Kako se proteklih dana intenzivno govori o stanju našeg vazduha i velikoj zagađenosti, jedno od osnovnih pitanja je, šta znače brojevi na svim skalama i meračima koji se crvene, i treba li se od njih zaštititi?

Šta se u stvari meri

Skala ili brojčani indeks koji meri zagađenost vazduha zapravo najčešće meri udeo četiri štetne materije u vazduhu: ugljen-monoksida, sumpor-dioksida, ozona, i aerosolnih čestica (particulate matter ili PM) koje su raspršene u vazduhu. Postoje i druge skale, koje direktno mere čestično zagađenje, to jest prisustvo PM 2.5 čestica u vazduhu, i na osnovu tih merenja prave koeficijent zagađenja.

Različite skale mogu imati različite pragove zagađenosti, pa zato koncentracija od 55 μg/m3 PM 2.5 čestica prema standardima Agencije za zaštitu životne sredine predstavlja gornju granicu „prihvatljivog” kvaliteta, dok prema standardima Evropske unije ta granica stoji na oko 25 μg/m3. 

Poređenja radi, Beograd je ovih dana bio u ljubičastoj zoni Evropskog indeksa kvaliteta vazduha, gde je stanje ocenjeno kao „izuzetno loše”, i merne stanice ove organizacije beležile su čak do 120 μg/m3 PM 2.5 čestica, što i prema našim kriterijumima predstavlja „jako zagađen” vazduh.

PM čestice Svetska zdravstvena organizacija svrstava među karcinogene Grupe 1, a predstavljaju najgoru vrstu zagađenja vazduha, jer su u stanju da prodru duboko u plućno tkivo, i znatno povećavaju rizik od raka. Medicinsko istraživanje iz 2013. godine pronašlo je da ne postoje „bezbedni nivoi” ovih čestica u organizmu, jer je prisustvo PM 2.5 čestica čak i u nivoima ispod kriterijuma zagađenosti Evropske unije povezano sa povećanim rizikom od raka.

Samo na osnovu navedenog, jasno je da zagađenost vazduha po svim kriterijumima predstavlja rizik po zdravlje, i da je potrebno nešto učiniti radi zaštite. Kako je prethodnih dana, a i duže, redovna pojava biti u crvenoj zoni prema svim skalama, potreba je utoliko veća i važnija. 

Da li su nam potrebni prečiščivači

Svi prečišćivači vazduha obavljaju sličnu funkciju, mada za čišćenje koriste različite tehnologije i imaju različit učinak. 

Neki prečišćivači koriste filtere kroz koje prolazi vazduh, neki koriste jonizujuće zračenje koje privlači određene čestice, a postoji i niz prečišćivača koji koriste proces ozonizacije ili imaju neku upijajuću materiju za uklanjanje neprijatnih mirisa. Pojedini čistači koriste i UV zračenje kako bi iz vazduha koji filtriraju eliminisali mikrobe. 

Iz toga sleduje da čistači koji su prevashodno namenjeni za uklanjanje neprijatnih mirisa, prašine ili buđi, najverovatnije nemaju iste sposobnosti kao i prečišćivači sa HEPA filterom, koji mogu da uklone i čestice manje od PM 2.5.

Uzevši to u obzir, korišćenje pravog i efikasnog čistača vazduha u svrhu za koju je napravljen korisno je po zdravlje, i pomaže u zagađenosti u kojoj se trenutno nalazimo. Potrebno je prethodno razumeti različite principe rada, prednosti i mane tehnologija i pojedinačnih modela na tržištu, kako bi se osigurali da će aparat imati pravi učinak.