Odnos države prema IT-u 10 godina kasnije — i dalje ne postoji

Pre 10 godina, Svet kompjutera pozvao je državu da kao ključni faktor postavi standarde koji će ojačati informatičko društvo. Odličan povod da pogledamo kako izgledaju ovi “standardi” danas.

Zoja Kukić - 7. Jul, 2016.

Fraze poput „evropskih integracija”, „pregovora o pridruživanju” pa i raznih „puteva u i ka Evropi” svakodnevno nas zasipaju sa svih strana, bilo o kojoj informativnoj emisiji da je reč ili televiziji na kojoj se emituje.

Tranzicija u kojoj se trenutno nalazimo teži ostvarivanju svih tekovina modernog kapitalizma, uključujući i slobodno tržište, pa se poslednjih godina može uočiti sve veće prisustvo IT kompanija na našem tržištu, sa jedinim i logičnim ciljem – zaraditi što više novca.

Ovo je citat iz teksta Ivana Jelića objavljenog pre 10 godina u Svetu kompjutera sa osnovnom tezom koja glasi: “Kako bi se informatičko društvo u Srbiji razvilo u pravom smeru, potrebno je postaviti valjane standarde što je posao države koja je u celoj priči krucijalni faktor”.

Mi verujemo da se “informatičko društvo” u Srbiji razvilo uprkos činjenici da i dalje nisu postavljeni standardi koje Ivan spominje, ali nam je ova desetogodišnjica odlično došla da se zapravo osvrnemo koliko je država kao takva uradila u pogledu onoga što je svakako u njenom mandatu, a to su e-uprava i obrazovanje.

Duži odgovor sledi, a kratak bi bio, uzimajući u obzir vremenski raspon o kome pričamo, skoro ništa.

Gde nam je obrazovanje?

O ovoj temi smo nekoliko puta pisali — najveći stoper rasta domaće IT industrije je nedostatak kvalitetnog kadra, ali deluje da nema još uvek velikih koraka koji bi sugerisali da država ima plan da se dotakne ovog problema.

Nedavno je Nacionalni prosvetni savet odbio predlog Ministarstva prosvete da Informatika postane obavezan predmet u osnovnim školama, što ne zvuči previše obećavajuće. Pitanje je i koliko bi ovo bila dobra vest sama po sebi, s obzirom na trenutno dostupan nastavnički kadar i njihove metode.

Tehnički fakulteti sporim tempom povećavaju svoje kapacitete. Samo neki od razloga za ovo su nedostatak prostornih kapaciteta, nemogućnost angažovanja dodatnog kadra usled zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, ali i raspodela moći na fakultetu koja bi mogla da da više na jačini profesorima softverskog inženjerstva naspram drugih disciplina.

Još jedan od problema sa kojim se obrazovni sistem iz oblasti informatike suočava je nemogućnost zadržavanja kvalitetnog kadra, usled visokih plata u ovom sektoru, zbog kojeg mnogi nemaju finansijski podsticaj da ostanu na fakultetu.

Programeri su verovatno najplaćeniji kadar u zemlji sa prosečnom neto platom od 1225€, dok je IT industrija jedna od najzdravijih grana u zemlji sa trećim najvišim neto izvozom u zemlji.

Sreća u nesreći je što istraživanja kaže da je veliki broj domaćih programera samouk — više od polovine, a da su razlike u zaradi maltene na nivou statističke greške. To znači da postoji mogućnost da se ovi kapaciteti kvalitetnim privatnim inicijativama povećaju i bez uplitanja države. Svakako je to jedna od stvari i na kojoj mi, zahvaljujući sredstvima prikupljenim kroz Kickstarter kampanju, pokušavamo da radimo.

Za mišljenje o ovoj temi, pitali smo i Ivana, 10 godina kasnije:

ivan jelicŠto se obrazovanja tiče, mislim da bi, pored toga što bi digitalna/računarska pismenost morala biti deo programa od prvog razreda osnovne škole, sistem morao uvažiti, a po mom mišljenju program zasnovati na slobodnom softveru.

Slobodni softver bazira se na 4 slobode: korišćenje, proučavanje, deljenje i unapređivanje. Prema tome, slobodni softver u obrazovanju pre svega dostupan je svima, u potpunosti omogućava proučavanje i učenje, i promoviše kulturu deljenja i unapređivanja. To su principi utkani u filozofiju slobodnog softvera.

Dokle smo došli u razvoju e-uprave?

Te 2006. godine u pogledu e-uprave postojao je samo elektronski potpis. U međuvremenu se kreirao portal e-uprave, kao i elektronski sistem za upravljanje dokumentima u Vladi, što su dva prilično važna i velika koraka.

