Ministarstvo rada limitira zapošljavanje preko agencija za “lizing” radnika, cela privreda može da pati

Koje su posledice ograničavanja broja radnika koje je moguće zaposliti preko agencije?

Sanja Vatić - 30. Novembar, 2018.

Poslednjih dana Nacrt zakona o agencijskom zapošljavanju bio je predmet mnogih tekstova i TV priloga. I iz dobrih i iz loših razloga.

Agencijsko zapošljavanje o kome se u zakonu radi ne treba mešati sa angažovanjem radnika preko paušalnih agencija, jer je u pitanju unajmljivanje takozvanih „lizing radnika’’ preko agencija za zapošljavanje kojima pribegavaju uglavnom veće, multinacionalne kompanije među kojima i neke IT kompanije koje zapošljavaju određen broj ljudi u Srbiji.

Sa dobre strane, Nacrtom se predviđa da ubuduće zaposleni preko agencija imaju ugovor o radu i iste uslove kao zaposleni direktno kod poslodavca. Ukoliko Zakon bude usvojen „lizing radnici’’ će sa agencijom moći da potpišu samo ugovore na određeno i neodređeno vreme. Takođe će, kao i njihove kolege koje su zaposlene kod poslodavca, imati isto radno vreme, jednako regulisan prekovremeni i noćni rad, ista prava na odsustvo, a i obračun i isplata zarade i naknade troškova računaće im se po istom osnovu.

Međutim, pored niza pozitivnih promena pojavio se i potencijalno problematičan član. Radi se o članu 14. koji glasi:

Ugovor o ustupanju zaposlenih može da se zaključi za ustupanje najviše do 10% zaposlenih u odnosu na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca korisnika u momentu zaključenja ugovora.

Izuzetno od stava 1. ovog člana, ugovor o ustupanju može da se zaključi za ustupanje najviše do 30% zaposlenih u odnosu na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca korisnika u momentu zaključivanja ugovora, uz prethodnu saglasnost ministarstva nadležnog za poslove rada.

Drugim rečima, članom 14. propisuje se da broj zaposlenih preko agencije za zapošljavanje ne može biti veći od 10% u odnosu na ukupan broj zaposlenih, odnosno 30% (uz posebnu saglasnost Ministarstva rada). Pri tome nije problematično samo to što Nacrt ograničava broj lica koja mogu da budu zaposlena po ovom osnovu, nego i to što ne predviđa ni pod kojim uslovima poslodavci mogu da zaposle 30 odsto radnika preko agencije ni posledice za one koji se ogluše o postavljen limit.

Osim toga, nameće se i pitanje zbog čega bi zakonodavac uopšte ograničavao broj lica koja mogu da budu zaposlena „na lizing’’ ukoliko je već izjednačio prava i zarade onih koji su zaposleni preko agencije sa onima koji su zaposleni kod poslodavca.

Gde je logika?

U potrazi za odgovorom koja je moguća pravna logika iza člana 14. obratili smo se advokatu Zoranu Naumoviću. Kako on smatra, verovatno je da je namera zakonodavca bila upravo da zaštiti radnike, odnosno svima omogući jednake uslove rada:

Dešava se da na relativno sličnim pozicijama u jednoj kompaniji zaposleni koji su redovno zaposleni kod poslodavca imaju određene uslove koji su bolji za njih, nego oni uslovi koje imaju zaposleni koji su zaposleni preko „staff leasing“ kompanija.

Ali prevashodno morate imati u vidu da strani poslodavci pa i neki naši poslodavci imaju najčešće ograničenje koliko mogu imati zaposlenih u jednoj budžetskoj godini. U situaciji kada imaju iznenadno povećanje posla ili sezonsko povećanje posla, oni ne mogu da zaposle nijedno novo lice zbog te interne zabrane, ali im je dozvoljeno da iznajme zaposlene, bilo preko omladinskih zadruga ili tzv. „staff leasing“ kompanije.

Pored toga što neke kompanije nisu u mogućnosti da otvaraju radna mesta bez saglasnosti matične kompanije, postoji još razloga za zapošljavanje preko agencija. Jedan od njih je situacija u kojoj je kompanija na početku poslovanja i nema razvijene kapacitete za interno zapošljavanje. Ovaj razlog pominje i Siniša Simić, HR menadžer za personalnu administraciju i radno pravo u agenciji za zapošljavanje Adecco:

Važno je da ne postoji ograničenje za angažovanje zaposlenih preko agencije od 10% (izuzetno 30%) budući da ukoliko kompanija dolazi na tržište u početku ima vrlo mali broj zaposlenih ili ukoliko ima povećan obim posla često ne može mnogo unapred da planira angažovanje zaposlenih, a predložene kvote joj ne omogućavaju da angažuje dodatni broj zaposlenih preko agencije koje zbog korporativnih procedura ili drugih razloga ne može da angažuje interno.

Sa ovim pitanjem smo se obratili i nadležnom Ministarstvu rada, ali još uvek nemamo njihov odgovor.

Koje su moguće posledice?

