Minimalne plate u Srbiji su tri puta manje od dovoljnih za život, država predlaže povećanje, a poslodavci se tome suprotstavljaju. Kako to da privreda u Srbiji ne može da obezbedi zaposlenima dostojanstven život? 

„Od minimalca ne može da se živi. Do skoro sam radila u marketu za platu koja je za 4.000 bila veća od minimalca, i to šest dana u nedelji. Od toga nisam mogla da živim, morala sam dodatno da radim – da čistim stanove i zgrade”, priča jedna majka o životu s 36.000 dinara mesečno za Nova.rs.

Ona na moru nije bila više od deceniju, niti je decu mogla da pošalje na letovanje. U takvoj situaciji je više od četvrtine radnika u Srbiji jer zarađuju manje od 30.000 mesečno. Još 30 odsto prihoduje između 30.000 i 45.000 dinara mesečno, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku

Međunarodni stručnjaci navode da je za pristojan život u Srbiji potrebna tri puta veća plata od trenutnog minimalca. Kako oni objašnjavaju, da bismo mogli da obezbedimo sve što je neophodno, mesečno bi trebalo da zarađujemo 98.000 dinara. Kada se to ukrsti sa statistikom RZS-a, uviđamo da ni svaki deseti zaposleni nema dostojanstvenu zaradu, jer tek 9,45 odsto zarađuje više od 90.000 dinara. 

Da sa 300 evra mesečno ne može da se živi, smatra i šef države, koji predlaže da toliki minimalac bude 2022. godine. Sindikalci su, sa druge strane, tražili povećanje od 20 procenata, do nivoa minimalne potrošačke korpe. Počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković navodi da bi bilo ubitačno povećanje minimalne mesečne zarade sa sadašnjih 32.000 na 35.000 dinara, naročito za mala i srednja preduzeća, ako do kraja godine ne bude povećan promet i poboljšano poslovanje. 

„Svaka porudžbina iz inostranstva je skuplja, a u zemlji su poskupele komunalije, parafiskalni nameti i inflacija je veća nego što se zvanično obračunava”, kaže Atanacković.

Direktor te unije Srđan Drobnjaković kaže da ako država želi da popravi položaj radnika, treba da ukine porez na celu minimalnu zaradu umesto na deo, te da najavljeno povećanje neoporezivog dela sa 18.300 na 19.300 ne znači mnogo. 

„Ako ćemo tako da utvrđujemo minimalnu zaradu neka država ukine poreze i doprinose na celu minimalnu zaradu i svi bi bili zadovoljni“, smatra Drobnjaković.

Povećanje neoporezivog dela zarade predlaže i Fiskalni savet, o čemu je Startit Dnevnik pisao. Prema njihovom najprogresivnijem predlogu, neoporezivi iznos treba da bude 40.000 dinara, ali bi u tom slučaju porez umesto 10, bio 20 odsto. To bi značilo da bi teret novog poreskog sistema uticao na one sa većim zaradama, a najviše na one koji se kreću oko već pomenute plate potrebne za dostojanstven život. 

Svakako, dijalog države, sindikata i poslodavaca o povećanju minimalne zarade traje, ali pitanje je ko i kolike ustupke mora da napravi? 

Jedno je izvesno, dok realni bruto društveni proizvod ne počne brže da raste, te značanije bude uslovljen privrednim rastom, a ne velikim infrastrukturnim projektima države, povećanje minimalne zarade ne samo da će biti teško za privredu, nego će ubrzati inflaciju i time poništiti rast. 

„Privatne firme nemaju para iz prihoda da isplate minimalac od 300 evra, pa će morati nekog da otpuste. Ne postoji ništa od te priče o našem privrednom rastu. Mi smo sada imali pad zbog kovida, kao i ostale države, a naš rast koji će sada da se desi, treba samo da pokrije taj pad”, objasnila je profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović za dnevnik Nova

Sve to zvuči komplikovano za obične građane. Međutim, majka i prodavačica s početka priče ne mora da zna jednačinu za izračunavanje realnog BDP-a, ali svako zna kako je to kada plati sve dažbine i ostane tek toliko da se izgura mesec. To je račun malih brojeva, za koje vam ne treba ni Ekonomski fakultet, ni digitron, samo hemijska olovka da se popuni još jedan ček.