Petar Marković, suosnivač IT Bootcamp-a: Kroz neprofitnu školu vraćam zemlji iz koje dolazim, dobio sam puno prilika zbog toga što sam iz Srbije

Razgovor sa Petrom Markovićem, diplomcem ETF-a i EKOF-a, poslovnim menadžerom u Goldman Sachsu, suosnivačem besplatne i neprofitne škole za IT prekvalifikaciju u Srbiji.

Vukašin Stojkov - 5. Jul, 2019.

Petar Marković je investicioni bankar i inženjer koji je u Beogradu završio Elektrotehnički fakultet, da bi potom završio i master na Ekonomskom. Spojio je računare sa finansijama i procenom rizika, i iz rodnog grada došao, preko Londona i Indije, do finansijskog centra sveta, Njujorka, u kom je već 5 godina.

Petar je zaposlen u jednoj od najvećih i najpoznatijih investicionih banaka sveta, u Goldman Sachs-u. Pored diploma ETF-a i mastera EKOF-a, rezime je upotpunio i sa Executive MBA studijama na poznatom američkom univerzitetu Kolumbija.

Iako radi kao poslovni menadžer u instituciji čiji je glavni posao da generiše velike količine profita, i deluje da je veoma uspešan u tome, Petar odvaja svoje vreme da pruži priliku mladim nezaposlenim ljudima u Srbiji da kreiraju uspeh za sebe. 

Zajedno sa svojim prijateljima pokrenuo je neprofitnu, besplatnu školu prekvalifikacije IT Bootcamp za mlade ljude u Srbiji. 

U razgovoru sa njim pričamo o njegovom životnom putu, karijeri i zašto oseća potrebu da vrati nazad vrednost koju je u svojoj rodnoj zemlji dobio obrazovanjem. 

Otkud to da si posle studija na ETF odlučio da master studije završiš na Ekonomskom? Odakle takav spoj?

ETF sam upisao jer sam želeo da saznam kako kompjuteri rade, to me je zanimalo. Posle osnovnih studija sam imao dobar osećaj u vezi toga što sam naučio, mislim da sam naučio dovoljno onog što sam želeo da znam, i onda me je zanimalo gde ću to da primenim. Pošto su me zanimale vesti sa berze i kako funkcionišu finansije, upisao sam Ekonomski fakultet. 

Drugi razlog je bio taj što mi je smetalo da ljudi koji završavaju Ekonomski na kraju budu menadžeri ljudima koji su završili ETF. Tako mi je to tada izgledalo, i onda sam rekao: OK, hajde ja da naučim ono što oni znaju sa Ekonomskog, da vidim šta je to “najbolje iz oba sveta”.

Kako si odlučio da se nakon završenog školovanja, iseliš u London, i kasnije u Ameriku?

Uvek sam želeo da se takmičim sa celim svetom, ne samo lokalno. Kad sam upisao master iz finansija na Ekonomskom, to što smo učili iz kvantitativnih finansija je više bilo primenljivo u velikim finansijskim centrima nego u Srbiji. Tako da je već bilo namenjeno ljudima koji će ta znanja primenjivati na međunarodnom tržištu. Kada sam video da postoji prilika da radim u Goldman Sachs-u u Londonu, to je bilo nešto što sam morao da iskoristim i da uložim 100% sebe da bih dobio tu priliku.

Kako zapravo izgleda tvoj posao, čime se tačno baviš?

Do skoro sam se bavio  modeliranjem i procenom rizika firme. Moj prethodni tim u kodu pravi modele koji procenjuju rizik firme u smislu koliko novca možemo da izgubimo ili zaradimo. Tako se optimizuje kapital firme, tako da se kapital ulaže sa najvećim prinosom na investicije. Analogija je recimo, ako imaš njivu, hoćeš da uzmeš da je navodnjavaš što efikasnije, a da se ne razbacuješ sa vodom i semenom. Isto tako mi radimo na tome da taj kapital koji ulažemo u različite investicije, koje su naše seme, da nam daju što veći prinos, sa što manje vode. Početkom ove godine sam prešao u tim koji se bavi sličnom procenom za klijente naše firme kojima nudimo ta finansijska rešenja. 

Ti se u stvari i dalje baviš inženjerstvom?

Bavim se inženjeringom i finansijama. Ako bih morao da uzmem i da podelim moj posao, bilo bi recimo 60% finansije i 40% inženjering, s tim da je neophodno poznavanje inženjerskog dela da bi neko razumeo finansije kojima se bavim. 

Baviš se i mašinskim učenjem. Kakve implikacije ima veštačka inteligencija na  finansijsku industriju?

