vezi” povezali smo preko 100 stručnjaka iz dijaspore sa više stotina mladih profesionalaca i naučnika u Srbiji iz najrazličitijih oblasti, od nauke do finansija. Osim razmene znanja, program je doveo do nekoliko internacionalnih naučnih projekata i grantova, objavljenih radova, pokrenutih poslova i drugih uspeha. I dan-danas, mnogo godina od poslednjeg izdanja mentorstva, često se desi da upoznam nekoga ko je učestvovao u projektu, bilo kao mentor ili kao polaznik, i ima pozitivne utiske. Od tada, sama ideja razmene znanja i saradnje je prepoznata kao važan segment odnosa sa dijasporom, i sprovodi se kako u sklopu nevladinih i internacionalnih organizacija, tako i na nivou države, zbog čega mi je posebno drago.

Internet je mnogo toga promenio i onlajn obrazovanje je prisutno u svetu dugi niz godina. Kako si se odlučila na pokretanje sopstvenog biznisa?

Internet sam po prvi put koristila 1997. godine i sećam se da sam se tada osećala kao da imam čarobnu lampu. Tog prvog puta našla sam ICQ (chat softver) i na par minuta se dopisivala s nekim iz Urugvaja. Sećam se toga kao da je bilo juče, kao i prvih mejlova, sajtova, foruma. Sve vezano za informacione tehnologije tada, 90-ih, za mene je delovala kao čarolija, tim pre što sam bila dete, a to se nastavilo i kasnije. Oduvek je postojala želja da na neki način budem deo toga.

S druge strane, značajan deo života provela sam u sferi obrazovanja, i još kao student, a nešto kasnije i kao univerzitetski predavač, imala sam veoma frustrirajuća iskustva sa onlajn edukacijom. Tu sam, kao i mnogi drugi preduzetnici, naišla na problem koji me je privukao. U mom slučaju taj problem su bili loše osmišljeni sistemi onlajn edukacije koji prouzrokuju manjak motivacije učenika i na kraju i loše rezultate. Dovoljno govori podatak da samo jedan od 10 polaznika onlajn kurseva u proseku u svetu odsluša upisani kurs do kraja, dok preostalih devet odustane.

Interesovalo me je da razumem suštinu problematike onlajn edukacije, ali i da shvatim zašto postojeći e-learning sistemi na jednom vrlo fundamentalnom nivou zanemaruju da je učenje višeslojan i društven proces, kao i da motivacija ne zavisi samo od našeg unutrašnjeg motora, već i od konteksta u kojem se proces učenja odvija. Dodatno, uvidela sam da postoji ozbiljan manjak kvalitetne, a pristupačne onlajn edukacije van engleskog govornog područja. To je nešto s čime se mnogi nisu slagali – smatrali su nepotrebnim postojanje kursa na srpskom ili bilo kom drugom jeziku ako već postoje Coursera i Udemy.

Krajem 2016. godine odlučila sam da testiram ideju i proverim da li su moje hipoteze ispravne, kao i da li postoji tražnja za tako nečim drugačijim. Rezultati su bili više nego pozitivni. Tako se rodila vizija da bi onlajn edukacija mogla da izgleda sasvim drugačije i to je ojačalo moje samopouzdanje i uverenje da mogu da stvorim jedno novo rešenje i metodologiju učenja koja stavlja čoveka, a ne tehnologiju, u središte.

Kampster kursevima je do sada pristupilo preko 500.000 korisnika, a koriste ih i mnoge korporacije, uključujući odnedavno i Glovo, čijim kuririma obezbeđujete edukaciju na šest jezika. Na koje prepreke si najčešće nailazila?

Kampster je danas kompanija koja krajnjim korisnicima nudi preko 120 kurseva u sedam država (Srbija, Rumunija, Bugarska, BiH, Hrvatska, Ukrajina i Indonezija), a kompanijama i organizacijama širom sveta uz to nudi i jedinstvenu i skalabilnu platformu za obuku, odnosno learning management system zasnovan na gejmifikovanoj, interaktivnoj i adaptivnoj metodologiji učenja koja unapređuje i duplira rezultate učenja.

Svaki period stvaranja i razvijanja kompanije ima svoje specifične prepreke i izazove. Na početku je veoma važno utvrditi da li to što razvijate rešava neki zaista stvaran i gorući problem, da li je tržište dovoljno veliko i šta je to što motiviše i interesuje vaše potencijalne kupce. Da bismo to znali, moramo što više razgovarati sa ciljnom grupom, slušati i učiti od njih i o njima. Jednom kada se stvari razrade i posao krene, bitno je prepoznati trenutak kada je kompanija spremna da pređe u scaleup fazu i uspostaviti neophodne procese koji to mogu da podrže. Osim toga, briga o sebi i sprečavanje burnout-a je, takođe, česta prepreka jer je preduzetnicima teško da se isključe.

Da li bi sada uradila nešto drugačije kada bi ponovo pokretala Kampster?

Mnoge stvari bih sada uradila drugačije. Ali, da nije bilo grešaka, mnogo manje bih naučila kako o poslu tako i o sebi. Za posao su veoma važni pre svega zdravi i održivi temelji, usaglašenost osnivača i postojanje vizije, strategije i plana. Plan naravno nije uklesan u kamenu i prirodno se s vremenom prilagođava, ali u toku procesa služi da suzi fokus i usmeri energiju.

