Alon Moric je zaljubljen u Srbiju i hoće da pomogne da postanemo „super startap nacija”

Od prvog trenutka kada sam počeo da radim na implementaciji projekta Tesla Nation bio sam zapanjen time koliko izvanrednih osoba ima po svetu koje su pružile podršku u ostvarivanju te vizije, bez da očekuju išta zauzvrat.

Na poziv za ambasadorstvo u Tesla Nation-u odazivali su se velikodušni ljudi sa integritetom, ostvareni profesionalci, iako bi se za celu zamisao moglo reći da je suludo ambiciozna te da nema mnogo dokaza da njen idejni tvorac može da je realizuje.

Od mnogih izvanrednih ljudi posebno sam bio impresioniran poznanstvom sa Alonom Moricom. Alon je Amerikanac poreklom iz Izraela i jedna je od najuspešnijih osoba u biznisu koje poznajem, što može da ilustruje i brzi pogled na njegov Linkedin profil ili čitanje ovog članka. Jedna od iznenađujućih stvari je spoj jakog utiska velikodušnosti koji ostavlja na okruženje i veoma aktivne uloge u mnogim biznisima u kojima učestvuje i nakon trideset godina karijere. Pored toga, iznenađuje i velika želja da pomogne preduzetnicima u Srbiji i, poznajući ga koliko ga poznajem do sada, rekao bih da vrlo lako može da značajno doprinese.

Kada neko sa takvim pedigreom izjavi tako nešto, to ga čini previše-dobrim-da-bi-bilo-istinito kandidatom za Tesla Nation ambasadora pa sam procenio da ne treba žuriti. Sa Alonom me je spojio jedan postojeći ambasador iz Njujorka, preduzetnik našeg porekla iz organizacije Serbian Entrepreneurs. Alon i njegov prijatelj su želeli da nađu tehnološkog suosnivača za jedan novi startap. Fascinantno je da su sa ovim novim partnerom iz Beograda potpisali inicijalni ugovor sredinom marta, jeku pandemije uprkos.

I pre nego što bih nakon toga stigao da ga pozovem da se pridruži krugu ambasadora Alon mi se sam javio sa molbom da mu predložim načine na koje može da pomogne razvoju srpskog startap ekosistema, na kojima ćemo raditi do kraja ove godine.

Verujem da će njegove aktivnosti kreirati puno vrednosti za domaće preduzetnike i stoga mi je zadovoljstvo da vam predstavim Alona Morica. Da biste odvojili vreme za celu priču predlažem vam ove tačke o njegovom životu i karijeri:

• Dve godine je profesionalno igrao tenis na ITF i ATP turnirima
• Nakon toga služi u specijalnim jedinicama vojske svoje zemlje nakon čega pokreće, razvija i uspešno izlazi iz svoje cybersecurity kompanije
• U pitanju je stručnjak za preokretanje biznisa, što je uspešno uradio u 30 od 30 takvih poduhvata
• Veruje da je jedini poslovi koje vredi sklapati čine da su obe strane uspešne zbog njih
• Radi sa mnogim ljudima iz Srbije i voleo bi da radi sa još mnogima
• Imaćete priliku da ga direktno upoznate uskoro na događajima koje planiramo za naredne nedelje i mesece

Ako se vratimo na početak pitanje glasi ko je ovaj čovek? Možda možemo da kažemo da je da je Alon pre svega teniser.

Kako si inicijalno ušao u tehnologiju i biznis?

Otkrio sam ljubav prema tehnologiji kada sam dobio Commodore 64 i počeo da programiram. Mama je radila kao sekretarica u sektoru prodaje pri odeljenju za kompjutere i samo je jednog dana donela kući Apple Macintosh. Bio je neuporedivo bolji u odnosu na Commodore, tada sam prvi put imao miš na kompjuteru, i vrlo brzo sam se „navukao”.

Doduše moj prvi biznis nije bio vezan sa računarima. Kada sam imao devet godina iz Izraela smo se preselili u Australiju, gde sam zapravo prvi put upoznao Srbe i Hrvate, i sa trinaest sam pokrenuo taj prvi biznis, uslužno španovanje reketa, i bio je dosta dobar biznis.

