IT Industrija
🔥 Najčitanije
🔥 Najčitanije
Jedna od stvari na koje nas pandemija korona virusa podseća je činjenica da nad mnogim stvarima nemamo kontrolu, i da mnoge stvari ne možemo da predviđamo. Iako ovo nije ništa novo, mnogi imaju problem sa prihvatanjem ovih činjenica.
Ako ih i prihvatimo ostaje pitanje – kako onda da se ponašamo?
Godina 2020. kao podsetnik
Pandemija korona virusa za mnoge je bila podsetnik da se mogu desiti iznenadni događaji, sasvim izvan naše kontrole, koji iz korena, bar na određeno vreme, mogu da promene svet. Vreme relativne stabilnosti i prosperiteta, rutine i stabilno okruženje naročito mogu da pojačaju osećaj posedovanja kontrole kod ljudi, i njihovu spremnost da predviđaju događaje, projektuju stvari godinama u budućnost. Ovaj osećaj je, u stvari, iluzija, ali to ne mora da bude previše problematično.
Gubitak ili lažni osećaj kontrole?
Lažni osećaj kontrole i moći predviđanja je prisutan svakodnevno. O našoj nesposobnosti da predvidimo i procenimo stvari svedoče kako svakdnevna praksa, tako i psihološki eksperimenti. Međutim, u većini slučajeva nas greške manje koštaju, pa ih ne primećujemo i brže ih zaboravljamo. Retko se osvrćemo na njih. Pandemija je, jednostavno, događaj ekstremnih razmera koji je svima pokazao iluziju.
U uslovima gubitka osećaja kontrole i moći predviđanja, na ličnom nivou dešavaju se promene koje mi sami možemo, ali i ne moramo da primetimo. Ali se svakako vide u ponašanju: da li manično krećemo da jurimo za informacijama koje će nam reći kada će tačno doći do kraja lockdowna, kada će se postići kolektivni imunitet ili vakcinom suzbiti virus? Da li nam predviđanja o životu posle pandemije postaju pesimističnija? Da li krećemo da prkosimo pravilima o nošenju maski, zabrani izlazaka, većim okupljanjima? Da li nas hvata neizdrž do povratka na staro?
Mišljenja sam da ovi porivi mogu biti vezani za potrebu da se povrati osećaj kontrole i predvidivosti.
Loše vesti putuju brže
Ali ništa od ovoga nema veze sa stvarnošću. Činjenica je da kraj karantina ili bilo kojih specijalnih mera ne zavisi samo od nekih objektivnih podataka o virusu, već od političara koji te odluke donose, motivisani svojim rejtingom, na šta nemamo uticaj. Činjenica je da ne možemo požuriti izradu vakcine, osim možda donacijom onima koji je razvijaju. Činjenica je i da koliko god informacija prikupimo, postoje i faktori sasvim izvan našeg znanja i predviđanja koji oblikuju svet.
Činjenica je da čak i kada imamo mnogo informacija, one mogu da nas zbune ili stvore određenu vrstu „biasa“, odnosno predrasude. Loše vesti putuju brže, a tokom pandemije postoji mnogo izvora loših vesti. Čovek koji nešto pokušava da predvidi po definiciji je izložen većinski pesimističnim informacijama, što pravi distorziju u predviđanju.
Da li je ovo nešto novo?
Osećaj da nemate kontrolu i da ne možete predviteti stvari je za veliki broj ljudi zastrašujući kada o njemu razmisle, ali ne treba da nas previše brine: činjenica da ljudi ne poseduju kontrolu i moć predviđanja stara je koliko i ljudska rasa. Ova činjenica data je i u velikom broju religija, kao što su Hrišćanstvo, Islam ili istočnjačke religije i duhovne prakse, mnogo puta je dokumentovana u istoriji Ko je, na primer, mogao da predvidi erupciju vulkana Krakatau i sve posledice ovog događaja, Prvi svetski rat, ili mnoge od pandemija u ljudskoj istoriji – a ovo su samo neki od događaja koji su bili iznenadni, a suštinski promenili svet, bar na određeno vreme.
Pandemija je bila i povod velikom broju ljudi da citiraju knjigu „Crni labud“ Nasima Nikolasa Taleba (izdata i u Srbiji), sada već legendarnu knjigu o uticaju ekstremnih, a nepredvidivih događaja na svet, te da globalnu epidemiju korona virusa nazovu jednim takvim „Crnim labudom“.
