Sledeći predmet koji nam treba u školama je preduzetništvo

Ukoliko želimo da za naredne generacije kreiramo jedno bolje, bogatije društvo, u škole moramo uvesti još jednu ključnu temu pored programiranja — preduzetništvo.

Vukašin Stojkov - 26. Oktobar, 2018.

Kada je prošle godine najavljeno uvođenje programiranja u Pythonu u osnovne škole bio sam, i ostajem, presrećan, jer nisam mogao da zamislim da bi se tako ispravan i dalekovid korak mogao zaista desiti u Srbiji za mog života.

Istovremeno verujem da ukoliko želimo da za naredne generacije kreiramo jedno bolje društvo, bogatije u svakom smislu, u škole moramo uvesti još jednu ključnu temu — preduzetništvo.

Današnja zanimanja se menjaju i nestaju

Četvrta industrijska revolucija donosi veliku priliku svim društvima na svetu, pa tako i našem, da u kratkom vremenu dramatično unaprede temelje svoje privrede.

Na ovoj jednostavnoj pretpostavci su zasnovane aktivnosti mnogih domaćih organizacija, među kojima i naša (SEE ICT/Startit) i Digitalna Srbija, kao i inicijative trenutne Vlade, ali i mnogobrojnih zemalja širom sveta. Svi na svetu vide prilike digitalne transformacije i rade na tome da svoje ljude pripreme za nju.

Pored prilika, digitalna transformacija donosi i opasnosti — iz temelja se menja priroda života i rada, privrede i poslova. Svi se s razlogom plaše da će tehnološkom automatizacijom mnoga radna mesta naprosto nestati, što sa sobom vodi niz pitanja i opasnosti.

Imajući ovo na umu, programiranje je od ključne važnosti.

Taj kadar je neophodan za kreiranje inovacija i ekonomske vrednosti u digitalnom dobu, za sprovođenje digitalne transformacije. Stoga je nedavno utvrđivanje programiranja u programima naših osnovnih škola izuzetno važan korak. Dugoročno gledano, ovako stvaramo kadar koji će našem društvu omogućiti da kreira digitalne proizvode i biznise i uživa u ekonomskim prednostima tih aktivnosti, umesto da samo bude potrošač sličnih rešenja. Uz ovo kreiramo i kadar profesionalaca koji mogu da plasiraju svoje znanje na stranim tržištima za natprosečna primanja, čime se stvara pelcer srednje klase.

Na ovom koraku vredi zahvaliti Digitalnoj Srbiji i MDCS-u koji je dugo inkubirao Petlju, te Vladi Srbije koja je prepoznala važnost projekta i implementirala ga, ali i svim ljudima i organizacijama koji su godinama radili na tome da ova ideja postane stvarnost.

Međutim, ako pogledamo iza ugla, prednosti ove promene ne moraju da traju dugo.

Pre oko godinu dana sam bio na jednom privatnom događaju u Silicijumskoj dolini i slušao obraćanje Sema Altmana, predsednika Y Combinatora, jednog od najboljih i najaktivnijih investicionih fondova na svetu. Budući da vodi takvu organizaciju, Sem je je verovatno i jedan od najinformisanijih ljudi na planeti kada su u pitanju tehnologija i trendovi, i tada je izneo predviđanje da će ono što danas vidimo kao posao programera biti automatizovano i nepotrebno za 5 do 7 godina. Neki ljudi tvrde da će se desiti tada, neki da se neće desiti tako skoro, ali je jedina istina da sigurno hoće.

Sve navedeno znači da tehnološke kompanije i programeri koji rade u njima danas razvijaju tehnologije koje će automatizovati ogroman broj zanimanja i radnih mesta i tako ih učiniti nepotrebnim. Možda će prestati potreba za radiolozima i raznim drugim lekarima, pravnicima i drugim administrativnim radnicima, prodavcima i vozačima, a moguće je da će prvo zanimanje koje će nestati biti upravo — programersko.

Deluje kao da nijedno zanimanje nije sigurno, i to jeste blizu realnosti. Zbog toga predlažem da kreiramo osnove za privredu budućnosti tako što ćemo obrazovati naše ljude za jedini “kadar” koji je imun na velike tehnološko-ekonomske promene. To su ljudi i način razmišljanja koji je konstantno okrenut ispitivanju trenutne situacije, traženju problema i stvaranju i promociji rešenja za njih. Tokom ljudske istorije to nisu bili ni programeri, ni ekonomisti, ni prevoznici ili rudari, već — preduzetnici.

Nova zanimanja stvaraju preduzetnici

Primera radi, parna mašina se smatra jednim od najvažnijih izuma savremenog sveta i katalizatorom prve industrijske revolucije. Ona je pak u svoje vreme smatrana velikom opasnošću i uništavačem života običnih ljudi zato što je rad mnogih činila nepotrebnim čime su radnici ostajali bez posla i uslova za život.

A ipak, vremenom je primena parne mašine u transportu i proizvodnji dovela do društva u kome je kreirano mnogo više novih poslova i zanimanja nego što ih je bilo pre nje. Ono što je interesantno za parnu mašinu jeste da je nisu stvorili ljudi koji su se bavili transportom ili proizvodnjom, već preduzetnici poput Tomasa Sejverija, Tomasa Njukomena i Džejmsa Vata koji su primetili probleme u svom okruženju i uočili priliku i za sebe i za druge ukoliko kreiraju rešenje.

