56% korisnika zabrinuto za podatke koje dele online — Kome veruju korisnici interneta?

Istraživanje KPMG-a pokazuje da su korisnici interneta svesni rizika deljenja ličnih podataka, ali da ne rade mnogo na samoj zaštiti.

Marija Gavrilov - 1. Februar, 2017.

Ove nedelje smo pisali o ulozi države i državnih organa u sajber napadima i zastrašivanju javnosti. Prošle nedelje je u Britaniji na snagu stupio zakon koji organima daje izuzetno visok stepen slobode da prate i hakuju građanstvo, a ni američki režim ne pruža nadu u pogledu zaštite prava građana (kako online, tako i offline).

Uz ovakve vesti sve manje su čudnovate brojke koje je u poslednjem istraživanju Crossing the Line: Staying on the Right Side of Consumer Privacy izmeo KPMG: korisnici online usluga posle komunalnih preduzeća među institucijama najmanje veruju Vladi.

Screen Shot 2017-01-31 at 5.23.41 PM

Shvatanje korisničke privatnosti u mnogome se razlikuje od meridijana do meridijana, kao i o tome o kom sadržaju je reč. Zasigurno je da u ovome ima dosta kulturnih uticaja, pa tako 78% ispitanika iz Indije smatra da je deljenje geolokacije sa taksi kompanijama “kul”, dok je isti postotak ispitanika ovo označio kao “jezivo” u Danskoj.

Zanimljivo je i poređenje stanovišta građanstva o deljenju informacija na personalizovanim bilbord reklamama: u Kini je ovo “kul”, dok je u Japanu “jezivo”.

Logo KPMG

U ovome leži potencijal privatnih informacija u dualnoj ekonomiji. Neki korisnici rado predaju lične podatke (ili nemaju drugog izbora), dok oni oprezniji mogu da implementiraju strategije — ili plate — svoju privatnost.

Ovaj prospekt nije dobrodošao među reklamnim agencijama i sličnim kompanijama, jer se oni oslanjaju na lične podatke o korisnicima za razvoj tržišta. Stoga je još bitnije da ove organizacije nauče da koriste korisničke podatke pravilno, kako bi osigurali da će korisnici nastaviti da dele svoje podatke.

Na lestvici od “kul” do “jezivo” korisnici su u ovom istraživanju mogli da ocene još nekoliko situacija: najjezivijim smatraju uređaj koji bi omogućio hitnim službama da prate privatna vozila, a najviše kul je ono na šta smo svi već navikli (čak i u nedostatku garancije da ne kompromituje naše online obitavanje) — da aplikacije mogu da pristupe našim kontaktima, slikama i istoriji pretraživanja.

Svako od nas ima cenu

Zanemarivanje toga kako se korisnici osećaju u vezi sa deljenjem sopstvenih podataka svakako se tiče biznisa, jer jednom izneveren osećaj sigurnosti i poverenja podrazumeva gubitak profita.

Logo KPMG

Šta se desi kada se značajan procenat korisnika, oni koji su obazriviji, osete prevarenima? Ili postanu svesniji obima u kom su njihovi podaci korišćeni? Trend u korišćenju anonimnog pretraživanja, ad-blokera i brisanja kolačića ukazuje da je ovo bitno pitanje za sve veći broj ljudi.

No, dobro pitanje je: koliko hakovanje sistema i krađa podataka korisnika zapravo košta biznise? Što se giganata tiče, oni mogu proći dosta jeftino i sa jedva osetnim posledicama po reputaciju. Startapi su oni koji mnogo više gube ako dođe do kompromitovanja podataka.

Brokeri koji trguju našim podacima nisu nova pojava — ranije su sakupljali podatke o ljudima iz reklama po časopisima i pretplatama, a danas trguju onim što delimo po društvenim mrežama. Kompanije čije usluge koristimo sakupljaju, a brokeri pakuju i prodaju naše podatke biznisima koji ih koriste za targetovano reklamiranje, između ostalog. Najveća firma u ovoj niši je Acxicom, sa 800 miliona dolara godišnjih prihoda.