Ljudskom istorijom dominiraju nepredvidivi događaji
Ova pandemija se ne može pravilno nazvati „Crnim labudom“ (bilo je sličnih događaja u poznatoj, pa čak i relativno bliskoj istoriji, a autoru ovih redova je, pored nastupa Bila Gejtsa od pre nekoliko godina, u kome govori o mogućnosti upravo ove pandemije, poznat bar još jedan primer iz naučne zajednice u kojoj se na ovakvu mogućnost upozorava: knjiga „Lifespan“ Davida Sinclaira u kojoj opisana hipotetička pandemija veoma liči na ovo što se danas u svetu dešava). Ipak, vredi se podsetiti da Taleb u svojoj knjizi upravo zagovara tezu da ljudskom istorijom dominiraju upravo takvi, nepredvidivi događaji.
I da bismo u takvom svetu opstajali i prosperirali, potrebno je da razumemo koliko, u stvari, ne razumemo. To će, za mnoge, značiti i odustajanje od impulsa da stvari kontrolišemo i predviđamo, te da naučimo da se prilagođavamo, odnosno naučimo da budemo „anti-fragilni“, što je naziv jedne druge Talebove knjige.
Kako se onda ponašati?
Ako stvari posmatramo iz lične perspektive, lako je pomisliti da je ovo što se oko nas dešava bez presedana, događaj koji će iz korena promeniti svet. Upravo ova perspektiva dovodi do određenog osećaja panike, zbunjenosti, ili grabljenja za novim informacijama koji se kod mnogih ljudi može primetiti na društvenim mrežama. Za neke će ovo značiti samo inflaciju sadržaja, za neke klizanje u teorije zavere, a za gotovo sve određeni rizik po mentalno zdravlje na koji treba obratiti pažnju.
Ipak, referentnu tačku je moguće pomeriti i uraditi određeni zoom-out. Kada uradimo taj zoom-out, pred nama se otvara jedno sasvim novo viđenje sveta. Globalna epidemija koju gledamo postaje jedan od mnogo sličnih događaja u istoriji, potencijalno jedan od manje opasnih. A čovečanstvo ga je, zbog većeg znanja, bogatstva i tehnološkog napretka, sačekalo spremnije nego ikad (a dočekalo bi ga još spremnije od ovoga da prethodnih godina, decenija i vekova nismo trošili ljude i resurse na destruktivna ponašanja, no to je tema za poseban tekst).
I to nije sve. Kada uradimo zoom-out, vidimo da kontrolu suštinski nikada nismo ni imali. Sve čemu svedočimo samo je momenat u evoluciji koja van nas teče mnogo, mnogo duže. Svet je isti kao što je bio, i sporo se menja, kao i ljudi. Na nama je da se u tom momentu snađemo, preživimo, te nešto naučimo iz njega za budućnost.
Jedino što znamo je da se nepredvidive katastrofe dešavaju i da je verovatno da će se dešavati i u budućnosti. Takođe znamo da je jedino što nas od ovih događaja čuva naše osnovno sredstvo preživljavanja – naš razum koji nam omogućava da sagledamo zakonitosti sveta, da ga razumemo, da se prilagodimo, a zatim ga prilagodimo sebi. I ono što nas čuva, što nam omogućava da preživimo, prilagodimo se i napredujemo je isto ono što nam je omogućavalo opstanak i napredak kroz istoriju: lična odgovornost, međunarodna saradnja, trgovina i razmena, tehnologija, razum.
Svako treba da odluči šta pandemija znači za njega?
Na svakome je da odluči šta sve ovo znači za njega. Lično, ova pandemija me je dodatno podstakla da pažljivo biram svoje izvore informacija (potvrđeni naučni centri, poznati po naučnim saznanjima i tehnologijama verifikovanim u praksi, kao i ljudi koji imaju šta da izgube ukoliko greše), da na osnovu tih saznanja praktikujem ličnu odgovornost radi zdravlja sebe i svoje okoline, te da sasvim ignorišem centralizovane, i politici podložne državne i međunarodne institucije, politički odobrene „eksperte“ i neupućene, a često pristrasne i kontrolisane „medije“.
To planiram da nastavim da radim i u budućnosti, posle pandemije. I da se neprekidno podsećam na to.
Zapratite naše 2020? sadržaje
Kako bismo pomogli publici, a i sebi, oko odgovora na pitanje kako treba da rastemo i razvijamo se u narednom periodu, pozvali smo niz profesionalaca i preduzetnika da nam budu gosti narednih nedelja i podele sa nama iskustva i refleksije na dosadašnji tok ove 2020. godine, te razmišljanja o tome šta nas sve čega u narednom periodu.
Uz ove goste, naši članovi redakcije će u narednim nedeljama sa vama deliti pažljivo probrane vesti, analize i predviđanja uz koje ćemo svi moći da mudro i uspešno privedemo 2020. kraju, a zatim se najbolje moguće spremimo i za narednu godinu.
Sve članke Startit Dnevnika možete ispratiti putem Facebooka, Twittera ili prijavom za direktan prijem svih članaka direktno na vašu mejl adresu: