Mnogi tehnički profesionalci, od ML inženjera pa do product menadžera, nam u poslednje vreme kažu da im je greota da sve ove nove magične alate za pravljenje proizvoda ne iskoriste da naprave nešto svoje.
Ranije je ovaj impuls bio ograničen činjenicom da ti je bio potreban ogroman kapital s jedne strane, i da su karijere u IT-u delovale kao u kamen uklesana sigurica koja može postajati samo bolja s druge.
Istovremeno je često prisutna i percepcija da je ovaj prozor prilika otvoren samo neko vreme, kao što je to bio slučaj u ranim danima interneta, smartfona i drugih sličnih revolucija.
Ima argumenata i za i protiv ove tvrdnje, ali teže ka prvoj.
Da bismo pomogli zajednici da nađe stvari vredne pravljenja, zajedno sa Superteamom i uz podršku Solflarea, početkom leta smo napravili jedinstvenu sesiju od 5 hakatona tokom našeg AI Week festivala.
Cilj — usmeriti profesionalce koji su navikli na posmatranje posla kao zanata, ka preduzetništvu gde si fokusiran na poslovne ishode.
U ovom i narednim člancima vam prenosimo neke od najinteresantnijih projekata, sa idejom da vas mogu inspirisati i dati lekcije koje možete iskoristiti za sebe.
Promena načina razmišljanja
Da bismo se što bolje orijentisali ka tržišnom razmišljanju, namerno smo postavili zadatak tako da je nemoguće ambiciozan — trebalo je da takmičari za 5h naprave agenta koji sam zarađuje novac korisniku.
Logikom shooting for the stars, hitting the moon smo došli do iznenađujućeg broja rešenja koja bismo mi koji smo bili u publici hteli da krenemo da koristimo.
Cifra od 2.000 dolara iz naslova pritom dolazi iz stvarnog projekta — prvog u nastavku, sa prve runde koja je imala ovu temu.
Float: šta se izgubi između fakture i računa
Prvo mesto je odneo Nikola Domazet sa Floatom, i njegov demo je bio izvanredna ilustracija načina razmišljanja potrebnog za probijanje kroz buku kada nešto nudimo; ponuda je — evo ti 2000$.
To je ponuda na koju nije lako ostati ravnodušan, barem je to bio konsenzus svih u publici.
Lekcija: Kada pokušamo da zaokrenemo način razmišljanja na to da je cilj generisati prihod osobi sa druge strane, to nas fokusira na pravu poruku.
Nikola je ovako definisao problem:
Ako zarađuješ 5.000 dolara mesečno, godišnje često izgubiš 1.500 do 2.000 dolara na menjačkim provizijama — a novac koji u međuvremenu stoji na računu ne donosi ništa.
A problem nije samo njegov: po brojkama iz demoa, trinaest miliona ljudi širom sveta fakturiše u dolarima, a američki finansijski servisi do njih ne dopiru.
Wise kamatu od 3.14 odsto plaća samo Amerikancima, SoFi i Fidelity traže američku adresu, Mercury je naloge van Amerike ugasio 2024.
U taj opis staje i solidan deo publike ovog sajta.
Float na to odgovara tako što freelancerov novac vodi kao kasu male firme.
Dolarski prihod se ne konvertuje: agent ga podeli na rezervu za porez, deo za tekuću potrošnju i prinosni (okamaćen) deo — taj ode u instrument vezan za američke državne obveznice i zarađuje oko 4.5% godišnje.
Ceo krug, od uplate do plaćene fakture, u demo snimku prođe kroz pet transakcija i traje oko minut i po.
Fakture se plaćaju same, iz tog prinosnog dela. Kad u demou stigne Amazonov račun od 136 dolara, pročita ga Claude — a agent onda namerno čeka poslednji dan roka za plaćanje, jer novac do tada radi.
Domazet ceo proizvod svodi na jednu sliku: nalog za troškove koji na svaku fakturu daje trajni popust. Popust naprave prinos i provizije koje se više ne plaćaju.
Cela prodajna strana pritom staje na naslovni slajd demoa: prinos američkih državnih zapisa na dolarski prihod, bez američke banke.
Naš utisak iz sale je bio nedvosmislen: skoro svi — žiri i drugi takmičari podjednako, i sami uglavnom ljudi sa startapima — hteli su da Float kupe na licu mesta da je bio u ponudi.
Lekcija: pre pravljenja, razmisli o tome šta će čovek da dobije. Njega ne zanima tvoj softver.
AGENTHICC: od freelancera do agencije
Drugo mesto je otišlo Marku Markoviću, dizajneru koji kroz studio Visual Brewer prodaje rad pojačan AI alatima.
Od tri smera koja je zadatak runde nudio, uzeo je poslednji: agenta koji upite pretvara u angažovanje freelancera koji ih izvršavaju, ostavljajući vlasniku razliku.
Problem iz koga je krenuo zvuči poznato svakom ko radi sam: jedan čovek ne može da prati deset kanala komunikacije i stotine prilika, pa poslovi isteknu pre nego što stigne da odgovori.
Ako zaposli ljude, plate pojedu maržu, a poslovi koje ne stigne ni da pogleda su izgubljen prihod.
AGENTHICC je njegov odgovor: umesto da si operativac, postani CEO koji nadgleda.
Lekcija: Nemoj opisivati softver kao X za Y, nego emotivan ishod za korisnika.
Tehnički govoreći, rešenje mu se može opisati i kao operativni sistem za agenciju, sa AI nadzornikom koji je vodi po tri pravila koja vlasnik jednom postavi — najmanji posao koji vredi uzeti, najmanja marža i gornja granica rizika po poslu.
Vlasnik ostaje generalni direktor i ništa ne odobrava pojedinačno, a izvođač je isplaćen automatski, čim je posao gotov.
Agencija je donedavno podrazumevala ceo aparat: ljude, kancelariju, nekog ko po ceo dan raspoređuje posao. Sa ovakvim alatom ceo taj aparat staje u jednog čoveka, i počinje se odmah.
Marko nam je ovako opisao kako mu je legao format od pet sati i komično direktan zadatak:
Ti naizgled ludi kriterijumi su se kod mene pokazali kao okidači za kreativnost. Kao starog kampanjskog studenta, mene rok radi bolje od inspiracije.
Kad ti neko kaže da za pet sati napraviš mašinu koja pravi pare, nemaš vremena da se premišljaš. Biraš jednu ideju i teraš je do kraja.
Za tih 5h sam stigao dalje nego što bih inače za nedelju dana, jer pritisak izbaci sve što nije suštinski važno.
Tehnički, posao ne vodi jedan agent nego pet.
Direktor svaki oglas prosledi četvorici podagenata: Scout ga rastavi na veštine, procenu sati i rizike, Matchmaker bira podizvođača sa odobrenog spiska, Closer piše ponudu, a Paymaster izvršava isplatu.
Prva trojica su pozivi Claudea; Paymaster je namerno ostavljen kao običan deterministički kod.
Ona tri pravila su u kodu sprovedena doslovno.
Paymaster ih proverava iznova, nezavisno od direktorove odluke, i odbija svaku isplatu van odobrenog spiska ili preko granica koje je vlasnik postavio — odluka modela je za njega samo predlog koji tek mora da prođe provere.
Najviše govori koliko agent odbija.
Vlasnik zadaje donji prag marže — u repozitorijumu stoji trideset odsto — pa je u snimljenom prolazu kroz šest oglasa agent uzeo dva, a od ostala četiri odustao uz obrazloženje u jednom redu, tipa "marža 25 odsto, ispod praga".
Računica posla koji prođe je računica prave agencije: klijent plati pun budžet, izvođač dobije svoju cenu, a razlika ostane vlasniku.
Sve skupa
Ako i ti razmišljaš o tome da nešto praviš, razmišljaj o tome kako to drugoj osobi zarađuje novac ili oslobađa pola dana. Narednih dana ćemo objavljivati još ovakvih članaka.
Projekte je ocenjivao žiri u sastavu Ivan Aksentijević (vodeći mentor Startap Akademije), Miloš Arsić (Solflare) i moja malenkost — hvala kolegama na vremenu i ekspertizi.
Zahvaljujemo se Superteamu što je omogućio da se ovaj projekat realizuje, kao i Solflareu koji ga je podržao, i pomogao nam da obrazujemo zajednicu i o ovom novom preduzetničkom načinu razmišljanja, kao i korišćenju Solane kao kanala za efikasne agentske transakcije.
Ovim hakatonom smo hteli da podržimo naše AI talente, jer je ova nova oblast od ključnog značaja za dalji razvoj ekosistema.
— Marko Đurđević, suosnivač Superteam Balkana
Ispratite i naredne članke u seriji — u njima donosimo ostale projekte sa hakatona.
