Pet pitanja za preduzetnika #5: Vukašin Vukoje

Vukašin je sa svojim drugarima uvideo do kojih problema dolaze kada sami prave pametne ugovore, pa su ubrzo rešili da naprave platformu za monitoring.

Marko Marković - 13. Novembar, 2019.

Vukašin Vukoje, CEO Tenderly-a, u celu priču sa blockchain-om je ušao 2013. godine, kada je počeo da rudari Litecoin-e. Sve je krenulo iz radoznalosti. U početku nije razumeo pravu vrednost blockchain-a već mu je bilo interesantno da pomoću svog računara u garaži pravi tokene koje imaju neku vrednost. U to vreme pametni ugovori (eng. smart contracts) još uvek nisu postojali i nije imao načina da dođe do njih.

U međuvremenu je dobio investiciju za svoj tadašnji startap, pa je prestao da rudari. Nakon nekoliko godina je došao u dodir sa pametnim ugovorima i odlučio da se bavi blockchain-om, ali je trebalo da prođe vreme dok ne shvati šta će to biti.

Tako je nastao Tenderly, platforma koja dozvoljava developerima i organizacijama da prate svoje pametne ugovore, bilo na javnim ili privatnim blockchain-ovima. Platforma im kroz analitike i izveštaje daje sve infromacije o tome kako su se izvršavali pametni ugovori i grupiše podatke tako da imaju smisla iz poslovne perspektive.

Drugari su se okupili i počeli da učestvuju na hakatonima. Tako su i uvideli koje probleme imaju dok sami prave pametne ugovore. Prvi koji su odlučili da reše je error tracking pametnih ugovora. Ideja je bila da svaki put kada dođe do greške sa pametnim ugovorima, pokažu u kojoj liniji koda je problem. Sasvim je normalno da kada dođe do bilo kakve greške, bilo da je u pitanju mobile, cloud, bilo šta, developer može vrlo lako da vidi gde je nastao problem. Kako Vukoje kaže, oni su bili prva kompanija koja je rešila ovaj problem za pametne ugovore, što najviše govori o tome koliko je čitavom ekosistemu nedostatajao ovakav alat.

Naredni problem koji su odlučili da reše je neuspešno izvršavanje transakcija, pa su došli do toga da treba da budu platforma koja se bavi monitoringom pametnih ugovora.

Vukoje je, kako kaže, sasvim slučajno ušao u programiranje, pošto je u Računarskoj gimnaziji to bio obavezan predmet. Kao najlepšu stvar izdvaja to što je tamo radio i učio sa nekima od najboljih ljudi u čitavom sektoru. S jedne strane, dok nije shvatio da pored njega sede natprosečno talentovani programeri, mislio je da je on sam loš programer. Međutim, to ga je dovelo do prebacivanja fokusa na nešto u čemu može da bude među najboljima. Voleo je tehničke stvari, ali i razvoj proizvoda, kao i poslovni ugao svega, pa je uspeo da se pronađe na ovoj tromeđi.

Pre Tenderly-a, Vukoje je imao tri startapa — Instafamous, Cloudia, Keex. Do prvog je zapravo došao slučajno. Pokušavali su da proguraju drugu ideju, ali je trebalo da imaju nešto što će je validirati — bilo kakvu aplikaciju koja funkcioniše. Tako su osmislili Instafamous, aplikaciju za sharing lajkova. Ispostavilo se da je to jako dobar biznis, ali i mnogo veća stvar nego originalna ideja zbog koje su i ušli u razvijanje Instafamous-a.

1. Koja stvar deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

Tržište. Mislim da ljudi često ne vide koliko tržište ciljaju niti razumeju za koliko, i da li uopšte, mogu da prodaju svoj proizvod. To nije toliko važno zbog samog tržišta koliko je važno zbog razmišljanja o tome koju kompaniju ili organizaciju žele da naprave i koji problem žele da reše. Nije isto ako se rešava problem koji niko drugi na svetu nije rešio ili se rešava problem dostavljanja kraft piva u Beogradu preko Wolt-a i sličnih. Ljudi pre svega treba da vide kakvo je to tržište da bi razumeli kakvu kompaniju mogu da grade.

To takođe implicira da, ako je tržište malo ili neobično, ne mogu da razmišljaju o dizanju investicija, nego o tome kako da dođu do prvog prihoda i kako da od njega dalje rastu. Može kasnije da se ispostavi da je takav startap zapravo VC fundable (pogodan za finansiranje od strane investicionih fondova, prim.aut.) ili nije. To nisu startapi, tj. nije nešto što bi neko trebalo da radi kao startap, ali bi svakako trebalo da se bavi time kao nekim malim biznisom.