S obzirom na to da postoje opravdani razlozi za zapošljavanje preko agencija, nije nezamislivo da planirano ograničenje rezultira smanjenjem ukupnog broja radnika angažovanih sa tržišta. I ne samo to. Postavljanje granice posredno može dovesti i do preopterećenja postojeće radne snage u smislu prekovremenog rada. A kako kaže Naumović, izmene predviđene predloženim Zakonom mogu da se odraze i na zarade:

S obzirom da je u praksi do sada bilo uobičajeno da zaposleni kod poslodavca imaju veće zarade od zaposlenih preko agencije za zapošljavanje za relativno slična radna mesta, navedeno ograničenje u kombinaciji sa obavezom da ustupljeni zaposleni imaju jednake uslove rada u pogledu elemenata za obračun zarade sa ostalim zaposlenima, mogu dovesti do smanjivanja zarade zaposlenih direktno kod poslodavca kako bi se zarade svih zaposlenih ujednačile, a kako bi rashodi poslodavca za zarade bili u okviru poslodavčevog budžeta namenjenog za isto.

Odnosno, prevedeno na jezik ekonomije, svi će morati da se uklope u već postojeći budžet, i 1) zaposleni i 2) iznajmljeni zaposleni. Budžet poslodavaca se svakako neće povećati zbog promene zakona.

Ukoliko Zakon bude usvojen u predloženom obliku, naši sagovornici smatraju da će se neki poslodavaci odlučiti da okončaju radni odnos sa zaposlenima koji prelaze propisanu kvotu ili da trenutne zaposlene koji imaju ugovore o radu angažuju na privremeno-povremenim poslovima gde neće imati pravo na naknadu troškova ishrane, prevoza, regresa za korišćenje godišnjeg odmora, plaćeno odsustvo i druga prava. A ne isključuju ni mogućnost prelivanja ljudi iz agencija za zapošljavanje u omladinske zadruge, s obzirom na to da privremeni i povremeni poslovi mogu da se obavljaju do 35 godine.

Na ovo dolazi i činjenica da se ograničavanjem jednog vida zapošljavanja automatski smanjuje broj radnih mesta. U široj slici zbog ovoga će trpeti i čitava ekonomija, smatra Simić:

Negativni efekti će se odraziti i na samu ekonomiju pošto će određene kompanije koje angažuju veći broj zaposlenih preko agencija razmatrati da svoje investicije preusmere na druge zemlje u regionu budući da samo dve članice EU imaju ograničenje broja zaposlenih preko agencija, kao i da će uticati na dolazak stranih investitora koji ne žele da investiraju u tržište u kome nema dovoljne fleksibilnosti na tržištu rada.

Da li će donosioci odluka imati sluha za glas javnosti?

U trenutnoj situaciji razlika u zaradama i uslovima za rad su neki od najvećih problema radnika zaposlnih preko agencije, pa je u tom smislu pohvalno što je nakon gotovo decenije napravljen ozbiljan pokušaj da se reguliše oblast koja se po nekim procenama tiče oko 12.000 lica. Naročito je značajno što su učinjeni napori da se izjednači status obe vrste radnika — zaposlenih „na lizing’’ i direktno kod poslodavca.

S druge strane, na osnovu dostupnih činjenica ostaje nejasno zašto je potrebno ograničiti kompanije po pitanju broja radnika zaposlenih preko agencije. Limitiranjem se nepotrebno kažnjavaju kompanije koje su do sada sve svoje zaposlene tretirale isto, a nanosi se šteta i celoj privredi.

Protok ljudi putem iznajmljivanja radne snage je dobar jer ljudi na taj način bivaju uposleni, stiču nova znaja, stiču praksu, menjaju pozicije i ubrzava se taj protok koji je za svaku ekonomiju dobar a pri tome se plaćaju porezi.

Pozitvna stvar je što u javnosti vlada uverenje da član 14. treba da se obriše iz Nacrta zakona kako ne bi bio ograničen broj lica koja mogu biti angažovana preko agencije, ali nam ostaje da vidimo da li će to čuti i oni koji donose konačne odluke.

Opšte je mesto da poslodavce treba naterati da sve zaposlene tretiraju jednako bez obzira na to da li su ih zaposlili direktno ili preko agencije. Ukoliko je logika iza ograničavanja izjednačavanje, ono je moguće postići i drugim alatima koji utvrđuju prava i dužnosti svih aktera — agencija, poslodavca i radnika.

Čini nam se da je mnogo bitnije da Zakon reguliše neku vrstu licence sa određenim garancijama da agencije za zapošljavanje garantuju tu isplatu zarade koju naplate od klijenata, da nam se ne desi neki talas problema kao što je bio sa turističkim agencijama koje nisu uplatile ljudima aranžmane. Ako nema te vrste kontrole, onda ćemo imati „poplavu” novoosnovanih agencija koje nude te usluge a ne garantuju isplatu radnicima.

Na kraju krajeva, ono što Zakon o agencijskom zapošljavanju treba da uradi jeste da umesto ograničavanja napravi takvu poslovnu klimu koja će da olakša zapošljavanje.