Bolje se uči uz jasan cilj — utisci nakon četvrte nedelja kursa programiranja za klince i klinke

Ono što su videli i čuli, primili kao informaciju, postaje praktično znanje i ugrađuje se u trajnu veštinu.

Ranko Trifković - 29. Avgust, 2016.

Leto dečijih programa u Startit Centru počelo je petodnevnim kursom programiranja igara u Scratchu. U šest smena, kroz ovu školicu prošlo je preko četrdesetoro dece, na moju veliku radost gotovo jednak broj dečaka i devojčica. Ali metrikama i zvaničnim rezultatima baviću se kasnije, na kraju celog ciklusa. Ovde ću vam izneti zapažanja koja nisu statistika, već ishod neposrednog posmatranja grupa u radu. Zapažanja iz “nulte” nedelje programa koja je počela posednjih dana jula, možete pročitati ovde, dok zapažanja iz avgustovskih grupa možete pročitati ovde i ovde.

Predznanje: prednost ili nedostatak?

Četvrte nedelje letnjeg programa pojavile su se dve prilično raznorodne grupe. U prvoj su uglavnom bila deca bez predznanja, dok su većinu druge činila deca koja su već negde išla na kurseve Scratcha. Takođe je opao broj devojčica, sa po dve u svakoj grupi. Zanimljivost, koju će bolje od mene da rastumači neki dečiji psiholog jeste činjenica da se mlada gospoda uvek vlada kudikamo disciplinovanije kad je broj devojčica jednak broju dečaka u grupi.

No, mnogo važnije zapažanje odnosi se na izlazak iz poznatog prostora i prelazak u novi kod dece koja imaju značajno predzanje u Scratchu. Pritom, značajna je razlika da li su deca Scratch učila sama ili uz pomoć roditelja i da li su pohađali organizovanu nastavu.

Deca koja su sama savladavala Scratch, bilo da su istraživala, pratila roditelja ili starijeg brata, sestru, bilo da su učila putem snimaka sa Youtube-a, pokazala su daleko bolje zadržavanje znanja nego deca koja su pohađala kurseve. S obzirom ns to da ne znam ništa o pojedinostima tih kurseva, ne bih bio sklon da ih označim kao isključive uzročnike nedovoljno zadržanog znanja.

Tvrđava poznatog

Polaznici sa velikim predznanjem pokazali su neodlučnost u osvajanju novog znanja. Uz trud i napor koji prolaze svi polaznici, na kraju i oni steknu znanje koje je predviđeno da se usvoji do kraja radonice. Otpor je, ipak, bio iznenađujući. Kao da je znanje koje imaju tvrđava, zid preko koga je teško preskočiti da bi se ponovo otisnuli u nepoznato.

Kada se nađu na nepoznatom terenu, deca velikog predznanja kao da ne mogu sama da se snađu. Kao da im je neophodno razložiti znanje koje imaju na osnovne sastojke. Učenje iz video klipova, učenje iz primera, dakle, učenje bez slobode istraživanja zatvara decu u formule. Znaju da naprave ono što su videli, ne uočavajući pravila i sastojke koji bi im pomogli da spoje svoje znanje sa svojom maštom. Izlaz je u povratku na elemente i neprestanom vežbanju građenja osnovnih blokova (sistem za reset igre, sistem za pokretanje likova, sistem za animaciju, itd). Kada se osveste koliko zapravo znaju, deca počinju da jasnije iskazuju svoje želje, samim tim da ih jasnije razgrađuju na niz jednostavnih zadataka koji tvore celinu veću od prostog zbira delova.

Hajde da pravimo igre!

Suočen sa polaznicima koji su kao i oni iz prethodne nedelje opsednuti igranjem igara, te zbog predznanja manje voljni da na klasičan način usvajaju novo znanje, morao sam da prilagodim plan i program radionice.

Poslednja dva dana posvetio sam praktičnom radu, vežbanju naučenog, ali kroz rad na sopstvenim igrama. Naravno, pokazalo se da deca mnogo pažljivije prate rad kada imaju jak motiv – cilj da se njihova igra ovaploti.

Suočavanje sa teškoćama

Pristup učenju kroz rad na svojoj igri suočava decu sa nizom poteškoća. Najpre, samom činjenicom da poteškoće postoje i da nije jednostavno napraviti čak i najjednostavniju igru. Poteškoća ih vraća na ono osnovno znanje, tačnije, nivo znanja koje su zaista usvojili. Krenuvši sa te tačke, polaznici zapravo ponovo uče sve ono što je zaista neophodno da bi se njihov projekat ostvario i samim tim utvrđuju ono deklarisano zanje. Ono što su videli i čuli, primili kao informaciju, postaje praktično znanje i ugrađuje se u, nadam se, trajnu veštinu.

Hoću komplikovanije!

U tom trenutku prelaska granice, savladavanja teškoće, deca žele dalje. Najdirljiviji trenuci sa radionice upravo su oni kada stidljiva, povučena ili deca koja su znanje usvajala mukotrpno, stanu pred mene sa zahtevom da žele više! Tek što su savladali osnove Scratch traže da im zadam složenije zadatke, požele da naprave složenije igre, traže da uče kod (Java ili Python).

Upravo je ta glad ka novim znanjima najvažniji zalog ovih radionica i zapravo njihov pravi i suštinski smisao.