Ako svaki put kad hoćete da uradite nešto što izlazi iz vaše zone komfora čujete svog crva sumnje kako govori: “Sve je to već urađeno”, “Zašto bi tebe neko slušao ili koristio to tvoje?”, “Nemaš potrebne reference, niko ti neće verovati” ili “Moraš da pročitaš sve o tome pre nego što počneš”, evo knjige koja govori o tome kako da ga utišate i naučite da sarađujete sa njim. Bez brige, svi ga imamo, a na žalost, žene i više nego muškarci.

Playing Big, Tare Mor je knjiga koju bi trebalo uvrstiti u školsku literaturu. Iako je namenjena ženama, ja još nisam upoznala muškarca kome ne bi koristila.

Tara Mor je završila MBA na Stanfordu i književnost na Jejlu, te godinama pomagala brojnim uspešnim ženama da pređu na sledeći nivo u svojoj karijeri, u oblastima od advokature, preko medicine, literature do akademije. Tokom rada uočila je zanimljive obrasce ponašanja, verovanja i razmišljanja zajedničke svim tim ženama, a u ovoj knjizi predstavlja načine za njihovo prepoznavanje i prevazilaženje.

Sam koncept “playing big” ili igranja na veliko nije isti za sve i podrazumeva pre svega ličnu definiciju uspeha koja često izlazi iz očekivanih okvira novca, slave, dopadljivosti, velikih investicija i drugih uobičajenih merila uspeha.

“Playing Big” ima 10 poglavlja koja su zaista, svako za sebe, od ogromne vrednosti i vilica mi je stalno padala, što od informacija i statistika, što od prepoznavanja mojih ličnih obrazaca mišljenja i ponašanja. Ovde predstavljam meni trenutno omiljene.

Uspeh ne znači isto svakom od nas

Tara nas poziva da dobro promislimo o tome šta je naše jedinstveno razumevanje i osećanje uspeha, a koje se meri srećom i osećajem zadovoljstva životom, pod jednostavnom, ali revolucionarnom pretpostavkom da sreća nije negde izvan nas u nečemu što treba dostići jednog dana, već da je danas, u nama.

Ta pretpostavka je jedan od davno prihvaćenih postulata sveta ličnog razvoja, duhovnosti i self-help industrije, ali je i dalje neprepoznata i nelogična većini ljudi ophrvanih poslom i jurnjavom u materijalističkom i konzumerističkom svetu. Dok god je sreća tamo negde i dolazi kao rezultat nečega, gotovo je sigurno da je nećemo dugotrajno dostići, budući da je u ljudskoj prirodi večita težnja za novim doživljajima, iskustvima i postignućima. Kada se sreća pomeri u sadašnji trenutak i postiže činjenjem onog što je autentično naš način doprinosa ovom svetu, onda je ona duboka, ispunjavajuća i uvek sa nama, onda ona zavisi samo od nas.

Na putu otkrivanja svog ličnog viđenja uspeha Tara predstavlja moćnu meditaciju koju je naučila u Life Coaching Institutu, gde vizualizujete sebe za 20 godina i razgovarate sa sobom. Zaista sjajna, duboka meditacija i vizualizacija koja vam otvara put ka onome što za vas jeste uspeh, ka viđenju sebe za 20 godina koje može biti zaista iznenađujuće.

Ovo je meditacija pronalaženja unutrašnjeg mentora. To je glas koji postoji nasuprot unutrašnjem kritičaru ili crvu sumnje, kako ga ja zovem. Tara daje sjajne predloge kako da ovaj glas sumnje utišate i naučite da sarađujete sa njim kako vas ne bi blokirao i sabotirao. Takođe, daje odgovor za sve skeptike koji veruju da bez ovog glasa koji ih je bičevao kroz život zapravo nikad ništa ne bi uradili. Ona govori o tome koliko je motivisanost osećajem lične neadekvatnosti i nedovoljnosti umarajuća, iscrpljujuća i na kraju dana nas ostavlja nezadovoljnim i nedovršenim, nasuprot motivisanosti ljubavlju prema onom što radimo i željom da doprinesemo ovom svetu, bez obzira na komentare i krajnje rezultate.  

(Ne)primanje kritika/pohvala

U poglavlju o pohvali i kritici, Tara daje nekoliko moćnih saveta u vezi sa primanjem kritika i pohvala, to jest njihovim ne primanjem k srcu. Ono što je za mene bilo mentalni obrt je savet da feedback ne govori o nama kao o osobi, već o onome ko ga daje.

Zvuči kao jednostavna uteha, a zapravo je vrlo na tragu Mom Testa i customer developmenta. Kada čujete nečije komentare o vašem radu, oni pre svega govore o očekivanjima te osobe, o njenim potrebama, o njenom uglu gledanja na stvari, a ne o tome da li ste vi i vaših ruku delo vredni života na ovom svetu. Iz ove perspektive mnogo je lakše odlučiti koji deo fidbeka može i treba da utiče na izmene koje sprovodimo, a koji ne. Najvažnije je od koga tražimo fidbek, a to su oni kojima je naš rad namenjen i oni koji mogu da donesu neku ključnu odluku u vezi sa njim.

Još jedan moćan uvid – kritika koja najviše boli najčešće je refleksija naše lične nesigurnosti, onoga što zapravo mi sami verujemo o sebi i čega se plašimo. Autorka predlaže da razmislimo koji su nas komentari najviše pogađali, a koji uđu na jedno, a na drugo uvo izađu. Ovi prvi, koji se zadrže, zadrže se jer negde u dubini verujemo da su istiniti. Za druge znamo da nisu i lako ih puštamo da odu. Kritike koje teško prihvatamo su putokazi ka negativnim i nekorisnim životnim uverenjima koja nas koče, pa eto prilike i da ih promenimo, prvi korak smo već uradili – prepoznali smo ih.

Uspeh i ispunjenost bez mukotrpnog rada

Još jedna, zaista revolucionarna ideja je da uspeh i sreća mogu da dođu bez napornog rada i mučenja. Zvuči neverovatno i maltene nefer i kao da nekoga varamo, ako imamo novac, sreću i uspeh a da nismo prošli tantalove muke? U isto vreme svi bi to želeli (da naprave milion preko noći, smršaju bez teretane i odricanja itd), ali i osuđuju one kojima uspeva.

Možemo da pristupimo ostvarivanju ciljeva sa strogom samodisciplinom, i da se onda prekorevamo i osećamo grižu savesti kad nam ne ide, kad ne uspevamo da radimo 10 sati u dubokoj koncetraciji, kad prekoračimo rokove ili ono što pravimo ne zadovoljava visoke standarde.

Oslanjanje na snagu volje i samodisciplinu je većini ljudi recept za nezadovoljstvo, umor i neuspeh. Naprosto niko nije takav čovek od čelika kome sve uvek ide od ruke. Pre će biti da ono što nama spolja izgleda kao samodisciplina je zapravo nešto drugo. To su pametno postavljeni sistemi za podršku kada nam ne ide, realno planiranje vremena – blago i pažljivo prema sebi sa vremenom za odmor i punjenje baterija, rad na održiv način. Pre svega se zapitajmo da li smo cilj postavili motivisani perfekcionizmom i samokritikom ili iz duha brige o sebi i želje za rastom?

Lep predlog je da ne postavljamo “should goals” već “gift goals” – tj cilj koji će nam delovati kao poklon koji dajemo sami sebi. Za mene je to umesto cilja da izgledam kao top model cilj da svakog dana dobro jedem kako bih se osećala zdravo, lagano i bistro. Kada radimo motivisani ljubavlju prema sebi mi ne dozvoljavamo sebi da se urnišemo poslom, uništimo svoje zdravlje i unakazimo svoje telo.

Napuštanje štreberskih navika

U poglavlju o napuštanju šteberskih navika autorka govori i o sindromu “dobre devojčice” i činjenici da će do 2021. oko 59% svih visokoškolskih diploma u US nositi žene, što je pohvalno, ali i nije. To svedoči o tome da se žene odlično snalaze u sistemu formalnog obrazovanja koji podstiče bespogovorno poštovanje autoriteta, pravila i procedura, kao i nekritičko usvajanje znanja koje je u 99% slučajeva kreirano od strane muškaraca i iz muške perspektive. Dostizanje kompetentnosti znači učenje i internalizaciju onog što su muškarci mislili i govorili o različitim temama u poslednjih par stotina godina. Kako onda da očekujemo od žena da obogate različita polja svojom perspektivom, pitanjima i načinima razmišljanja, kad decenije provedu u sistemu koji ih uči da je znanje uvek izvan njih, ne u njima?