Ne bih mogao da idem u detalje toga šta radimo, ali bavimo se klasifikacijama, tj. nalazimo kupovine i prodaje finansijskih instrumenata u sistemu i na osnovu velikih količina podataka koje imamo automatizujemo selekciju tako da maksimizujemo dobit. 

Mašinsko učenje u finansijama se generalno primenjuje već godinama tako da to nije uopšte ništa novo i mislim da će se samo primenjivati još više.

Hoće li mašine zameniti ljude?

Ne.

Zašto?

Zato što na kraju neko ko preuzima rizik mora sam, lično, da donese odluku da li mu je taj rizik prihvatljiv ili ne. Tu odluku na nekom višem nivou mora da donese čovek, zato što mašina ne može to da odluči umesto čoveka.

Znači ne može da bude odgovorna? 

Ne može da bude odgovorna za ponašanje, može da optimizuje efikasnost ulaganja, ali ne može da donese odluku u tvoje ime.

Iz perspektive nekoga u Srbiji deluje da si uspešan, kakav je tvoj dojam? 

Nezahvalno je reći za sebe kada si uspešan, ali mislim da sam imao mnogo odličnih prilika u karijeri, koje sam dobijao zbog toga što sam dokazao da mogu da uradim prethodni posao. Dobio sam priliku da vodim tim u Indiji, zato što sam u Londonu dokazao da mogu dobro da radim svoj posao. 

Kada sam bio u Indiji shvatio sam koliko smo mi u Srbiji privilegovani pristupom odličnom obrazovanju i normalnim životnim uslovima. Od tada imam perspektivu da je startna pozicija nekoga iz Srbije na medjunarodnom tržištu rada u stvari nadprosečna. To shvatanje mi pomaže da stavim moje rezultate u kontekst. 

Nakon što sam došao u Ameriku i preselio se u Njujork, dobio sam priliku da studiram na Kolumbiji, zato što sam imao iza sebe neku reputaciju na poslu i to mi je pomoglo i da se upišem i da dobijem stipendiju od firme.

Mislim da ljudi koji rade u Goldmanu jako dobro znaju da rade svoj posao. Ono što je meni uvek bilo fascinantno je da kad god podignem slušalicu i pozovem osobu iz nekog drugog tima, ona zna tačno to čime se bavi i to jako dobro, a ako ne znaju onda  me preusmeri na nekoga ko zna. I mislim da su ljudi ovde vrlo praktični u smislu da su iskreni prema sebi, šta znaju, šta ne znaju, i da imaju taj osećaj da je u suštini najbitnije da pravimo dugoročno dobar posao, znači da imamo profit od toga što radimo. 

U suštini, svi su izuzetno motivisani, imaju jako veliku želju da nauče puno, i kada je u organizacijama takva kultura onda se jednostavno to svede na to da ljudi jako dobro znaju šta rade.

Kako se od kulture u kojoj je najvažnije napraviti profit dođe do toga da se napravi neprofitna škola IT prekvalifikacija za nezaposlene u Srbiji? 

Ima logike, samo je bitno šta je motivacija. Ja imam motiv da pomognem zemlji iz koje sam došao i za to ima nekoliko razloga. 

Mislim da većina ljudi u Srbiji ima patriotski stav i da želi da pomogne, da svako ima poriv da na neki način pomogne svojoj zemlji i narodu. Iz mog ličnog iskustva, dobio sam jako puno prilika u životu na osnovu toga što sam rođen u Srbiji, što sam imao prilike da studiram, da imam obrazovanje koje je bilo praktično besplatno. 

A te prilike ne dolaze besplatno. Neko je morao to na neki način da plati, a to je platio narod kroz svoj rad. Način da ja vratim to nazad je tako što pružam drugima prilike kada mogu da ih pružim. To je moja lična motivacija. To za mene ima dosta smisla, da uložim svoje vreme i energiju da se bavim i IT školom u Beogradu.

Kako je došlo do ideje za školu?

Do ideje je došlo tako što smo nas nekoliko ovde u Njujorku, bilo da smo u finansijama ili u tehnologiji, pričali smo o tome koji je najbolji način da pomognemo Srbiji. I ranije smo donirali za razne projekte, na primer popravljanje škola, a sada smo hteli da napravimo nešto što je dugoročnije i održivo. 

IT škola je način da ljudimo damo obrazovanje koje mogu da koriste na dalje, dakle nije  jednokratna pomoć, nego dugoročno ulaganje. I hteli smo da imamo bolju kontrolu nad time kako pomažemo, ne samo da damo novac i da zaboravimo gde se plasira. Ono što smo znali na osnovu ličnih priča naših kontakta iz Srbije je da fali IT kadar, to je bilo ispraćeno i u medijima, a znamo da su ljudi dovoljno sposobni, znajući naše prijatelje i poznanike, da nauče stvari i da mogu da se ubace u IT tržište. Onda smo rekli: OK, šta je njihova prepreka? 