Kako mi je to jednom rekao Nikola Jurišić, tada partner u McKinsey-u, a sada preduzetnik, strategija ne određuje samo šta hoćemo da radimo, već i šta nećemo da radimo. Za pokretače biznisa to je izuzetno bitno jer, kada se optimistični i kreativni ljudi okupe, to obično znači puno entuzijazma i puno ideja, i često rezultira u „spray and pray” pristupu. U prevodu – pucamo naslepo iz revolvera i molimo se da ćemo nešto pogoditi. Ovo je strategija koja – dokazano je – ne daje rezultate. Na početku biznisa neophodno je uložiti ogroman trud i energiju, a resursi su ograničeni. Postojanje strategije pomaže da se taj trud ne rasipa – sprečava „usputno” odlučivanje i daje nam pravac kako bi se što manje toga prepuštalo pukoj sreći.

Šta su tvoji omiljeni aspekti preduzetništva kao karijernog izbora?

Dinamičnost, kreativnost i svrsishodnost. Svaki dan je drugačiji i stalno učite nešto novo. Stvarate nešto ni iz čega i taj stvaralački aspekt preduzetništva i urgentnost, koju podrazumeva, veoma su uzbudljivi. Treće, radite na tome da nekome rešite neki problem, što daje osećaj satisfakcije poslom jer to što radite ima impakt.

Personalizacija, veštačka inteligencija i odgovornost učenika predstavljaju vodeće globalne trendove u oblasti obrazovanja. Kako si uspela da ih inkorporiraš u svoj program onlajn edukacije?

Mada je formalno obrazovanje koje se odvija licem u lice doživelo velike promene poslednjih 10 godina ka „studentocentričnom”, aktivnom i kolaborativnom učenju, onlajn edukacija i dalje kaska zbog ograničenja koje joj nameće tehnologija na kojoj se odvija. Istraživanja pokazuju da aktivno i kolaborativno učenje ne samo da podstiče studente da temeljnije usvajaju gradivo, već rezultira i u većoj stopi prolaznosti na proverama znanja i manjoj stopi odustajanja od studija. Da bi se napravila promena ka aktivnoj učionici, neophodno je da se promene strategije i osnovni koncepti podučavanja, ali i sam dizajn učionice, tj. prostora u kojem se učenje odvija. Sve to se dešava kako u svetu, tako i kod nas poslednjih deset godina i to sa velikim uspesima.

S druge strane, ako pogledate onlajn edukaciju danas, ona se najčešće sprovodi na tradicionalan, tzv. „teacher-centric” način, ex-cathedra, gde se znanje prenosi jednosmerno od predavača ka učeniku, i učenici su pasivni slušaoci koji usvajaju znanje. Za većinu učenika i polaznika onlajn kurseva, onlajn učenje čini da se osećaju izolovano, nezainteresovano i neangažovano. Posledica je da im je potrebno mnogo više napora da prate i savladaju materiju nego kada pohađaju edukaciju licem u lice – što rezultira u mnogo većoj stopi odustajanja. 

Da bismo to izmenili, u razvoju Kampstera pošli smo od toga da je, kao i u učenju uživo, neophodno promeniti ne samo naše razumevanje onlajn edukacije već i prostora u kojem se ona odvija. Kampster je razvijen kao zajednica, i učenje se odvija kroz interakciju kako sa drugima, tako i sa samom platformom i elementima kursa. Platforma sadrži elemente gejmifikacije koji su primenjivi na sve oblasti, uz specifične funkcionalnosti za učenje jezika. Uz podršku Inovacionog fonda Republike Srbije, Kampster platformu i metodologiju učenja smo podigli na još viši nivo, uvođenjem adaptivnog učenja na osnovu algoritma koji sam sadržaj i provere znanja prilagođava nivou i potrebama svakog korisnika i čini učenje personalizovanim. Na kraju, veoma nam je važno da Kampster nudimo na maternjem jeziku korisnika, a da to istovremeno bude pristupačno, i za to je bilo neophodno da razvijemo skalabilnu, modularnu tehnologiju koja nam omogućava da to uradimo na cost-effective način. 

Cilj platforme je da podstakne korisnike da budu na njoj što je više moguće – bilo da slušaju ili čitaju materijal, rade kvizove, ćaskaju sa drugim korisnicima dok igraju igrice, ili pomažu drugima i s njima dele znanje – u Kampsteru sve to smatramo delom edukativnog iskustva korisnika. Cilj nam je u svemu tome da Kampster za korisnike predstavlja osećaj uspeha, da ih motiviše i pomogne im da završe ono što su započeli.

Koje veštine su ti najviše pomogle da pokreneš sopstveni biznis i kako si rešavala rizike koji su sastavni deo razvoja svakog proizvoda?

Osećaj za korisničke potrebe ukršten sa veštinama kvalitativnog i kvantitativnog istraživanja, koje sam stekla kroz osnovne, master i doktorske studije, pomogli su mi da artikulišem problem, testiram moguća rešenja i tako upravljam rizikom.

Tvoja karijera je bogata idejama, projektima, (društvenim) aktivizmom, da li si u nekom momentu htela da odustaneš od nekog od njih? Šta te je motivisalo da istraješ?

Verovatno nisam prava osoba da dam savet za ovo pitanje jer imam tu osobinu da, kad osetim poriv da nešto uradim, kada se obavežem sebi da ću to učiniti, onda to moram da uradim i „izbacim” iz sebe. Rezultat je istrajnost, koja je nekada prednost, a nekada mana, zavisno od konteksta. Retko kad se stvari odvijaju baš onako kako smo zamislili, ima puno uspona, padova i prepreka, ali ukoliko postoji napredak na ličnom planu i osećaj da doprinosim razvoju neke ideje ili projekta, to me motiviše da istrajem.

Koji je tvoj savet/poruka za (mlade) ljude koji razmišljaju o pokretanju sopstvenog biznisa?

Okružite se ljudima koji su bolji od vas i krenite!