To nije bilo slučajno jer mi je tenis bio strast od malih nogu. Počeo sam profesionalno da igram dok sam bio tinejdžer i imao sam tu sreću da putujem širom sveta takmičeći se na turnirima. Mislim da sam u tom periodu izgradio vrlo otvoren i širok pogled na svet, već u tim najranijim godinama bilo mi je jasno koliko raznovrsnosti i koliko prilika ima na svetu.

Po završetku teniske karijere sam dobio priliku da studiram u SAD-u, ali sam se odlučio da služim svojoj zemlji odlaskom u vojsku i tako sam završio u Specijalnim jedinicama.

Neko bi rekao da je to neobičan izbor, težak vojnički umesto studentskog života?

Uvek sam imao jednu ideju vodilju, koju možda u tom trenutku nisam ni razumeo, a to je da uvek treba sebe da stavljaš u situacije izvan zone komfora. Možda zvuči kao kliše ali sam ubeđen da se iz sigurne zone ne postiže mnogo toga.

Samim tim sam oduvek bio motivisan da se stavljam u situacije koje će me uslovljavati da smišljam rešenja za teške izazove. Volim da sam stalno pred izazovima, volim probleme koji zahtevaju da razmišljam kako nisam ranije jer mi tako nikad nije dosadno.

Nakon pet godina aktivne službe u Specijalnim jedinicama i još devet godina u rezervi, tokom kojih sam video dosta borbe, upisao sam fakultet. Kao i mnogi Izraelci, prvo sam služio u vojsci pa tek onda krenuo da studiram. Pritom su fakulteti u Izraelu znatno drugačiji od onih u Americi, gde prve dve godine tražiš sebe i piješ kafe na travnjaku, uživaš u žurkama ili sa devojkama dok učiš školu. U Izraelu nema mnogo toga.

Imao sam posao do pet popodne kao teniski trener za neke od najvećih svetskih talenata mlađih od 12 godina, posle čega sam išao na predavanja do pred ponoć, bez pauze, dve i po godine. Ono što je dobro kod toga je što možeš da diplomiraš brzo jer nema gubljenja vremena. Nemaš priliku za to. S druge strane, diplomu iz oblasti finansija sam dobio veoma fokusiranim učenjem, recimo da nije bilo mnogo istorije Srbije ili Balkana, samo učenje o bisnisu i to je bilo to. Fakultet na koji sam išao mi je dao fantastične temelje nad kojima sam mogao odmah da krenem da radim i budem dobar u poslu.

Odmah nakon fakulteta sam krenuo da radim u jednoj velikoj investicionoj banci i prvi projekat koji sam dobio je bilo korporativno preokretanje, gde sam video da mogu da budem dobar u takvom poslu. Bilo je veoma izazovno, mnogo napornog posla, ali je osoba za koju sam radio bila veoma interesantna. Imao je nekoliko principa koje nikada neću zaboraviti. Prvi princip je bio da kada pregovaraš pregovaraš vrlo, vrlo tvrdo, ne popuštaš ni jedan milimetar. Ali onog trenutka kada si dao svoju reč, bez obzira na bilo šta, držiš svoju reč. Nikada ne pokušavaš da pregovaraš nešto što je dogovoreno i mislim da je to sjajno i da mi je puno pomoglo. Nikada ne smeš prekršiti svoju reč jer je tvoj integritet važniji od bilo koje druge stvari koju poseduješ.

Kako si se vratio u tehnologiju?

Mogao sam da odem u Goldman Sachs ili neku sličnu kompaniju i napravim sjajnu karijeru, ali sam stalno želeo nove izazove. Moj sledeći poduhvat je počeo baš u vreme kada se pojavio internet. Prepoznao sam da će e-trgovina biti ogroman deo naših života i tada sam je proučavao, dok je još bila u početnoj fazi, to je bila budućnost.

