Kako je nastao font koji svi (nepravedno) volimo da mrzimo

Koliko ozbiljno bi shvatio upozorenje „NE ULAZI” ako bi bilo napisano fontom Comic Sans? Ne previše ozbiljno. Ovaj beserifni kao rukom napisan font je nepravilan. U njemu nije sve pod konac, linije su krive, nekako je raskliman i kako sam tvorac kaže Guardianu „krši pravila tipografije”.

Zato je retko dobar izbor za bilo šta, ponajmanje upozorenja ili zvanična saopštenja. A ipak se nalazi na prehrambrenim proizvodima, neonskim reklamama, spomenicima, CERN-ovoj najavi otkrića Higsovog bozona, fajlovima FBI-a ili dokumentima Drugog osnovnog suda u Beogradu:

↑ fotografija Uroša Nedeljkovića

Kako i za šta je onda uopšte nastao? Za program koji je trebalo da uči decu kako se koristi računar. Krajem 1994. godine, u vreme kada je Vinsent Konar radio u tipografskom timu Microsofta razvijao se Microsoft Bob, program koji je trebalo da učini računare dostupne početnicima. Maskota programa bio je kuca Rover koji se korisnicima obraćao kao u stripu – preko dijalog oblačića. Zamisao je bila da font u oblačićima bude Times New Roman, ali se Vinsentu to konceptualno nije dopalo. Smatrao je da i font treba da bude jednako stripski kako bi bolje bio povezan s proizvodom.

Tada je Vinsentov kriterijum za to šta je dobro a šta loše bio – da li je drugačije? Odnosno, ako nešto natera posmatrača da stane i da se zamisli, onda je dobro. S takvim kriterijumom i namerom da napravi razgraniji font, inspiraciju je tražio u stripovima „Nadzirači” i „Betmen: Povratak Mračnog viteza”. Ono na čemu je radio nije se svidelo njegovim šefovima. Tražili su nešto „tipografskije”, ali je Vinsent insistirao na tome da treba da bude čudno i da nikako ne sme da bude dosadno.

Ipak, njegov font koji je trebalo da liči na dečiji rukopis nije bio završen na vreme da bi bio uključen u Microsoft Bob, pa Microsoft u samom početku nije uticao na komercijalizaciju Comic Sansa, već ljudi kojima se svideo. Bio je manje formalan i konvencionalan od fontova koji su bili ponuđeni.

Comic Sans je nastavio da živi svoj život. Ljudi iz Microsoftovih kancelarija su ga koristili u mejlovima, na pozivnicama za žurke i rođendane. Time je postao deo svakodnevne komunikacije, a nakon što je ušao u Windows 95 kao difoltni font, Comic Sans postao je globalni fenomen.

Onog trenutka kada je postao masovno dostupan počele su da stižu i kritike. Već tada su dva dizajnera osnovala grupu Ban Comic Sans s ciljem da nauče ljude kako se pravilno koriste fontovi. Kasnije se oglasio i Dejv Gibons, jedan od stripotvoraca „Nadzirača” sa „mislim da je Comic Sans užasan” i „inferioran naspram inspiracije”, a glavni dizajner Twittera je objavio kako većinu prostora na serveru zauzimaju žalbe na avio kompanije, Comic Sans i Džastina Bibera. Tim redom.

Drugačija perspektiva

Vinsentovo opravdanje je da je Comic Sans bio namenjen početnicima. I to ne bilo kakvim, već deci.

To što su ga usvojili svi oni koji nisu razumeli kada i kako se koristi koji font je možda i znak toga koliko se tehnologija integrisala u svakodnevnicu i označila prelaz iz vremena u kom računare koriste samo profesionalci do toga da je dostupan svima.

Ako posmatramo stvar na taj način, mogli bismo da zaključimo i da je Comic Sans zapravo jedan od pokazatelja demokratizacije informacionih tehnologija, koji je u početku zastrašujuće mašine i programe učinio manje stranim mnogima koji nisu bili tehnološki entuzijasti već “obični” ljudi. Iako je Comic Sans zasluženo na lošem glasu, možda mu treba pokazati i nešto naklonosti kao malom, ali značajnom koraku u prelasku sa bezličnih mašina u period gde računari prožimaju naše lične i profesionalne živote.