Kako se pre 30 godina, kroz inicijativu trojice mladih ljudi, Univerzitet u Beogradu povezao na internet

Ove godine se navršava trideset godina od kako je Univerzitet u Beogradu povezan na Evropsku akademsku istraživačku mrežu (EARN).

Marija Milutinović - 12. Jul, 2019.

Iako je danas nemoguće i zamisliti da neka institucija u Srbiji funkcioniše bez interneta, pre tridesetak godina trojica docenata: Svetozar Niketić, Duško Vitas i Dževad Belkić, koji su putujući po svetu videli da profesori razmenjuju poštu preko računara, oduševili se i poželeli da tako nešto “dovedu” i u Jugoslaviju.

To je bilo moguće jedino povezivanjem Univerziteta u Beogradu na Evropsku akademsku istraživačku mrežu (EARN), koja je u to vreme postojala tek nekoliko godina, i koja je već početkom 90-ih povezivala preko 70 hiljada korisnika, na 500 institucija u 27 država, počinje priču Mirjana Tasić, u to vreme inženjer za mreže u Zavodu za Statistiku, a kasnije i nacionalna koordinatorka EARN mreže za SFRJ.

Ova inicijativa trojice mladih ljudi došla je do profesora Jagoša Purića. Bio je pun entuzijazma da se to uradi i “pogurao” je sve administrativne poslove na lokalnom nivou i obezbedio je novac. Linija koja je 1989. godine počela da razvija između Beograda i Linca izgledala je kao žica koja povezuje dve tačke, a usput su korišćeni i razni prenosni sistemi, uglavnom za prenos govora i koštala nas je mesečno oko 11 hiljada maraka. Išla je iz Beograda, preko Slovenije do Austrije. Ovi mladi inženjeri su tražili kome da se obrate kako bi dobili mrežu, a na većini evropskih fakulteta koristili su se IBM računari.

Jedan od bitnih resursa, IBM računar, koji je nabavljen u saradnji PMF-a i Zavoda za statistiku. On je do povezivanja na EARN mrežu služio samo za obradu podataka i obuku studenata. Računar se nalazio u ulici Milana Rakića, a na PMF-u je u računarskoj učionici instalirano 32 terminala koji su povezani na IBM sistem, čiji je administrator bila upravo Mirjana Tasić, objašnjava Slobodan Marković u svom master radu “Razvoj računarskih mreža u Jugoslaviji i Srbiji (1970-1996)”

U to vreme naš predstavnik u EARN-u bila je jedna profesorka iz Slovenije jer je Slovenija bila najbliža Zapadnoj Evropi. Mi smo bili daleko, a i rukovodstvo nam je bilo takvo da se nije previše blagonaklono gledalo da stalno skitaš po svetu i trošiš novac. Imali smo sve, i inicijatore, čoveka koji će to da poveže, ko će da finansira, ali nismo imali svog predstavnika u EARN-u. Tada je glavnu ulogu odigrao jedan Nemac Volfgang Zigl, kom smo u to vreme mi Srbi bili jako simpatični.

Zigl je radio za IBM Austrija koja je obuhvatala i naše područje i on je izdejstvovao da se predstavnica iz Ljubljane skloni sa pozicije predstavnika EARN i da umesto nje na to mesto dođe profesor Jagoš Purić.

Mirjana Tasić bila je nacionalna koordinatorka EARN mreže kojoj je pripalo zaduženje da ode u Linc po potrebna uputstva kako bi povezala računar u Beogradu na Evropsku akademsku istraživačku mrežu.

Kada sam 1987. godine prvi put otišla na sastanak tehničkih koordinatora mreži sedela sam dva dana i nisam znala o čemu pričaju. Trećeg dana je već počela da me hvata panika. Dobro sam poznavala i softver i hardver na mojoj instalaciji, ali oni su pričali u nekim šiframa i nikako nisam mogla da dođem do odgovora šta ja treba da uradim da bi to proradilo.

Tada sam spazila jednog malog debeljuškastog Nemca koji je voleo da priča i zamolila ga da mi objasni šta znače sve te skraćenice, posle toga mi je bilo lakše jer sam shvatila da je sve još u fazi razvoja i da ni oni baš nemaju konačno rešenje i da pokušavaju i isprobavaju da li će nešto da proradi ili ne.

Glavni problem je bio kako će se sve to odigrati jer je računar u RZZS bio u vlasništvu države i nije svako mogao da priđe računaru. Tu su u akademskoj zajednici izažli u susret direktor Milovan Živković i direktor računarskog centra Zoran Jačić, koji su na ceo proces gledali blagonaklono i dozvolili da se čvorište instalira na računaru u RZS.