Problem je što se u poslednjih 4-5 godina nije video nikakav koordisan razvoj. Sve što se dešavalo bilo je izolovano, odajući više utisak pojedinačnih inicijativa, nego plana, strategije i zajedničkog rada.

Tako npr. Ministarstvo pravde samostalno uvede 2-3 servisa, omogući se elektronska registracija vozila, Ministarstvo zdravlja pravi svoj sistem, ali sve je nepovezano. Od važnih stvari koje su značajno olakšane je uvođenje Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja i iskorak Poreske uprave koja je omogućila elektronsko plaćanje PDVa i pojedinih poreza.

I dalje ne postoji komunikacija između institucija. Novi Zakon o upravnom postupku koji zabranjuje institucijama da traže informacije i dokumente koje već imaju, i postoji nada da bi on mogao da zapravo podstakne razvijanje sistema za razmenu podataka, umesto da jedni drugima šalju “pisma”.

e-uprava-srbija-2016

Posledica ovog umrežavanja institucija i deljenja podataka su zapravo kreirani tokovi podataka, koji zatim mogu i mnogo lakše da se otvore, pa bi i open-data napori bili znatno manji. Trenutno se to svodi na 5 institucija koje su otvorile svoje podatke i to sa vrlo skromnim data-setovima.

U Velikoj Britaniji i Americi postoje tela koja rade na guranju razvoja e-uprave, a i pružaju tehničku podršku (institucije Government Digital Service i 18F) svim državnim telima u ovom procesu. U SAD objedinjuju infrastrukturu za cloud, koju uvezuju i sa komercijalnim proizvodima Amazona, Microsofta i IBMa, dok kod naših institucija svako ima svoj data centar, koji zahteva posebno održavanje, hardver, itd.

Poređenja radi, u svakoj od ovih institucijama radi između 200 i 500 ljudi, dok u našoj Direkciji za e-upravu radi 10-ak ljudi.

ivan jelicU ovom kontekstu mislim da su slobodni softver i otvoreni standardi jedina opcija kada je tehnološki razvoj u javnom sektoru u pitanju. Samo slobodni softver i otvoreni standardi omogućavaju potpunu kontrolu, transparetnost i nezavisnost u razvoju, dostupnost podataka i komunikaciju sa državnom upravom svim građanima na najoptimalniji način.

Informacioni sistemi danas drugačiji su nego pre deset godina, tada smo mislili na GNU/Linux i OpenOffice, sada bi mogao biti dobar trenutak da u strategije razvoja uđu tehnologije kao što su OpenStack, WSO, Kolab ili slične.

Digitalizacija državne uprave nije samo stvar mode i trendova, već stvar koja može učiniti državu i njene građane i biznise uspešnijim i konkurentnijim, i obrnuto. Pored toga, značajno bi mogla da doprinese rasterećenju birokratije i celog sistema oko nje, koji je značajan teret za državni budžet.

Nije sve tako crno

Ako nastavimo da razvijamo državne servise i sisteme stihijski, slučajno i nevoljno, kao što deluje da to radimo sada, onda prihvatamo i status quo u kome se privreda jedva razvija, i u kome veliki broj građana želi da nađe alternativu za životno okruzenje u nekoj drugoj državi.

Ne deluje da bi bilo koji apel na Vladu mogao da rezultuje pozitivnim rezultatom, ali bismo, barem, mi kao deo javnosti koji planira da gradi bolje (informatičko) društvo mogli sebi dodatno da uzmemo na znanje da je ovo važno i da pokušamo da radimo ovo zajedno ili odvojene.

Veliki broj članova IT zajednice, reći će da je to što se naša država ne meša, najbolja stvar koju može da uradi. To nije daleko od istine, ali je ovaj stav postoji pre svega zbog velikog neznanja i neefektivnosti koje u državnom aparatu postoji.

Još jedan važan element su Zakoni koji olakšavaju razvoj, već spomenutog, informatičkog društva. Oni su mnogobrojni i zahtevaju temeljno menjanje, primer kako jedan sprečava razvoj je jučerašnji prekršaj Cargo-a, usled korišćenja PayPala za primanje novčanih transakcija (koji je legalan, ali ipak nije).

Svakako da država mnogo može da uradi kada je u pitanju napredak bilo koje industrije u zemlji, pa samim tim i informacionih tehnologija, ali pre priče o svemu tome, mora da uradi jednu stvar. Da u svoj rad uključi ljude koji zaista razumeju ovu našu oblast.

Nažalost, imajući u vidu reputaciju državne službe među mislećim ljudima, pitanje je, čak i ukoliko želi, da li je to moguće.

***

Zahvaljujem se Ivanu Jeliću i Slobi Markoviću na pomoći oko sastavljanja ovog teksta :)