Bilo je teško ubediti druge u to — kao da pokušavaš da objasniš drugima kako će na kraju ljudi živeti i na Mesecu. Sada nam je sve tako normalno, kad su nam potrebne svakodnevne sitnice poput baterija samo ćete ih poručiti sa Amazona. Ali tada su ljudi govorili — OK, nije da ti ne verujem, samo ne znam tačno kako će to funkcionisati.

I tako sam sa svojim dial-up internetom stvorio jednu od prvih onlajn kompanija za obrnute aukcije. Našoj kompaniji koja se bavila proizvodnjom je stalno trebalo mnogo PVC-a, uz sve ogromne troškove skladištenja i unapred izvršenih porudžbina koji idu uz to, što je bilo veoma zahtevno u pogledu potrebnog kapitala. Softver koji sam stvorio je bio smešan, ali koristile su ga mnoge kompanije u Evropi kako bi naručile PVC i uglavnom su obavljale transakcije s našom kompanijom, što je ovaj projekat pretvorilo u novi višemilionski biznis, istovremeno smanjujući upola naše dotadašnje troškove.

Da li ti je to dalo ideju za bavljenje cybersecurity-jem?

Mnogi ljudi imaju predstavu o Izraelcima kao odličnim cybersecurity stručnjacima. Ta oblast je izuzetno kompleksna i teška, pa je zbog toga meni bila veoma zanimljiva. Počeo sam da primećujem otvore u računarskim sistemima oko mene. Dok sam se bavio e-trgovinom, kompanije poput Checkpoint Sistems ili IBM su prodavale bezbednosna rešenja i shvatio sam da se računarski sistemi sve više povezuju i da je njihovo hakovanje velika prilika i opasnost.

Mnogi znaju da je izraelska vojska jedna od najnaprednijih i najinovativnijih na svetu, a neki od mojih prijatelja su služili u cybersecurity jedinicama, pa smo tako počeli da razgovaramo o raznim idejama. Sećam se da sam u jednom trenutku imao viziju kako će sve to izgledati i uzeo jedan veliki komad papira, stavio ga na sto i možda ceo jedan dan pravio nacrt na njemu, kao neki ludi naučnik. Iako nikada sebe nisam smatrao dobrim inženjerom, dobro sam razumeo računarske sisteme i dizajnirao sam aplikaciju koja bi mapirala bezbednosne ranjivosti računarskih sistema. Tih par momaka kojima sam je predstavio, koji su bili sjajni programeri, su mi se pridružili u izradi ovog proizvoda.

Na tržištu su već postojala slična rešenja, ali bila su užasna, davala su lažne pozitivne rezultate, samo smeće. Mi smo napravili rešenje koje se zasnivalo na inteligentnim bazama podataka, ne baš veštačkoj inteligenciji po današnjim merilima, ali je postajalo sve bolje što se više koristilo, i to je bio jedan veliki uspeh. Jedna simpatična anegdota jeste da je kompaniju finansirala osoba sa kojom sam igrao tenis u Kaliforniji kada sam imao 18 godina, a koja mi je rekla da nikada nije videla nikoga sa radnom etikom poput moje. Uvek sam išao korak dalje, korak više i to mi se uvek isplatilo.

Naši prvi kupci su bili u Izraelu i bili su veoma, veoma zahtevni. To su veoma pametni kupci. Zatim smo se proširili na Evropu, projektima u Španiji, Italiji, Nemačkoj i tako dalje, ali na kraju sam otišao na najveće tržište, Sjedinjene Američke Države. Došao sam ovde sa pola miliona dolara i otvorio kancelariju iako nisam poznavao nikoga.

Zvuči kao veliki rizik, zašto?

Izraelsko tržište je bilo vrlo zahtevno, evropsko tržište je tek počelo da sazreva, dok sam Ameriku uvek doživljavao kao spoj obilja mogućnosti, dostupnosti kapitala i gotovo nezasitne tržišne potražnje. SAD su najbolje mesto na svetu za ljude koji imaju veliku odlučnost da idu ka uspehu i sposobnost da spuste glavu i fokusiraju se na to, i oni će često završiti veoma dobro. To je bilo mesto gde sam želeo da uložim sav svoj trud, da nastavim da tragam za mogućnostima i uspehom. Imao sam veliku sreću da sam postigao mnogo toga, a nema mnogo drugih mesta na svetu gde bi to bilo tako moguće.