To bi bila i pojednostavljena definicija preduzetnika, ili preduzetničkog načina razmišljanja — stalno opažanje problema i potreba u svetu oko sebe, i uočavanje prilike za kolektivnu i sopstvenu dobit ukoliko se rešenje kreira i dostavi onima koji ih imaju.

Istij princip se ponavljao i u narednim talasima industrijskih revolucija. Preduzetnici poput Aleksandera Bela, Tomasa Edisona, Nikole Tesle i Henrija Forda su tokom druge industrijske revolucije kreirali izume kao što su telefon, sijalica, naizmenična struja i automobili. (Na svoju, a verovatno i nesreću celog čovečanstva, Teslu je u velikoj meri osujetio nedostatak preduzetničkog senzibiliteta.)

Tokom treće industrijske revolucije, preduzetnici poput Roberta Nojsa, Stiva Džobsa, Bila Gejtsa i Marka Andrisena su kreirali mikroprocesore, lične računare i ono što danas nazivamo internetom­.

U dobu tehnoloških transformacija, kao što je ova “naša”, četvrta industrijska revolucija, najveću vrednost će i dalje kreirati ljudi sa preduzetničkim nabojem i znanjima potrebnim za uspešnu preduzetničku karijeru. Vrednost će kreirati njihove inovacije koje nastaju kao odgovor na opažanje prilika i problema u svetu oko nas, i u situaciji u kojoj se svet oko nas dramatično menja, može se reći da su oni jedini kadar koji će biti “otporan” na automatizaciju. Možemo stoga reći da su preduzetnici “kadar” budućnosti, koji će kreirati poslove budućnosti.

Kako možemo da kreiramo preduzetnike?

Škola nije jedini način da se kreiraju preduzetnici — Amerika je postala najpreduzetničkija zemlja na svetu bez preduzetništva u školama već “samo” zahvaljujući dobrom pravosuđu, dostupnom kapitalu i velikom tržištu, a ni par vekova političke stabilnosti nisu naškodili.

Društvu poput našeg je teško ili nemoguće rekreirati slične uslove brzo, a ukoliko želimo da veoma brzo ostvarimo veliki napredak potrebni su nam inovativni i odlučni potezi. Pronalaženje načina da se u naše škole uvedu sadržaji koji podstiču preduzetnički način razmišljanja i podučavaju primenjiva znanja za preduzetničku aktivnost može biti jedan takav potez.

Preduzetnički način razmišljanja podrazumeva da čovek ima svest o tome da u njegovom ili njenom okruženju uvek postoji niz problema i potreba čije rešavanje bi bilo vredno i kolektivu i njima samima. Podrazumeva to da se ovi problemi i potrebe ispituju tako da budemo sigurni da zaista postoje i da su zaista vredni rešavanja, a zatim i da se za njih osmisle i promovišu rešenja koja su primenjiva i isplativa.

Upravo u tome je cilj— ne moraju svi biti preduzetnici i pokretati svoje biznise, ali je širenje svesti o preduzetništvu, preduzetničkog načina razmišljanja i podučavanje veština samo po sebi dobro za celu privredu, i samim tim za celo društvo.

Kada je u pitanju konkretan program, moglo bi se krenuti sa veštinama kao što su efikasno i efektivno ispitivanje validnosti problema i isto takvo kreiranje rešenja (teme kao što su customer development, “mamin test” ili minimum viable product). Celom procesu bi se moglo pristupiti preduzetnički — ispitivanjem budućih korisnika, postavljanjem hipoteza, eksperimentisanjem na malim uzorcima, pažljivim merenjem i širokim plasmanom dobitnih rešenja.

Šta je sledeći korak?

Uvođenje preduzetništva u škole nije radikalno nova ideja, ali jeste radikalna kada je naše obrazovanje u pitanju. Obrazovni sistem je veoma teško promeniti zbog toga što podrazumeva toliko koraka kao što su uklapanje u postojeće zakonske norme i okvire, pravljenje konkretnog nastavnog programa i izmena postojećeg ili obučavanje nastavnika. Možda je najteže zbog velike odgovornosti koju bilo koje menjanje obrazovanja ima za budućnost mladih ljude koji škole pohađaju, a koji su već sada preopterećeni budući da učenici osnovnih škola imaju po 2-3 časa više nego što je zakonom predviđeno.

Ipak, ukoliko procenjujemo da se svet menja radikalno brzo, i da te promene mogu biti i veoma pozitivne ali i veoma negativne, ne znači li to da nam upravo trebaju radikalne reakcije kako bismo se pripremili za sve bližu i sve neizvesniju budućnost?

Moja nada u pisanju ovog članka je to da će proširiti svest o prilikama i problemima koje nam donosi digitalna transformacija, i da će izazvati razmišljanje o uvođenju preduzetništva u škole kao dobre pripreme za jedan vrli novi digitalni svet.

Sledeći korak na koji bih vas pozvao je da vaše razmišljanje na ovu temu, bez obzira na to da li je pozitivno ili negativno, podelite sa nama. Ovo možete uraditi putem putem komentara na našem sajtu ili na društvenim mrežama ili putem mejla na redakcija@startit.rs, gde nam možete poslati i neformalan komentar ili predlog vašeg članka koji bismo mogli da objavimo na ovu temu.