Vratiću se i drugi put u Srbiju ako stvaram novu vrednost za sebe i druge, ne zbog kajmaka i šljiva

O stalno aktuelnoj temi da li ostati u Srbiji ili otići u neke druge krajeve danas nam piše neko ko je tamo. Nekada developer u razvojnom centru Microsofta u Srbiji, a sada deo Amazona, Janko Jerinić.

Janko Jerinić - 5. Februar, 2016.

Na žalost, otići iz zemlje, ili u njoj ostati, je komplikovana tema koja u Srbiji već ima višedecenijsku tradiciju i koja pogađa sve ljude, svih profila i uzrasta.

Sa usponom softverske industrije i sve većim brojem kompanija koje su dovoljno moćne i bogate da mogu da priušte da uvoze inženjere (pokrivajući sve troškove imigracije i relokacije), to pitanje je postalo posebno interesantno softverskim inženjerima, pošto je odlazak iz zemlje postao trivijalan, tj. samo pitanje odluke i, naravno, ponude za posao.

Ostati ili otići?

Da li je “bolje” otići zavisi od ličnih prioriteta, tako da mislim da ne postoji jasan odgovor kojie se primenjuje na sve nas. Srbija može da bude vrlo udobna zemlja za život, ali isključivo ukoliko imate relativno pristojno plaćen posao koji vam omogućava da zarađujete nesrazmerno mnogo u odnosu na troškove života. Na kraju krajeva, šta znači “pristojno plaćen” definiše svako od nas prema ličnim potrebama i stilu življenja.

Razloge za ostanak u Srbiji možemo podeliti na praktične i emotivne. Evo nekih:

Nezavisno od nečije lične situacije, postoji mnogo faktora u korist odluke da se ode, poput: konstantno nestabilne političke situacije, galopirajuće korupcije, stanja opšteg nezadovoljstva i nemoći da se utiče na promene u društvu, katastrofalnog opadanja morala, sistema vrednosti, mentalnog zdravlja nacije, porasta nasilja, čak i nasumičnog, i kriminala u svim oblicima. Ogromna nezaposlenost i generalno loša ekonomska situacija utiče da najveći deo stanovništva ne može da uživa u svim prednostima, jer ima daleko ozbiljnije egzistencijalne probleme.

Čovek nije ostrvo i ukoliko posedujete prirodnu empatiju, svi ti gorući problemi društva, bilo da ih posmatrate kroz najapstraktniju, sociološku prizmu, bilo da ih uočavate na ljudima pored kojih živite, poznavali ih ili ne, postaju i vaši problemi i očaj drugih ljudi postaje i vaš, kao i nemoć da na bilo koji način suštinski, sistematično, pomognete.

Ipak, većina ljudi prevashodno odlučuje da ode ukoliko ne može da pronađe posao koji zadovoljava osnovne potrebe njih i njihovih porodica, ukoliko ne mogu da prekinu ciklus stagnacije, ukoliko ne mogu da se bave onim za šta su se školovali, i slično.

Biti developer u Srbiji?

Dok sam radio u MDCS-u, ponekad smo razgovarali kako je ta organizacija anomalija u srpskom društvu i koliko smo svi neverovatno srećni tu jer provodimo vreme u tom divnom mehuru, sa pametnim, zadovoljnim i ispunjenim ljudima, i pri tome primamo plate koje ne bismo mogli da dobijemo ni na jednom drugom mestu u Srbiji. Međutim, Microsoft je, barem u to vreme, bio jedina institucija tog kalibra u Srbiji. Iako sam bio presrećan tamo, da sam hteo jednog dana da promenim firmu a da ostanem u Srbiji, smatrao sam da bi skoro svaka promena bila na gore.

Google, Facebook, Amazon, Palantir, Dropbox, itd. nemaju svoje razvojne centre kod nas, a ja nisam video naše firme koje bi mogle da mi ponude sličan posao i uslove. Amazon mi je ponudio korak napred u svakom smislu, izuzetne uslove, seniorski nivo kao bitan osnov u daljoj karijeri, i kompletno organizovanu selidbu u grad i zemlju gde moja supruga, koja je arhitekta, ima daleko više mogućnosti da se profesionalno razvija nego kod nas. Prilike ne vredi propuštati jer vam je komotno u datom trenutku, na datom mestu. Ukoliko ih propustite, zaslužili ste ako vas sutradan mimoiđu.