A ipak kad sam došao ovde 2002. godine, nije bilo lako. Bukvalno nikoga nisam poznavao, ali sam počeo da posećujem konferencije i da upoznajem ljude. Iznajmio sam stan i radio sam bukvalno sedam dana u nedelji, zatim odlazio na još konferencija, upoznavao još više ljudi i postavljao još pitanja. Na kraju je sve to rezultiralo time da je naša kompanija postala veoma uspešna i u Americi. Ipak, nakon jedanaest godina rada, pomalo sam se umorio od upravljanja kompanijom i kad sam dobio ponudu da prodam svoj udeo, nisam o tome ni razmišljao i izašao sam iz tog biznisa.

Otprilike šest meseci nakon što sam izašao, počeo sam da dobijam prilike da radim preokretanja, jer sam shvatio da mogu da pomognem ljudima sa njihovim poslovnim problemima i to me je zanimalo, osim što sam tu naprosto video i odlične poslovne prilike.

Šta su zapravo „preokretanja biznisa”?

Preokretanje biznisa je kada kompaniji ne ide ili ne radi dobro, kada ima problema na mnogo različitih nivoa. U tom trenutku neko poput mene bude angažovan da preuzme upravljanje biznisa sa idejom da u roku od 9 do 18 meseci, ponekad i manje, sastavi plan kako da se stvari poprave, izvrši taj plan i vrati biznis na dobar kolosek.

Preokretanje je veoma unosno ali veoma, veoma teško. Uđete u kompaniju i morate brzo da shvatite koje probleme ima i da još brže pronađete rešenja za njih. Ukoliko vaše rešenje ne funkcioniše, morate brzo da pronađete drugo, jer nemate vremena da eksperimentišete tokom šest ili devet meseci, morate da brzo vidite da li funkcioniše ili ne. Takav posao je zapravo odgovarao mom tipu ličnosti jer mi je konstantno postavljao izazove. Jedan od najuzbudljivijih perioda moje karijere je bio dan kada sam ušao u kompaniju sa godišnjim prihodom od dve milijarde dolara sa 7000 zaposlenih, gde sam preko noći postavljen za generalnog direktora. Od kada sam završio fakultet do sada sam realizovao 30 preokreta biznisa, na raznim nivoima i u različitim vremenskim okvirima.

Od tih trideset koliko je bilo uspešno?

Trideset.

Ali moram da naglasim da nikad, nikad, nisam potcenio izazov u preokretanju. Dakle, vrlo je teško dati odgovor na to pitanje jer ne želim da ispadne da sam arogantan ili kao neko ko misli da sve zna, jer to nije način na koji to funkcioniše, pogotovo ne u preokretanjima. Da sam tretirao peti takav projekat sa stavom poput, OK, ovo je lagano, završiću to uspešno, jer sam to već radio, verovatno bih podbacio. Uvek se bojim straha i uvek se unervozim zbog izazova koji je preda mnom. Nikad se ne osećam dobro i kao da je to lako, samo zato što sam to uradio dvadeset devet ili trideset puta.

Bio sam vrlo uspešan u tome i imao sam sjajne partnere, ali sam odlučio da nastavim dalje, jer sam imao neke etičke nesuglasice sa nekima od njih. Bez obzira na to koliko poslova dogovorite, svaki posao mora biti situacija gde su obe strane uspešne. Ljudi zarade novac, isto tako i ti zaradiš. Radiš to na prikladan i ispravan način. Ima puno novca koji se može zaraditi jednim poslom, dovoljno za sve, i nikad ne treba gaziti po drugima u poslu.

Zašto obe strane moraju dobro proći u zajedničkom poslu?

Prvi razlog je to što ako radite neki posao, radite ga ispravno, profesionalno, rezultat bi trebao da bude dobitak za obe strane. Posao nije ako nekako „pređete” druge, ili barem za mene to nikada nije bio poslovni dogovor. Nemoj pogrešno da me shvatiš, nije dobar posao ni da mene neko prevesla.