Kroz formalno obrazovanje kapacitet žena za inovaciju, kreativnost i disrupciju značajno je umanjen, jer je za te aktivnosti ključno negovanje unutrašnje mudrosti i kritičkog razmišljanja. Za prelazak na sledeći nivo najčešče nije potrebno sažvakavanje već postojećeg znanja, već radikalno novi pristupi, nove perspektive, potreba da se bude izvor novih ideja, znanja, liderstva.

Takođe, u svakodnevnom radnom okruženju često nam treba moć improvizacije i pronalaženja brzih rešenja, a u školi naučimo baš obrnuto – da se za svaki test dobro pripremimo i zagrejemo stolicu pa će biti dobro. Istraživanja pokazuju da se žene više spremaju za testove nego muškarci, a posebno je problematično što u situaciji izbora između pripreme i improvizacije, to za žene više nije izbor već default ponašanje, čime se nepotrebno mnogo vremena baca na pripremu i izbegavanje izazova koji zapravo zahtevaju improvizaciju.

Knjiga naglašava još jednu važnu razliku za žene, onu između pristupa “radim i ćutim” i “radim dobar posao i pričam o tome”, gde žene najčešće biraju prvi i čude se što povišica i unapređenje ne dolaze sami od sebe, iako su ih zaslužile. Naprosto, u školi, ne morate da se hvalite svojim trudom da biste dobile peticu, niko ne mora, sem profesora, da zna koliko ste dobro naučile. Na poslu, ipak, situacija je značajno drugačija. Možete da radite vredno i sjajno, a da se to ne primeti dok ne skrenete pažnju. Tara daje neke predloge koji samopromociju čine manje odbojnom i više u skladu sa dobrim poslom koji radite i korišću koju donosite svetu.

Dobro jutro, lepotice

Posle ove knjige ja se pogledam u ogledalo, i ko stara dobra Ruška Jakić, mogu da kažem sebi: “Mnogo te volim” i da zaista to mislim. Već sutra mogu da se pogledam i isto tako iskreno da kažem: “Ceo dan si bila silno zauzeta, a nisi uradila ništa suštinski važno. Hajde sutra da probamo malo drugačije. Možda sat vremena fokusiranog pisanja bude dovoljno?” Zaista, neverovatna je moć usmerenog, pozitivnog, poverenja u sebe i svoje sposobnosti, jer su granice koje treba da pomerimo najčešće unutrašnje, a ne spoljašnje i laganim pomeranjem ovih barijera rastemo.

Mi najčešće teorijski i konceptualno znamo šta sve treba da uradimo, znamo i gde da se raspitamo i koga da uposlimo da nam pomogne i koje metode sve postoje, ali nas na putu napretka koči nešto drugo. Ne možemo da se pokrenemo, teško nam je da počnemo. Ili nam se čini da uspeh uvek dolazi samo uz velike muke, mnogo truda, mnogo laktanja, s naporom i nikako baš sasvim do kraja onako kako smo to zamislili. Epidemija prokrastinacije i nije ništa drugo do epidemije straha – od neuspeha, od kritike, od odbačenosti, jer verujemo da nismo dovoljno dobri, niti dovoljno vredni poštovanja i ljubavi.

Imam vesti za vas – apsolutno jeste vredni poštovanja i ljubavi, i kada to razumevanje internalizujete radićete s većim uživanjem nego ikada. Bićete sami sebi najveći saveznik u dostizanju velikih ciljeva. Ako želite da osetite ovu vrednost i naučite kako da se prema sebi odnosite sa poštovanjem koje zaslužujete, uzmite “Playing Big”.

Još nešto što možete da uradite je da dođete 14.11. u Startit Centar, na Startitovu radionicu “Hejteri u nama”, inspirisanu ovom knjigom, pa da se zajedno bavimo prepoznavanjem i utišavanjem glasa unutrašnjeg kritičara.