Na posletku, odlučili smo da skočimo u nepoznato i zgrabimo nova iskustva koja će nas ojačati i od kojih ćemo sazreti. U tom kontekstu, odluka da odete iz zemlje nema veze sa Srbijom, konkretno, niti sa bilo kakvim patriotskim ili kosmopolitskim osećanjima. Sam čin zasnivanja novog života i življenja u potpuno novoj sredini je dovoljno značajan, za sebe, ali je to lični čin, za koji motiv ne mora da bude beg iz zemlje.

Ne vraćajte se zato što vam nedostaju šljive i kajmak

Ukoliko volite Srbiju kao što je ja volim, svakako da vam je uvek u glavi ideja da jednog dana želite da se vratite kući. No, to ne treba da uradite jer vam nedostaju šljive i kajmak, već ukoliko svojim povratkom stvarate novu vrednost za sebe i društvo, tj. ukoliko to zaista ima smisla.

Pre ovoga, već sam prošao jedan ciklus odlaska i povratka. 2005. godine smo moji partneri i ja pokrenuli firmu u Beogradu, i na proleće 2007. smo otišli u Kaliforniju, u potrazi za novim kanalima finansiranja. Kada smo pronašli investitore i obezbedili dovoljno sredstava za kontinuiran rast u narednih nekoliko godina, ostavili smo funkcionalna predstavništva u SAD i vratili se u Beograd, gde smo rapidno počeli da zapošljavamo ljude.

Tada sam razmišljao o patriotizmu, o kome se mnogo govorilo tih godina i o kome su najčešće trubili, kako je govorio Semjuel Džonson, raznorazni nitkovi, jalovi srpski političari i kriminalci ispod stranačkih zastava. Pomislio sam kako nema patriotskijeg čina u 21. veku u državi Srbiji, nego dovoditi čist novac, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, zaposliti mlade, pametne ljude, kojih kod nas ima na pretek, proizvoditi tehnologiju. Novac i ljudi ostaju u Srbiji, a u svet odlazi glas o dostignućima tima u nekoj zemlji skoro pa trećeg sveta. Za našu ekipu se znalo na Stanfordu i u ozbiljnim kompanijama širom SAD, čak i institucijama koje su kupovale tehnologiju za federalnu vladu.

Sa druge strane, MDCS, koji danas zapošljava preko 150 softverskih inženjera, je nastao na ličnu inicijativu nekolicine Srba koji su dan-danas deo Microsofta. Nikakav uticaj države, isključivo velika želja i velika energija tih ljudi da u svojoj zemlji naprave instituciju, jer su znali da mogu, imajući u vidu sav raskošan talenat koji se rađa u zemlji. Od začeća je prošlo 10 godina, jubilej je proslavljen pre nekoliko meseci. Ukupan uticaj te institucije na srpsko društvo je, barem po mom skromnom mišljenju, teško izmeriti. Što se mene tiče, to je definicija patriotizma, na delu i u praksi i tu organizaciju ću zauvek smatrati svojom kućom.

Dok sam iz Beograda razgovarao sa mnogobrojnim vođama timova u Amazonu, u potrazi za optimalnim mestom za sebe, povremeno smo koketirali sa idejom kako bih mogao da počnem da radim i pre zacrtanog datuma, ukoliko bi postojalo pravno predstavništvo Amazona u Beogradu. Znao sam da je tako nešto skoro nemoguće ostvariti ad hoc i na daljinu, ali mi se tada rodila misao kako bi bilo nestvarno ukoliko bih mogao da budem ta osoba koja će nekada, u budućnosti, začeti razvojni centar Amazona (ili neke druge kompanije, zašto da ne) u Beogradu, kao što je nekada Bodin Drešević osnovao MDCS, a Dragan Tomić nastavio da ga vodi. Prilika da uradim tako nešto bi za mene bio cilj vredan povratka u Srbiju i nešto na šta bih bio izuzetno ponosan, da ne idem dalje u patetiku i uvodim pojmove kao što su životna dela u rečenice.

Patriotizam se kod nas potpuno pogrešno izjednačava sa ultra-desničarskim pogledom na svet. Patriotizam nije nacionalizam, nije ksenofobija, a priori, nije vrednovanje jednog naroda drugačije od drugih. On ne igra ulogu u tome kako gradimo odnose sa ljudima, ili svoje karijere. Budući da Srbija kasni sa razvojem po mnogim merilima, kvazi-progresivni ljudi će vaša patriotska osećanja protumačiti kao podršku retrogradnim vrednostima koje, na žalost, žive među našim sunarodnicima, što je prosta logička greška, jer se zasniva na pogrešnoj premisi.