Druga stvar je to što dogovor nije stvar koja se desi u jednom momentu, izolovan od ostatka života. Kada imam izgrađen odnos sa tobom i provodimo vreme zajedno, nije to samo odnos sa tobom, to je i odnos sa Srbijom, srpskim narodom i preduzetnicima iz vaše zemlje.

To je prosto deo mog života. Znam da se mogu uraditi sjajne stvari bez toga da prevariš druge. Znaj da ne moraš da radiš takve stvari. U stvari, ako ne možeš da smisliš način da konačan dogovor bude pobeda za obe strane, to jednostavno nikad neće biti dobar dogovor i uspešan posao.

Na kraju svega mi je veoma važno da moja deca, kad jednog dana na odmoru prođu beogradskim ulicama i naiđu na tebe, starijeg čoveka ali ih prepoznaješ, da kada im ispričaš da si radio sa njihovim ocem, ja bih želeo da im kažeš da sam bio dobar čovek, koji je pomogao njemu i mnogim drugim ljudima koje poznaje, da je imao integritet i činio dobre stvari. Za mene je lični integritet kredibilitet moje porodice.

Odbio sam mnoge sjajne prilike jer nisu bile pobeda za obe strane i ni za sekund nisam zažalio zbog bilo koje. Verujem da sam dobio daleko bolje prilike upravo zato što sam se držao svojih vrednosti i došao do ljudi koji su znali da cene takve partnere.

Kako se razvila tvoja povezanost sa Srbijom?

To je možda teško objasniti, ali sam osetio duboku povezanost sa Srbima. Upoznavši Dušana i njegovu porodicu, Vladu i moje ostale sjajne prijatelje iz Srbije, zaključio sam da su istinski posebna ljudska bića, zaista dobri ljudi. Naprosto osećam da su ljudi iz Srbije dobri ljudi i smatram da ih svet ne razume, što mi je i interesantan izazov.

Možda je jedan od razloga što sam izgradio tu povezanost to što me niko od mojih srpskih prijatelja nikada nije vukao za rukav ili tražio da učinim bilo šta za njih, da pomognem njima lično ili njihovoj zemlji. To je bio jedan od razloga što sam ti se javio da vidim kako mogu da vam doprinesem, naprosto osećam da je to prava stvar za uraditi. Veoma sam uzbuđen što ću imati priliku da još više radim sa ljudima iz Srbije, da saznam koji su izazovi sa kojima se suočavaju, da razumem norme i manirizme i da vidim gde možemo da idemo odatle. Svi ljudi iz Srbije sa kojima sam do sada sarađivao su ostavili jak utisak na mene kao veoma pošteni, veoma pametni i marljivi. Mnogo cenim takve ljude i želim da radim sa njima, i želim da pomognem mnogo većem broju ljudi nego što sam do sada.

Ti si prekaljeni biznismen, kakav poslovni interes vidiš u ovome?

Definitivno sam biznismen i uvek sam otvoren za prilike. Ako se pojave, potrudiću se da ih maksimalno iskoristim, i kad smo tu nek’ se da na znanje da su moja ključna interesovanja zdravstvo, proizvodnja hrane i tehnologija, mada nikako usko ograničena na navedeno.

Ali nemam nikakvu posebnu viziju. Samo bih voleo da upoznam još sjajnih ljudi, da pokušam da pomognem i da vidim šta će se dešavati.

U Srbiji, koju sam prvi put posetio pre par godina, vidim poseban potencijal. Bio sam u mnogim zemljama širom sveta i osetio sam nešto posebno u Srbiji. Za razliku od tih drugih zemalja, osetio sam snažan preduzetnički duh među ljudima u Srbiji i osećam da bi Beograd mogao da postane jedan od najboljih gradova u Evropi.

Ali sam osetio i da nešto nedostaje. Ako zamislite najmoćniji mlaznjak na svetu poput F-35, koji nema rezervoar goriva koji bi mu omogućilo da leti, to znači da imate enorman potencijal koji samo tavori. To je moj osećaj o preduzetnicima u Srbiji, da tu nešto nedostaje i nadamo se da možemo doprineti tome. Imamo sjajna iskustva iz Izraela, gde smo stvorili startap naciju, naciju punu prilika gde je svaki uspešni startap učinio i svoje zaposlene uspešnim, preduzetnici su podržavali druge preduzetnike i tako stvorili ovako veliki uspeh.