Dosta ljudi nailazi na problem kada hoće sami da uče, jer ne znaju odakle da počnu i šta su im glavni resursi. Takođe, neki ljudi jednostavno nisu navikli da uče sami. Druga prepreka je materijalna — neko ko radi i prima prosečnu platu teško može da priušti sebi kurs od par hiljada evra.  Kako posao nije garantovan prekvalifikacijom, to je za njega ili nju još jedan rizik. Hteli smo da premostimo te prepreke i da pružimo ljudima priliku, a znali smo da to možemo da uradimo na relativno efikasan način.

Škola je i neprofitna i besplatna?

Tako je, škola ne uzima nikakvu nadoknadu, studenti ne plaćaju školarinu. Škola je apsolutno besplatna za studente u materijalnom smislu. U smislu energije i vremena, studenti moraju da se posvete školi i da prolaze kroz gradivo, a cela škola se finansira od strane donacija. Mi smo ovaj prvi pilot projekat za 2018-tu godinu odlučili da finansiramo među nama, među prijateljima. Tako da je sve pokriveno od strane donacija. Pošto radimo sa Divac Fondacijom koja je domaćin ove škole, čak neke od  kompanija u kojima radimo dupliraju naše donacije. 

Da sumiram, studenti uopšte ne plaćaju a dobijaju desetonedeljni kurs. Imali smo sreću takođe da napravimo saradnju u 2018. godini sa Naučno Tehnološkim Parkom koji nam je ustupio učionice besplatno i mislim da je to bilo fenomenalno iz dva razloga: prvo jer smanjuje trošak škole a drugo zato što su te učionice stvarno na izuzetno visokom nivou. Mislim da je sam prostor inspirativan za studente.

Kako neko ko ne plaća program može da ga shvati ozbiljno?

To je dobro pitanje. Mi smo se dvoumili oko toga u početku jer smo želeli da studenti uplate barem nešto simbolično, ali pošto škola ide preko fondacije koja je neprofitna, ne možemo da primamo novac za usluge. Postavili smo rigorozan proces selekcije tako da priliku dobije 10 od 100 prijavljenih. Takođe, imali smo kurs koji su kandidati morali da prođu online i onda urade test iz tog kursa kako bismo videli da li mogu da nauče neko novo gradivo. Potom smo imali još 2 intervjua, jedan lični a drugi tehnički, da bismo bili sigurni da to što su naučili i testirali, da su stvarno to oni naučili i testirali.

Koliko košta škola vas, po čoveku?

Naša inicijalna procena je bila da će nas koštati oko 300 dolara po osobi, a na kraju smo došli do cifre od oko 400 dolara po osobi, što mislim da je jako dobra cifra. Ako računate da za 400 dolara možete nekome da date priliku za besplatno obrazovanje i potencijalni ulaz u IT u Srbiji i da radi za mnogo veću platu, i za mnogo bolji napredak kroz nekoliko godina – da je ta cena skroz ok. Tih 400 dolara uključuje ceo trošak škole.

Da li postoji plan da projekat bude samoodrživ? 

To je i bilo u originalnom biznis planu koji smo pisali 2017, imamo tu stavku kako da napravimo održivost na duge staze. Postoji nekoliko načina da to uradimo. Jedan način je da nastavimo da imamo donacije i da reklamiramo školu, što meni nije najprivlačniji način. Mnogo održiviji način je da kompanije koje unajmljuju ljude koji dolaze iz naše škole prepoznaju da škola ima kvalitet i da je to za njih možda čak jeftinije nego da uzimaju HR agencije, i da onda te kompanije koje uzimaju naš kadar u stvari finansiraju školu kroz svoje donacije. To bi bio idealan slučaj. 

Takođe, ljudi koji su prošli kroz školu i dobili poslove će posle nekog vremena biti developeri, možda menadžeri za nekoliko godina u svojim firmama, bilo bi idealno da se angažuju oko finansiranja škole, jer oni su imali lično iskustvo i koristi od toga.

Šta su rezultati koje imate do sada, kako su prošle prve dve klase škole?

U pilot fazi škole tokom 2018. godine imali smo 1.150 kandidata, od kojih smo izabrali 108 polaznika. Tih 108 polaznika raspodelili smo u dva ciklusa sa po dva kursa, jedan razvoj veb stranica a drugi testiranje softvera (QA). Školu je uspešno završilo 95 polaznika, tako da smo imali mali broj ljudi koji su odustali od programa. Najbitnije je da je njih 43 nakon škole našlo zaposlenje ili praksu u IT kompanijama, što je mislim jako dobar rezultat. Mi smo ambiciozni i hoćemo da imamo mnogo veći plasman naših kandidata na tržište. 