Problem je bio i kako nabaviti modeme, jer je bilo skupo naći uređaj koji će održavati komunikaciju na oko 1.000 km daljine. Na jednom sastanku su im saradnici iz Londona ponudili da oni rashoduju svoja dva dobra modema, koja će nama da poklone. Problem je bio i oko uvoza tih modema. Tada su se ponudili sa Instituta za fiziku u Zemunu da oni odrade tu administrativnu proceduru – procedura oko uvoza trajala je oko mesec dana. Jedan je stigao kod nas, drugi u Linc.

Osnovna usluga EARN mreže bila je razmena elektronske pošte, kao i nešto što bi se danas moglo nazvati četom, a treća usluga bila je listserv, odnosno preteča današnjih foruma. Sva komunikacija se odvijala putem mejla, i podaci su bili samo tekstualni, i koristilo se 26 slova engleskog alfabeta.

U principu svi koncepti koji danas postoje na internetu su već tada započeti, samo se komunikacija najčešće odvijala mejlom.

Ja sad tada radila u državnoj službi, imala sam činovničku platu i pristup vrlo skupocenom računaru. Nisu me zanimali politika i previranja. U to vreme ljudi su se pomagali bezrezervno. Pitali smo jedni druge za probleme na koje smo svakodnevno nailazili, i svi smo se međusobno pomagali jer tada još uvek nije bilo profita u svemu tome. Kada se stvar odvija u takvoj atmosferi može i da se napreduje, a sa druge strane osećaš da zavisiš od svojih kolega koji rade na sličnom slučaju jer ništa nije propisano i definisano unapred.

Sa početkom ratova u SFRJ i uvođenjem sankcija, sve veze naše zemlje sa EARN-om su prekinute. Savet bezbednosti Ujedinjenih Nacija je 1992.godine uveo paket sankcija, među kojima je bila i suspenzija naučno-tehnološke saradnje sa Srbijom. Tada je Univerzitet u Lincu prekinuo komunikaciju sa Beogradom, pa je članstvo SFRJ u EARN-u do daljnjeg suspendovano.

Od 1992. godine bili smo pod sankcijama. Sećam se da sam u junu dobila mejl. Pisali su mi iz Linca da moraju da isključe vezu sa Beogradom. Sećam se da je tada nastala opšta panika, svi su zvali i pitali nas šta se dešava.

Iako je zvanično razmena elektronske pošte obustavljena, nezvanično ona je ipak tajno održavana preko prijateljskih zemalja i naših ljudi koji su radili na stranim univerzitetima. Tada je veliku ulogu odigrao Božidar Radenković sa FON-a koji je imao ideju kako da “prošvercujemo” poštu u svet. Osnovana je Srpska informativna inicijativa, kao podrška komunikaciji akademske zajednice iz Srbije sa ostatkom sveta. Njegova ideja je bila da se preko telefonske mreže dolazi do portala na stranim fakultetima i računara naših ljudi koji su na njima radili, i tako je iz Srbije slana i primana elektronska pošta. Računari naših kolega u rasejanju su služili su kao “serveri” koji su pristiglu poštu iz Srbije prosleđivali dalje po svetu, a poštu za Srbiju vraćali do računara u Srbiji.

Pisala sam godinu dana raznim institucijama kako bi nas prihvatili, ali su nas svi odbili. Kolega Ginter Šmitner iz Linca nije isključio modeme, već je samo prekinuo komunikaciju na nivou dva mailer-a koja su razmenjivala poštu. Dozvolio mi je da imam onlajn pristup njegovom računaru, da bih sa njegovog računara mogla da šaljem poštu dalje. Čovek je, kada su ga “uhvatili”, zbog nas izgubio posao na Univerzitetu u Lincu, a čvorište je iz Linca prebačeno u Beč.

Tek krajem 1995. godine veze su ponovo uspostavljane i počinje put ka komercijalnom pružanju internet usluga široj populaciji. Internet u Srbiji pojavio se 28. februara 1996. godine, na dan Univerziteta u Beogradu, kada je nacionalna Akademska mreža preko provajdera BeotelNet spojena na internet. Svi internet servisi postaju dostupni korisnicima u Jugoslaviji, ali su ipak u početku bili ograničeni na akademski krug.

Iste godine počinju s radom prvi domaći komercijalni provajderi čime se dostupnost interneta proširuje i na neakademski deo Srbije odnosno postaje dostupan svim korisnicima. Posle 2000.godine dolazi do ubrzanog razvoja telekomunikacione infrastrukture i povećanja internet brzina. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2018. 72.9% domaćinstava u Srbiji danas poseduje internet vezu.