Problem:

Dizajner si. Inspirisan si raznim disciplinama dizajna — ikonicama, tipografijom, ilustracijom, fotografijom ili vodenim bojama, olovkom, flatom… itd. To je prirodno.

Uleti ti da dizajniraš ecommerce sajt. Svi znamo da možeš da zaboraviš na grafičke egzibicije, i da počneš da rešavaš probleme layouta, dostupnosti proizvoda, tabelarnog sadržaja, malih ekrana itd. Znači da sagledaš proizvod i da iz tog aspekta šalješ željenu estetiku. Svi će reći — da, to se zove art direkcija, i ja se slažem.

Ali ako si zadužen da radiš direkciju i egzekuciju istovremeno, bićeš dublje vezan za svoje stavove i shvatićeš da je potez odbacivanja istih i kreiranje kompromisa ravan emotivnom udarcu.

Kad raščistiš ove stvari sa sobom, stavićeš klijentov proizvod na pravo mesto. A svoje ekspresije i percepcije lepote iskoristićeš isključivo u okvirima konteksta problema. Znači pristupićeš profesionalno.

Gde se javljaju ovi problemi?

Problem samokontrole se obično javlja ako si frilenser, ili radiš u malom studiju i objedinjuješ više dizajn disciplina na svojoj poziciji.

Mnoštvo frilensera ostaje u jednom stilu na koji se loži, kao da taj stil dobro komunicira i za pekaru i za mlekaru. Mislim da je ovo lenj pristup. Slažem se da postoje ljudi koji rade samo jedan stil — koji je obično prilično kompleksan, ali oni bi trebali da se angažuju samo tamo gde se taj stil uklapa.

Zdrav ugao.

Dizajn je posao.

Naš posao rešava tuđ problem — ne sopstveni. Estetika na prvi pogled komunicira jače od teksta, a na vebu nema vremena za dva pogleda. I mi treba da budemo svesni toga.

Ako stavimo neki freehand stil za sajt banke, moramo taj stav svesno doneti i podkrepiti ga činjenicama, a ne da podsvesno budemo inspirisani jer je freehand opšte prisutan i uguravati ga u projekat. Konstantnim učenjem o proizvodu i metodom definicije problema pa zatim rešenja, mi stičemo zdrav pristup i samokontrolu.

Ne smeš biti uplašen. Postoje velike slobode unutar zadatog.

Iako se čini da su šanse za kreativnost male kad radimo za klijenta, to je netačno.

Mi se samo krećemo u okviru nekih granica. Boljim razumevanjem tih granica, tj. klijentovog proizvoda i dizajna — mi dajemo sebi veću mogućnost za slobodu.

Evo da uzmemo liniju kao primer. Varijacije su beskonačne. Pitanje je samo da li smo mi spremni da u tom momentu razmišljamo u okviru profesionalnog zadatka sa tom linijom ili smo pod emotivnim nabojima onoga što nas inspiriše kao dizajnera.

Naravno da će se u 90% startap sajtova uklopiti neka flat tema, sa transparentnom pozadinskom slikom u hederu i velikim call to actionom. I naravno da će klijent tražiti taj pristup.

Mi smo tu da u okviru ove mikro slobode pravimo istupe, varijacije, atrakcije i da njima prenesemo poruke i stvorimo razlike koje naš prozivod odvajaju od hiljade sajtova. Ako samo slušamo brief — nećemo dati najbolje od sebe, a stava sam da ta stvar povlači granicu između dizajnera i radnika koji zna fotošop. 

Dizajn zajednica vs. klijent

Dobro je imati na umu da prvenstveno ne radiš za portfolio — radiš za klijenta.

Ako pokušaš da proguraš trend dizajn da bi mogao da postaviš screenshot na Dribbble — ti grešiš, jer pre svega tvoj prozivod greši u načinu komunikacije. Lične ekspresije po strani, ne dizajniramo da bi bili zvezde, već da bi nečiji proizvod najbolje preneo željenu poruku.

Moje rešenje.

Ja se borim sa ovim problem tako što delim stvaralački rad od klijentskog, iako su oni neverovatno upleteni.

Oslobodim sebi neke sate, u okviru kojih mogu da se iživljavam, eksperimentišem, oslobađam svoj estetski naboj i na kraj krajeva bez pritiska roka ili pritiska klijentske psihologije analiziram kako koji stil komunicira. Na taj način se emotivno ispunim i nemam potrebe da guram neke nepotrebne stvari tamo gde im nije mesto.