Iako danas biznisi i brokeri zarađuju od naših objava i deljenja, za 5$ za podatke o osobi iz Evrope i 10$ za osobu iz Amerike, predviđa se da će ovo morati da se menja i to uz pomoć konkretizacije i monetizacije dogovora između biznisa koji nudi uslugu i korisnika koji deli svoje podatke za uslugu.

U istraživanju predlažu dva načina regulacije ovog odnosa kroz deljenje prihoda: jedan, da korisnik i biznis potpišu ugovor sa firmom koja prodaje podatke; drugi, da biznisi naplaćuju svoje usluge u skladu sa tim koji i koliko korisničkih podataka biva preuzeto.

Jedno od često pominjanih rešenja jeste i primer smanjenja premije na osiguranje uz dozvolu monitoringa vitalnih signala kroz nosive uređaje koje bi korisnik nosio.

Predviđa se da će doći i do direktnih transakcija između brokera i korisnika — broker bi u tom slučaju služio kao posrednik između korisnika i organizacije koja želi da otkupi vaše podatke.

I ovde se pokazuju diskrepancije u odnosu prema praćenju kod populacija različitih država: u Brazilu i Indiji više od 70% ispitanika bi pristalo na praćenje zdravlja i sakupljanje zdravstvenih podataka od strane poslodavca, dok je u Severnoj Evropi ovo manje prihvatljivo.

Zašto zanemarujemo privatnost?

KPMG-ovo istraživanje pokazuje da je 56% ispitanika “zabrinuto” ili “izuzetno zabrinuto” zbog načina na koji kompanije koriste njihove podatke. Bihejvioralni ekonomisti imaju nekoliko hipoteza kojima pokušavaju da odgovore na pitanje: zašto se ljudi ne potrude više da zaštite svoje podatke (recimo, ne dele fotografije svoje dece na društvenim mrežama), kada već postoji strah od zloupotrebe?

Screen Shot 2017-02-01 at 2.59.35 PM

Jedno od objašnjenja je da korisnici prihvataju ono što imaju i ne postavljaju pitanja, pa tako i ne menjaju default podešavanja privatnosti. Ako već niste ovo uradili na svojim Facebook profilima, predlažemo da prođete kroz ova osnovna pitanja za povećanje privatnosti, a pročačkajte i naloge na ostalim mrežama.

Izraz framing bias stoji za način na koji kompanije komuniciraju svoje usluge — ističu sve pozitivno poput povezivanja, brze komunikacije i deljenja, a skrivaju sve negativne aspekte ovoga, poput gubitka privatnosti.

Još jedno objašnjenje je činjenica da smo stvorenja koja razviju zavisnost na sve što im izaziva osećaj zadovoljstva. Lajkovi i šerovi nas zadovoljavaju momentalno, a dugoročni efekti deljenja zaboravljeni su iza naše bazične težnje da budemo povezani sa drugima — potreba koju nam društvene mreže tako slatko ispunjavaju.

Jedna svesna stvar koju možemo uvesti u naviku jeste da plaćamo za određene online usluge koje su nam bitne — znam, zvuči suludo. No, promena načina razmišljanja o tome kako ih koristimo i koliko vrede poguraće i velike biznise koji ne gube nužno mnogo pri krađi vaših podataka da revidiraju status quo. Pri tom, od pružaoca usluga moramo da zahtevamo transparentnost na više nivoa, kako sugeriše studija:

Logo KPMG

Bezbednost organizacije može biti jaka, ali da li organizacija pravilno obaveštava individue i traži njihov pristanak? Da li radi u skladu sa pravilima oko transfera ličnih podataka preko granica? Da li je spremna za ubuduće regulatorne zahteve? Rigorozan okvir za vođenje privatnosti ima na desetine drugih elemenata u sebi; bezbednost privatnosti je samo jedan.

Verovatno je da će doći i do buđenja biznisa na izvoru prilike za skrivanjem ili rebrendiranja naših digitalnih podataka:

Podaci ne nestaju, ali ih je moguće sakriti. Tako da nije teško zamisliti da će doći do pojave kompanija koje će kreirati lažne brendove — usluga koja će vam pomoći da zamaskirate svoj identitet ili ga “rebrendirate”. Ovo je naredni logičan korak posle ličnih online brend menadžera koji već postoje.