To je glavni problem, ali su tu i sve ostale stvari vezane za građenje neke organizacije. Većina ljudi misli da će rešiti određeni problem. Realnost je da većinu stvari ne mogu da reše, ali je važno da naprave takvu strukturu u kojoj će postojati veća verovatnoća da ih reše. Odnosno, Tenderly nikada ne bi uspeo da nije tu i ostatak mog tima. Svaki startap zahteva određeni tim sa određenim setom veština.

2. Zamisli da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

Delimično sam bio u toj situaciji. Nije baš da nismo imali ni jedan dinar, ali sam bio kod mojih i nije mi trebalo mnogo da pokrenem aplikaciju sa drugarom. Mi smo prihod imali čim je aplikacija Instafamous izašla na App Store-u. Mislim da je prvi dan bilo 150 dolara, drugi dan je bilo već 500 i onda je sve više raslo. Ali to je određeni tip aplikacije, nije svaki biznis takav.

Na primer, u trenutnom startapu smo tek nedavno došli do prvog prihoda, posle godinu dana i četiri meseca. Ipak, Tenderly ima potencijal da napravi sto miliona godišnje, što nije bio slučaj i u mom prvom startapu. Kod njega je postojao realan rizik da će Apple da nas skine sa App Store-a zbog toga što kršimo Instargamove uslove korišćenja. Kod drugog — koji se bazirao na tome da telefon emituje Bluetooth Low Energy signal oko sebe i time omogućava da se lociraju korisnici — ispostavilo se kao problem to što su Apple i Android prestali da emituju statičke MAC adrese (zbog čega smo i vratili deo investicije investitorima). Nijedan investicioni fond neće da uloži negde gde vidi ogromnu crvenu zastavu koja može celu ideju da baci u vodu. Ti investitori posle imaju neke svoje investitore kojima moraju da kažu zašto ideja nije prošla.

3. Kako ste došli do svog prvog klijenta?

Do prvog klijenta sa Instafamous sam došao preko App Store-a, dok se sa Tenderly-em to tek nedavno desilo, i to nakon godinu dana i četiri meseca od pokretanja. Jednoj izraelskoj blockchain firmi je bio potreban monitoring pametnih ugovora i svideo im se naš development alat koji omogućava da bar dva, tri puta brže developuju.

Jedan naš drugar radi na blockchain-u u toj firmi, pa nas je predložio njima. Naravno, i on je stejkholder tamo i time nam je bilo lakše da prodamo toj kompaniji nego što bismo u suprotnom. Da smo išli kroz neke prirodne kanale poput mejla, susreta na konferenciji — trebalo bi nam dosta više vremena.

4. Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Ne bih rekao da je problem, ali najznačajnija stvar koju smo rešili jeste to što smo počeli da radimo puno radno vreme na Tenderly-u. To nam je dozvolilo da potpuno drugačije razmišljamo o startapu i da se njime bavimo na dnevnoj bazi. Ko god može na ideji da radi full-time, predlažem mu da to uradi ma koliku platu da ima. Jer, kada čitavo radno vreme razmišljaš o nečemu i kada ti to okupira ceo život, dolazi do najboljih ideja i odluka. Tada ti je mnogo više stalo da rešiš problem, tvoja egzistencija zavisi od toga i nemaš alternativu. Jer kada se probudiš ujutru nemaš alternativu nego da razmišljaš šta je najbolje što možeš da uradiš za svoju kompaniju.

Svi smo od prvog dana bili svesni da treba da radimo full-time, samo treba biti i racionalan. Kada sam osnivao prethodni startap krenuo sam sa punim radnim vremenom od prvog dana, ali moram da kažem da je to bila možda malo iracionalna odluka.

5. Kada bi morao da izdvojiš jednu poslovnu situaciju iz koje smatraš da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Mislim da još uvek učimo svaki dan i da se još uvek nije desila takva situacija da smo stvarno napravili veliku grešku. Mi kao tim ćemo imati dosta i pozitivnih i negativnih situacija, ali svaki put ćemo svi zajedno da razgovaramo o tome i dođemo do nekog dogovora. A svaki put kada dođemo do dogovora mi nešto učimo. Što je intenzivnija diskusija, to više naucimo iz nje. Da li sam ja profesionalno pravio greške? Da, verovatno više od većine ljudi jer sam pokušavao stvari.


Ovaj tekst je rađen u okviru projekta „Za inovativne mlade Srbije” koji je podržan od strane Kabineta ministra bez portfelja za inovacije i tehnološki razvoj.