Moj odnos sa Srbijom nije odnos ni sa jednim konkretnim pojedincem, niti institucijom, već sa apstraktnom idejom nacije, čija mi je dobrobit draža od dobrobiti neke druge nacije. U svojoj zemlji sam se često osećao kao stranac, budući da sam težak liberal i ateista, ali nisam prestao da se osećam kao patriota. Ne zanima me ukoliko me neko diskvalifikuje pošto već drugi put “bežim” iz zemlje. Odlazim isključivo iz praktičnih razloga i lične koristi, to ne znači da više volim Vankuver, uz sve njegove prednosti, od Beograda. Uostalom, koliko sam se jednostavno iselio iz Beograda, tako ću sutra da se preselim ko zna gde. Jednom, kada shvatite da ceo život može da vam stane u dva kofera, ceo svet je vaš.

Čestitke ljudima koji odlaze su posledica ličnog nezadovoljstva onih koji čestitaju. To mi je uvek bilo tragikomično, ali ne mogu da krivim te ljude. Oni za sebe vide emigraciju kao jedini izlaz iz svoje teške situacije i pretpostavljaju da su drugi, koji emigriraju, u sličnoj situaciji. Stoga čestitaju radostan događaj, kao što bi čestitali rođenje deteta ili slavu, nešto što se podrazumevano čestita. Ja ne mislim da bilo ko treba da mi čestita. Zamenio sam lagodan život okružen ljudima koje volim za borbu u novom okruženju. Znam zašto sam to uradio i ne žalim se, ali je moj život činjenično danas pun izazova koje sam, doduše, sam birao. Smatram da sam napravio korak napred u karijeri, promenio sam kompaniju i, sticajem okolnosti, promenio grad. Osećam se kao građanin sveta, ali znam gde mi je kuća. Nema tu šta da se čestita.

Za kraj

Ukoliko makar sumnjate da bi odlazak iz zemlje, makar na koju godinu, bio dobar izbor za vas, mislim da treba pokušate da to uradite. Svakako je mnogo bolje nego da provedete život pitajući se da li je bilo bolje da ste nekada to probali. Osim, naravno, ukoliko ste sasvim sigurni da to ne želite. Barem programerima je lako – granice nisu prepreka za posao, ne brinete o vizama i selidbi, već se kompanija za sve pobrine, što je neverovatno velika stvar. Kompanije uredno plaćaju troškove puta kada vas dovedu na intervju, tako da ni to nije problem.

Amazon, recimo, organizuje recruitment event-e po Evropi svakih nekoliko meseci. Ja sam imao intervju u Beogradu, decembra 2014. kada su bili kod nas. Neverovatno smešan intervju – 5 sati u hotelskoj sobi u Hajatu, samo sa stolom i crtaćom tablom. Facebook London se drastično širi, takođe. MDCS uredno zapošljava, a nakon godinu i nešto rada u Beogradu, možete da tražite da se prebacite u Redmond, recimo, ukoliko i dalje to budete želeli. U svakom slučaju, prilika nikako ne manjka.

U onim najvećim firmama se najčešće ne traže ljudi specifičnih profila. Retko ćete nailaziti na oglase za posao koji traže, na primer, front-end developere, ili back-end developere, ili zahtevaju da poznajete određene jezike ili set tehnologija. Uglavnom se traže ljudi koji umeju da demonstriraju solidno algoritamsko razmišljalje i rešavaju klasične probleme koji se mogu naći u Cracking the Coding Interview. Naučićete jezik ili specifičnu tehnologiju. Pre nego što sam došao u Amazon, nikada nisam pisao Javu ili Python, nikada koristio Linux ili Git. Nakon mesec dana mi je delovalo kao da sam se rodio sa njima. Sve se da naučiti.

Želim vam mnogo sreće i hrabrosti da, pre svega, odlučite šta želite za sebe. Mislim da je to najteže, teže i od intervjua, pa i od napuštanja svoje zemlje. Ukoliko imate pitanja, možete me pronaći na Quori ili Facebook-u. Pomoći ću, ukoliko budem mogao.