Za početak moramo da nabavimo te rezervoare za mlaznjake. OK, ali kako? Vidim samo jedan način. Idemo jedan po jedan. Potrebno je da pokrenemo prvo jedan mlaznjak, samo jedan, vidimo da dobro leti, a onda još jedan, pa još jedan i oni će za sobom povući druge.

Ubrzo ćete imati grupu od 200 ili 300 ljudi koji zapravo znaju da lete, a zatim tih 300 ljudi dalje podučava još pet, deset ili stotinu ljudi, i tako smo postigli naš cilj.

Ali moramo ići jedan po jedan. Pronađeš zanimljivu osobu i pomogneš joj da postane uspešna i to je samo po sebi dobra stvar. Ključ je u tome što uspeh stvara više uspeha za više ljudi. Kada jedna kompanija uspe druge će je slediti, ljudi koji rade u tim kompanijama će pokrenuti svoje. Izrael je na taj način postao veoma uspešna zemlja i možda bi to mogao da bude model i za Srbiju. Zašto ne bismo i od Srbije napravili jednu super startap naciju?

Zahvaljujući tebi i Tesla Nation-u već sam uložio u posao sa preduzetnikom iz Srbije, čak smo potpisali i prvi nacrt dokumenata tokom vrhunca pandemije. Volim da radim sa njima, momci su sjajni, veoma ozbiljni i veoma sam uzbuđen što ćemo lansirati beta verziju mnogo ranije nego što smo planirali, već na jesen. Nadam se da će se ova kompanija pretvoriti u jednu od vodećih, onih koje će inspirisati druge da pobede u preduzetničkim vodama.

Preživeo si nekoliko svetskih ekonomskih kriza i postao „umetnik“ kriznog preokretanja — šta savetuješ preduzetnicima u ovoj krizi sada?

Kao što sam napomenuo, za mene je najznačajnije to da nikada ne potcenim nijedan izazov, bez obzira na to koliko sam bio uspešan u prošlosti. Iz tog razloga imam bojazan da ako bih odgovorio nešto na ovo pitanje da bi se moglo protumačiti kao neki srebrni metak, koji, naravno, ne postoji.

Mislim da svako preduzeće u ovoj situaciji mora pre svega da dobro shvati šta će im biti potrebno da prežive u naredna 24 meseca. Sve i svja što ne spada u 24-meseca-preživljavanja kategoriju, nažalost, treba staviti po strani. Kažem nažalost, jer su to u pitanju životi i životne prilike drugih ljudi. Ali ako to ne učinite, ceo vaš brod će potonuti sa svim putnicima na njemu. Dakle, morate odlučiti ko je ključan za opstanak i ko nije, kako bi vaša kompanija preživela.

Sledeća stvar koju treba da uradite je da izvršiti plan koji ste napravili za naredna 24 meseca. Držite pogled na put koji ste odabrali i ako vam treba odmor, odmorite se bez zaustavljanja. Povremeno se osvrnite oko sebe kako biste bili sigurni da ste upoznati sa svim relevantnim prilikama ili opasnostima oko vas, ali se osvrćite brzo, jer treba da držite pogled na svoj put i idete njime. Takvim pristupom ćete pre ili kasnije doći do prilike koje će vas izvući iz krize. Prilike se uvek javljaju u poslu.

To je sve što bih rekao — napravite plan za preživljavanje 24 meseca, svedite sve na osnove, i ulažite 90 odsto svog vremena na taktičko sprovođenje svog plana, a 10 odsto na strateško razmišljanje i traženje prilika.

Možda konkurencija neće biti toliko disciplinovana i nažalost možda se i zatvore, pa ih možete kupiti za siću i čak proširite posao.

Mnogo stvari se može desiti, ali jedini put ka dobrom biznisu je da, za početak, preživi.