Pet pitanja za preduzetnicu #4: Stefanija Lukić

Stefanija Lukić je jedna od osnivača edukativne platforme Shtreber na kojoj, po njenim rečima, uči 50 odsto klinaca iz Srbije.

Marko Marković - 31. Oktobar, 2019.

Na sajtu Shtreber mogu se naći lekcije koje osnovci inače uče u školi, s tim da je gradivo predstavljeno kroz formate koji su primamljiviji deci naviknutoj na multimedije: internet, video, interaktivne aplikacije i slično. Deci se znanje prenosi kroz gejmifikaciju, slike i video sadržaje, umesto kroz suvoparne definicije. Stefanija Lukić je jedna od osnivača ove edukativne platforme na kojoj, po njenim rečima, uči 50 odsto klinaca iz Srbije.

Pre nego što je uplovila u preduzetničke vode, Stefanija je radila kao televizijski novinar. Iako je u poslu uživala, u jednom trenutku je shvatila da je ne ispunjava u potpunosti. Kako kaže, epizode emisija koje bi pripremala po nedelju dana, ulagala veliki trud i unosila se potpuno u njih — bile bi emitovane samo u jednom terminu. U najboljem slučaju bi bile reprizirane u narednih nekoliko dana i onda bi praktično završile svoj životni vek. Tada je osetila potrebu da stvori nešto što duže traje.

Ideja za Shtreber je nastala još 2015. godine, a cilj je bio da se proizvedu digitalne interaktivne lekcije koje će imati i neki model igre uključen u sam proces učenja. Zajedno sa suosnivačima — Artemom Suvorovim i Nemanjom Nerandžićem — Stefanija je dugo razmišljala kako bi ta platforma trebalo da izgleda. U jednom trenutku im je na pamet pao i PDF, ali su došli do zaključka da je najbolje da čitava stvar bude na vebu jer su imali tehnička znanja da to izvedu, a i tako bi materijal svima bio dostupan. Kako Stefanija voli da kaže — ona je napisala shtreber.com, Artem je učinio da izgleda kao igra, a Nemanja je sve to pokrenuo i oživeo.

Platforma je lansirana 1. septembra 2016. godine, a za ciljnu grupu su odabrali uzrast od 5. do 8. razreda. Kako je Stefanija još ranije rekla za Startit, tada deca imaju više slobode u korišćenju uređaja i interneta, a gradivo je i dalje jedinstveno, pa ga je moguće lakše pokriti. Najveći izazov za Shtreber bilo je definisanje biznis modela koji je dugoročno održiv. Pa im je trenutna ideja da se uvede premijum profil koji bi uključio veliki broj unapređenja na polju personalizacije.

1. Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

Stvar koju većina ljudi zaboravlja jeste da niko ne može biznis da napravi sam. Ja sama nisam dovoljna da bi moja ideja živela. Mislim da svi koji pokreću biznis zaborave da im treba tim. Tim koji neće uvek moći da plate, tim koji neće uvek raditi za njih, koji će morati da prihvate kao sastavni deo života te ideje. Na kraju, tu ideju će morati da prenesu i utisnu u ostale članove tima toliko da se svi do kraja bore za nju.

2. Zamisli da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

U tom slučaju bi verovatno jedino drugačije bilo to što bismo imali više suosnivača. Ja iskreno verujem da ljude nekada više pokreće taj finalni proizvod koji ćemo napraviti i uticaj koji ćemo postići. Da se tako izrazim, impakt koji ćemo ostaviti na zajednicu i na ljude čije živote želimo da unapredimo je ono što motiviše saradnike, i zbog toga mislim da posao može da se napravi bez jednog jedinog dinara. To je sigurno istina barem u početku, kada možete da okupite tim ljudi koji su spremni da svakoga dana rade za ideju i krajnji uspeh.

3. Kako ste došli do prvog klijenta?

Ideja iza Shtreber-a je zapravo sve vreme bila socijalna. Mi smo želeli da napravimo socijalno preduzeće koje će podržati privredni subjekti zbog toga što je to ispravna ideja, zato što je razlog da to radimo potpuno ispravan i zbog toga što je vreme da ulažemo u mlađe generacije koje će sutra biti kupci, potrošači, korisnici kompanija koje bi postale naši klijenti.

Međutim, nekako je u samom startu bilo teško dokazati da smo baš mi kanal koji će da ostavi takav uticaj na zajednicu. Tu je, zapravo, bio naš problem i tu je bio naš rat, naše bitke koje smo tukli da dokažemo da imamo vrednost, da deca žele da nas koriste i, na kraju, kakvu ćemo vrednost preneti na naše klijente. Onog momenta kada smo to ostvarili, kada smo imali sasvim dovoljne brojeve da pokažemo da to nije fantazija, nego realnost, klijenti su lako počeli da pristižu.

Prvi ugovor smo sklopili sa Naftnom Industrijom Srbije (NIS). Sećam se tog divnog marketing tima na čelu sa Marijom Halar koja je prepoznala koliku vrednost može da pruži jedna platforma na kojoj deca zapravo žele da uče, a da ih niko ne tera na to. Kada smo se prepoznale, kada je kliknuo taj spoj — sve je postalo potpuno realno. Nije nam izgledalo kao da smo „u nekom filmu”, da se ne dešava nama. U stvari je proisteklo iz dogovora, kao što svaki klijent dolazi iz dogovora.

4. Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Ja često volim da kažem — bili smo pod vodom, a sad su nam nosevi barem malo iznad vode i možemo da udahnemo malo vazduha. Sada se sa mnogo manje stresa razmišlja o razvoju našeg poslovanja. I zato bih sada mogla da zaključim da se svi startapi bore sa dva najveća problema: nemaju dovoljno ljudi i nemaju dovoljno sredstava. Pod sredstvima mislim uglavnom na finansije, mada su i drugi resursi vrlo oskudni kada pokrećete startap.

Svi se bore sa te dve stvari, a ono što je mene moj put naučio je — onog trenutka kada shvatite šta radite i kada tačno znate ka čemu idete — novac više nije problem. Postoji mnogo sredstava na tržištu koje možete iskoristiti. Naravno, za sve postoje neki uslovi, za sve postoji dogovor kako, šta i koliko, ali su ljudi spremni da ulože u vas ako vide da vi zaista možete da izvedete ono što ste naumili. To je ta razlika između startapa koji počinje i startapa koji je sazreo. Taj put je ono što ne može niko da vas nauči. Morate sami da nađete način kako se taj nivo prelazi.

5. Kada bi morala da izdvojiš jednu poslovnu situaciju iz koje smatraš da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Mislim da smo bukvalno iz svake situacije koja je bila ispred mogli više da naučimo. Neverovatno je koliko je naše neznanje veliko. Kada doživljavamo neku situaciju, mi zapravo i ne znamo na koje detalje treba da obratimo pažnju. Ono što je dobro jeste to što može i retroaktivno da se uči iz tih situacija. Tako se ja i dan danas zamislim o nekoj situaciji koja je prošla, o načinu na koji je prošla, i onda uvidim potpuno novi ugao. Onda shvatim stvari koje tada nisu bile ni blizu mog rezonovanja. Svakog dana se uči i treba učiti kako iz onoga što je prošlo, tako i iz onoga što dolazi. Nije strašno grešiti, uopšte.


Ovaj tekst je rađen u okviru projekta „Za inovativne mlade Srbije” koji je podržan od strane Kabineta ministra bez portfelja za inovacije i tehnološki razvoj. 

Pridruži se → prvo predstavljanje rada Tesla Nationa