Nastavljamo 2019. sa kursevima u Beogradu, gde će ukupno biti duplo više polaznika u odnosu na 2018. Ovog meseca smo otvorili školu i u Nišu gde je zainteresovanost na istom nivou. Očekujemo bar podjednako dobre rezultate kao i prethodne godine u oba grada.

Šta je neki cilj koji imate kada je procenat uspešnosti u pitanju?

Nama je cilj da imamo plasman od 50%, to nam je bilo originalan plan. Naravno, moramo da uzmemo u obzir da je to naš cilj iako ne znamo svetske statistike prolaznosti na kursevima ovog tipa. Da bismo to postigli, moraćemo da prođemo kroz više iteracija da poboljšavamo kurseve. 

To nam je cilj za plasman kandidata, a što se tiče broja ljudi – ako napravimo kurs koji trenira preko 100 ljudi svake godine to je odličan uspeh. Naravno, ako dođemo do toga da smo našli odličnu formulu, lako to možemo da skaliramo na 200-300 ljudi godišnje. To nam je cilj za 2019. 

Na koji način ljudi mogu da se raspitaju o kursu, da se prijave?

Postoji nekoliko načina. Prvo sajt škole, itbootcamp.rs, tu stoje sve informacije o prijavama i o ciklusima, a takođe i kroz naše Fejsbuk i Linkedin, gde stalno izbacujemo vesti oko toga šta se dešava sa školom i gde se dešavaju razna predavanja vezana za IT. Svi mogu da prate na našoj stranici i vide kada će da izađu prijave za novi kurs. 

Pošto ovo ne deluje kao kratkoročan projekat, koja je vizija za školu? 

U idealnom slučaju ne bi bilo potrebe za ovakvim školama kada bi obrazovni sistem bio idealan, a nije idealan ni u jednoj državi na svetu. Taj sistem bi se stalno prilagođavao tome kakva je demografija i kakve su potrebe tržišta. Naravno da obrazovni sistem ne može toliko brzo da reaguje, tako da mi sada popunjavamo jednu nišu gde postoji deo ljudi koji su veoma sposobni da rade u IT-u, i postoji velika tražnja, a ne postoji formalan način za njih da pređu iz svojih poslova u IT ili tu nađu prvi posao. Koliko dugo će taj trend da traje – ne mogu da prognoziram. 

Voleo bih da napravimo od ovoga uspešnu dugoročnu priču, da se ne radi samo o kursevima koji su osnovni kursevi u IT,  nego da radimo kurseve koji su napredniji, da prebacImo ljude koji rade neko osnovno programiranje u ML ili AI, ili da pravimo neke druge naprednije kurseve od UX dizajna do 3D printinga. Postoji mnogo poslovnih prilika gde možemo da napravimo sličan efekat, samo je pitanje koliko je tržište. Za sada se fokusiramo samo na osnovna IT znanja. Tako da ne mogu da odgovorim direktno šta će da se desi za 5 godina, videćemo koliko će projekat biti uspešan u smislu održivosti.

Kažeš da bi bilo idelano da ne postoji potreba za ovom školom?

U idealnom slučaju, obrazovni sistem bi ovo pokrio. Kroz profitne ili delimično neprofitne škole, ali mi znamo da je to daleko od realnosti, ne samo u Srbiji, već u bilo kojoj zemlji.

Šta ti je najveći utisak do sada?

Meni je bilo fascinantno kada smo imali dodelu sertifikata za prvu generaciju. Koliko je ljudi u stvari prošlo obuku, i šta su dobili kao priliku. Danas već spremamo petu generaciju u Beogradu, a prva je krenula sa predavanjima u Nišu. 

Pored toga što su polaznici dobili priliku da prođu kroz našu školu, oni su se i međusobno povezali, i sada mogu da uče zajedno i da pomažu jedni drugima. Naravno, moje lično zadovoljstvo je uspeh ljudi koji su se plasirali na poslove, mislim da im je to promenilo život na bolje, da imaju mnogo više razloga da se nadaju za uspeh u budućnosti. Vidim da smo stvorili nešto ni iz čega – krenuli smo od ideje i ondauložili jako puno truda i energije, čak i novac je bio manje bitan faktor. Došli smo do toga da sad stvarno imamo konkretne rezultate. To nije samo ideja na papiru nego je prava škola koja daje ljudima nove prilike i koja može da da postane samoodrživa.

Ako nastavimo ovim tempom, preko 100 naših polaznika će biti u IT industriji u Srbiji do kraja 2019. godine. Od ideje do tih rezultata dolazimo zbog volje da uložimo vreme i energiju – i zbog pomoći mnogo ljudi, institucija, i kompanija koji su podržali ovaj projekat. Najveći utisak mi je ta kolektivna dobra volja i rezultat.